Partizanov šesti igrač – I duša i telo…

O njima su ispevane pesme i ispričane legende. Oni su mitsko biće koje zaista postoji. Oni su čuvari Partizanovog doma. Navijači Partizana, crno – beli “Kerber”.

Posle jučerašnje pobede nad Efesom, nema ko nije vratio veru u svoje srce. Kako igrači, Željko, tako i sami navijači. Svima je bila potrebna ovakva injekcija. Puna doza vrele Partizanove krvi vratila se u vene grobarskom svetu. Možda su neki navijači juče i plakali, ali je to zasigurno bilo od sreće.

U ovom tekstu nećete pročitati slova o statistici, poenterskom učinku nekih igrača, Efesovim greškama. O tome će svakako biti reči, ali ću tu čast prepustiti mojim kolegama. Zadržaću se samo na čistoj emociji i osećaju koji govori više od svakog poena i skoka. Osećaju pobede, sreće, radosti. Osećaju koji se nikada ne može do kraja objasniti niti shvatiti. Osim ako niste navijač Partizana. Svaki Grobar ga ima u sebi, svako ga na svoj način doživljava i sa njim preživljava.

Navijači Partizana nisu imali osećaj sreće u poslednjih mesec dana. Kao da im je fortuna okrenula leđa. Otišla je u naručje nekih drugih, možda manje značajnih i manje poznatih. Ali je to krug koji mora da se u nekom trenutku desi. U takvom momentu bitna je samo vera i rad. Ukoliko nastaviš svakim danom da prelaziš nove stepenike, put će se ukazati.

PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:

SANJAM DA TI KAŽEM – VRATI MI SE…

Da budemo sasvim iskreni, u taj put nisu verovali svi navijači Partizana. Bilo je onih koji su sezonu otpisali posle par uzastopnih poraza. Kao i onih koji su nakon nekoliko vezanih pobeda već pričali o tituli. Mašta je u sportskom svetu ne samo dozvoljena, već i priznata. Ali i nju trebamo da poštujemo i da je se ne odričemo olako. Znao je Partizan u svojoj istoriji da probije granice mašte i snova, da bude jači i od realnosti i od prognoza.

I zašto sada potenciram priču o mašti i snu? Pa zato što su se upravo ta dva pojma izgubila u pojedinim dušama navijača. Ova jučerašnja pobeda pokazala je da vera u snove nema kratak rok, već mora biti konstantna i iskrena. Vera se ne meri pobedom niti porazom. Vera navijači Partizana je u prethodnih nekoliko nedelja bila slična sveći. Malo je nedostajalo da skroz sagori i u potpunosti dopusti da mrak preovlada svetlošću.

Kada krene poplava, ona sa sobom ponese sav mulj i blato. Tako su se odjednom postavila pitanja Željkovog ostanka, timskog kvaliteta, želje pojedinih košarkaša. I zaista mi deluje da u situacijama poraza i teških trenutaka, ljudi mnogo više pišu i govore, nego kada ekipa pobeđuje. Valjda se podrazumeva da trijumf bude normalna stvar; ne samo normalna, već i česta. A onda posle uspeha od juče, komentari budu skroz obrnuti u odnosu na samo dva dana ranije. I to uglavnom od istih persona.

Navijači Partizana kroz istoriju jesu “pljuvali” po upravama, trenerima i igračima naravno. Ali skoro nikada nisu bili “navijači rezultata”. Možda im je ovaj dugi post bez Evrolige doneo pored “starog sjaja” i neki novi “nesjaj”. Iskreno se nadam da će većina zadržati karakteristike pravih Grobara i izbeći sve

I KAD NE BUDEŠ PRVI TI…

Ako pričamo samo o duelu protiv Anadolu Efesa, posećenost nije bila na nivou Makabija ili Zvezde. Međutim, atmosfera tokom utakmice je bila fantastična. Odbranom, elementom koji do sada nije predstavljao Partizan, košarkaši su se povezali sa navijačima. Bacanje Eksuma na kraju treće deonice podiglo je i ono malo navijača koji su sedeli. Takvi potezi mnogo više donesu kako ekipi tako i simpatizerima ekipe nego neka trojka sa devet metara. Jer se upravo ta energija ne može izmeriti poenom.

Nebitno što nakon tog bacanja Partizan nije postigao koš, prosto se videlo to zajedništvo. Ako Dante ima dovoljno snage da uhvati tu loptu, onda će se i Panter, Papapetru zamisliti. Već postoji Lesor koji živi od tog huka navijača, “mali” Madar sa velikom strašću, Anđušić koji je svašta proživeo sa Partizanom. Svi ti momci imaju određeni razlog da se nametnu. Neko zbog poverenja trenera, neko zbog boljeg statusa, neko zbog daljeg probijanja. Ali je jedno sigurno. Niko ne može ostati ravnodušan kada vidi bodrenje Grobara. Da li je potreban veći impuls od himne i celokupne predstave koju navijači Partizana igraju?

Lepo je kada tvoj tim postigne 90 poena, bude najbolji po ubačenim trojkama, ima strašne šutere. Ali to “krvarenje” u defanzivi, agresiva po cenu faula i skakanje u nekošeno nema cenu. Naravno, da bi se odigrala prava odbrana potrebna je i prava koncetracija. Dok koncetracija dolazi sa samopouzdanjem. A kada te bodri 150000 Grobara samopozdanje dolazi samo od sebe.

Partizanov ratnik – Matias Lesor; foto: KK Partizan MozzartBet

ŠEKSPIR ZA KRAJ

Kao tačku na ovaj tekst, želeo bih da stavim jučerašnji gospodski gest crno – belih. Nažalost, pre 24h napustio nas je velikan i legenda srpskog i evropskog fudbala Siniša Mihajlović. Kao omaž Mihinoj karijeri ali i borbi koja je dugo trajala, mnoga sportska društva su uputila telegram saučešća. Navijači Partizana su pred sam početak meča minutom ćutanja poslednji put pozdravili Sinišu. Tim gestom pokazali su da razlika u navijačkom opredelju ima svoje granice, ali da legende poput Mihe nemaju.

I kako je rekao bivši košarkaš, dugogodišnji predsednik Partizana i takođe još jedna sportske legenda, Predrag Danilović: “Nema veće vlastele od grobara, jer nema druže moj, veće gospode od Partizanovaca”.