Kada 20000 duša ne prestaje da peva tokom poslednjih minuta utakmice, skoro svako bi rekao da slave pobedu. Ali ne, u pitanju je pesma o porazu. Pesma sa kojom rane postaju manje, a suze još teže.
Ko ove sezone bar jednom nije prisustvao utakmicama Partizana, bio je uskraćen za bar jedno drugačije veče. Nije to morao biti baš odlazak u beogradsku Arenu (ima nas i iz provincije). Poseban doživljaj je i gostovanje u Skoplju, Bolonji, Minhenu. Malo krajeva Srbije, regiona i čitave Evrope ostalo je neposećeno. Neki se nisu dali poput Barselone, a neki su na kraju ipak pružili ruku kao Kaunas. Bilo kako bilo, od ove sezone, nadamo se uvodne u tradiciju, dolazak crno – belih navijača poslužiće i kao svojevrsna turistička ponuda.
Međutim, popularni “Grobari” su sve osim puki turisti. Za njih je turizam kada tokom leta idu na more. Odlazak na Partizanove utakmice je obaveza a potom i privilegija koju poseduju retki. Retki su oni koji daju sve a ne traže ništa zauzvrat. Oni koji se kratko zadržavaju, ali dugo prepričavaju. Da sada pitate nekog stanovnika Minhena, možda se neće sećati rezultata utakmice, ali zasigurno hoće kortea crno – belih navijača. Nekada je veća uspomena tim naizgled, običnim ljudima koji košarku smatraju zabavom. Partizanove pristalice utakmice shvataju kao njihov posao, ceo dan i nedelja je podređena toj večeri i čekanju da se najzad, zvanično, zastave i šalovi zavijore.
Kada se to desi, onda na scenu stupa dobro poznata himna. Nešto što je veće od svakog aktuelnog košarkaša, od svakog bivšeg, nešto što traje i kada se igra Evroliga, i kada se nema za grejanje.
Broj od 20041 navijača iz prošlog kola predstavlja novi ovosezonski rekord Evrolige.
Mislim da ne moram da vam pričam ko je činilac te brojke i u čijem je vlasništvu bio prethodni rekord. Kao i generalno rekord posećenosti od kada postoji takmičenje, u ovom formatu. Nekako je prirodno da je najveća hala u ovom regionu i u čitavoj Evroligi dom ljudi koji mogu da je popune u svakom kolu. Nebitno da li se igra protiv Albe ili Barselone. Kada su partije dobre, prave rezultatski, može se reći istorijski podvizi, uvek se traži karta više.
Istina, protiv Katalonaca je trijumf nedostajao. Međutim, u duhu navijača Partizana gospodski je pružiti ruku boljoj i u utorak veče, napadački uspešnijoj ekipi Barse. Mogao je lako da uđe šut Nanelija sa pola terena, Aleksina trojka, da se sviraju neki očigledni prekršaji. Međutim, sreća je varljiva kategorija u sportu i kako je pogledala tim Željka Obradovića u duelu sa Olimpijakosom tako u sledećoj utakmici nije. Sreća prati hrabe i nekada još važnije – uporne. Upornost proizilazi iz vere, a kada velika većina navijača i posle utakmice sa Barselonom ostane u hali da peva sa igračima, onda je suvišno pričati o bilo kakvom poverenju.
Već danas, u petak, tim Partizana dočekuje novog velikana evropske košarke i još jednu špansku ekipu – Real Madrid. Malo je reći da je poslastica imati duele sa najkvalitetnijim timovima tekućeg šampionata u razmaku od dve nedelje. Tri utakmice kod kuće i jedna na strani pokazaće od čega je crno – bela četa. Olimpijakos treba da bude reper za igru, a Barselona lekcija. Meč sa Madriđanima može da bude kruna koju će poneti ipak Željko Obradović.
Čus Mateo u Beograd neće računati na Ljulja, Alosena, Jabuselea i Gosa. Naravno da je Real i bez pomenute četvorice jako opasan, ali je to predznak da se sa njima može nadmetati. Ako Najdžel već neće dobiti aplauze beogradske Arene, tu čast će svakako poneti Džanan Musa i Mario Hezonja koji su i pred sam duel nahvalili navijače Partizana kao jedne od najboljih u čitavom košarkaškom svetu. To dovoljno govori kakav brend su stvorili “Grobari” i kakvu sliku šalju čitavoj Evropi.
Utakmica između Partizana i Real Madrida igra se sa početkom od 20.30, ali vam predlažem da se uključite desetak minuta ranije ako želite da vidite spektakl u režiji crno – belih pristalica.
