“Posle, čega se sećam, mojih nenormalno teških nogu i malih suza, kao od bisera. Svakome se desi ono što mu priliči. Sreću najčešće treba zaslužiti, ali mislim da taj put nije bio pravedan.”
Reči Duška Vujoševića, sa skoro istim kontekstom i osećajem, 13 godina kasnije, mogao bi da izgovori i Željko Obradović. Za razliku od pariskog Bersija 2010, na stepeniku ispod, u madridskom WiZink Zentru, pravda je ostala slepa i nije prepoznala Partizan kao putnika za Fajnal – for. Real Madrid se po ko zna koji put prerušio u žrtvu, tim kadar da pogodi kada je najpotrebnije i kada se lomi.
Rudi, Ljulj i Ćaćo zajedno sa nezainteresovanom domaćom publikom popili su eliksir mladosti i ponovo postali mladići. Ljudi koji zajedno čine puni vek pokazali su još jednom da im vreme ništa ne može.
U seriji koja je obilovala brojnim preokretima, usponima i padovima, pitanje je šta će se najviše pamtiti. Trojka Pantera u prvoj utakmici, iako je delovala istorijski, bila je samo uvod u pandorinu kutiju nemogućih stvari koje su itekako moguće i realne. Druga je završena na neslavan način, ali ispostaviće se, bila možda i ključni razlog jučerašnjeg slavlja Madridista. Treća je protekla u erupciji emocija beogradske Arene, a četvrta u tišini i tuzi, zbog nekih mnogo većih i bitnijih događaja, van pojimanja košarke i sporta.
Na kraju, majstorica je obuhvatila sva četiri prethodna duela. Nazirala se Litvanija, vrata ka Kaunasu bila su na pola otkršinuta, igra crno – belih je izgledala i efikasno i uspešno, a onda je naprosto stala.
Delić sreće, iskustva ili nekih trećih, možda i nekošarkaških stvari, izmigoljio se iz ruku igrača Partizana i napustio ih isto onako brzo, u trenu, kao što ih je primio k sebi. Taj delić je i u ovoj seriji napravio krucijalnu razliku između osvajača i učesnika. Real će i ove sezone biti na korak od osvajanja, a srpskom klubu će nažalost ostati učešće u Plej – ofu.
“REAL JE REAL” – MNOGO VIŠE OD PUKE FLOSKULE
Da, izgubuli su obe utakmice kod kuće, došli u Beograd sa ozbiljnim deficitom, osramoćenim i uprljanim obrazom. U petoj, odlučujućoj, imali su zaostatak od 18 poena razlike i Tavaresa sa četiri lične. Međutim, za nešto više od deset minuta uspeli su da zaostatak anuliraju i pretvore u vođstvo.
Kao feniks, da podseti na dane iz nacionalnog dresa, večni trojac se izdigao sa kraja klupe i zadao koban udarac. Ćaćo Rodrigez koji nije ni igrao prve dve utakmice, a naredne dve završio sa ukupno 11 poena, u majstorici je postigao 19 uz šest asistencija. Serhio Ljulj sa 0% za tri u seriji , u četvrtoj deonici, na četiri minuta pre kraja pogodio je dve trojke. I naravno, Rudi Fernandez, sa iščašenim kukom, ispalim ramenom i davno overenim doprinosom za PIO, uhvatio je pet skokova, tri u poslednjih 60 sekundi.
Edi Tavares, na papiru najveća enigma i kamen spoticanja Obradovićevog tima, pokazao se kao još najmanji faktor pobede. Samo šest poena u drugom poluvremenu, naspram Realovih 59 govori o nečemu. Pre svega, da su domaćini najzad, ali nažalost u najgorem trenutku, pronašli i druge opcije. I da crno – beli te druge opcije nisu zaustavili, što se već može staviti kao značajni propust.
Na zonu Madriđana od sredine druge utakmice pa do kraja serije, košarkaši Partizana nisu pronašli odgovor. I tu nema priče o nekom faktoru iznenađenja (jer su to radili iznova iz napad u napad) već samo o mentalnoj pripremi i samopouzdanju da se pogode važni šutevi. Pantera su praktično uhapsili, a osim povremenih iskakanja Egzuma i Ledeja i zaista vrlo skromnih poena iz reketa, Željkova ekipa je ostala nema na takvu defanzivnu postavku protivnika.
Može se sad diskutovati da li je to najidealnija odbrana, međutim ona je dala rezultat. A uostalom ono što donosi rezultat, ne treba menjati. Bar ne, dok ne dođe neko ko će tu odbranu probiti. Eto, možda već Barsa, u polufinalu Evrolige…
KO ZBOG PANTERA ŽIVI, OD PANTERA I STRADA
22.6 poena, 61.3% za tri, 50.6% iz igre, četiri asistencije, 25 indeks korisnosti. Prosek kapitena Partizana, u tri odigrana meča u četvrtfinalnoj seriji sa Realom. Takve brojke, posebno van linije 6,75 nisu bile dovoljne za odlazak u Kaunas. Možda i zbog Panterove krivice. Možda, ko kako gleda i smatra.
Koš za pobedu u prvoj i fantastična individualna partija u trećoj utakmici, ostali su u senci onoga što se dogodilo u drugoj. Tačnije, većim delom ih je obavila tama (onih koji u to veruju), dok i dalje postoji promičak svetla da je Kevin postupio kako red nalaže. Ko god je imao malo ozbiljniji kontakt sa okruglastom naradnžastom loptom i betonom zna kako je to kada te neko udara ispod pojasa.
Istina, basket je basket, a Panter je profesionalac i u skladu sa tim i stanjem na semaforu, sigurno da je mogao (i morao) drugačije, lakše odreagovati. Ako ništa, upravo jer je protiv njega bio Real, ekipa koja je vladalac u sivoj zoni košarke gde prestaje moral i pravda. Sukob sa Ljuljom inicirao je njegovu i Lesorovu suspenziju, povredu Egzuma i rezultatski i psihološki povratak već nokautiranih Madriđana.
Ipak, ako nekome ne može da se ospori muškost, partija vredna značaja majstorice i kapitenske trake Partizana, onda je to Kevinu. Njegovih 28 poena je drugi najbolji poenterski učinak u ovosezonskom Plej – ofu. Njegov procenat za tri (na tom uzorku) se nalazi na prvom mestu, a pritom je i izjednačio rekord Igora Rakočevića po broju vezanih pogođenih slobodnih bacanja.
Drugi su u odsutnim momentima podbacili, ili se blaže rečeno nisu snašli. Egzumu je bio skroz onemogućen prodor, Ledej je preskakao lakše a uzimao teže pozicije, a Naneli je sve svoje pokazao u prvom poluvremenu. Lesor i Smailagić bili su žrtve surovog sudijskog kriterijuma prema centrima.
PROČITAJTE NA PROFILU:
Kratka rotacija bi se takođe mogla istaći kao važan razlog konačnog ishoda. I to ne samo u petoj utakmici već i generalno tokom čitave sezone. Povreda Avramovića još više je skratila ruke Obradoviću i opcije u napadu. Dok je Ćus svih 11 igrača izbacio na teren, sa namerom da bar naprave neki faul i poremete postavku protivnika, Željko je samo Trifunoviću dao malko veći prostor – od četiri minuta. I u ta četiri minuta dobio je blokadu od Tavaresa i promašio otvorenu trojku.
Tako da, ako ništa, lekcija upravi za sledeću sezonu. Dublji sastav = više raspoloženih igrača = više poena.
Ulazak u Evroligu nakon sušnih devet godina. Najveća poseta i slike iz Arene koje su poslate u svet. Mentalitet da se nakon 4/9 stigne do 16/5 i šeste pozicije. Jedinstvena atmosfera između igrača i navijača. I naravno – Željko na klupi.
Ovo nije neuspeh. Ovo je samo početak trnovitog puta koji je okončan rajskom baštom i srećnim krajem.
