Partizan ponovo kroz gostovanja juri svetlo na kraju tunela

Izabranici Željka Obradovića krenuli su putem Bolonje gde će danas odmeriti snage sa nekadašnjim prvakom Starog Kontinenta, italijanskim Virtusom.

Mnogo toga se u životu prosečnog navijača Večitih rivala promeni za 24 časa. Dovoljna je samo jedna utakmica, pa još ako je u pitanju derbi, da se čitava slika očekivanja transformiše. Pobeda u jednoj takvoj rovovskoj borbi leči sve rane i opet, u slučaju poraza, na površinu izbacuje sve probleme. Crno – beli su u ovo vreme prošle nedelje važili za favorita u duelu sa Crvenom zvezdom, imali ispred sebe domaći teren i priliku da zaista sjajnu igru od starta godine (izuzev gostovanja u Atini) krunišu velikim slavljem. Međutim, nekada su jedno želje, drugo mogućnosti, a sasvim treće realni izgledi da se nešto dogodi i na kraju to zaista i desi. Činilo se da, istina, ne prvi put ove sezone, ekipi beži trijumf iz ruku i da koliko god napora uložili, neka viša sila odluči suprotno, baš u korist protivnika.

Partizan je na kraju doživeo prilično bolno prizemljenje, s obzirom na epilog meča, ali i valjalo bi – naučio određene lekcije iz svog igračkog kadra za naredne izazove. Jer, ako budemo skroz pošteni, što govore i ljudi van našeg regiona, više je Partizan bio gori i to eto u nesmotrenom prekršaju Brauna, nego što je Zvezda bila bolja, ali se na kraju samo semafor gleda. Gradski rival je poraz od Makabija prekinuo pobedom u derbiju, pa sinoć savladao i Asvel. Tim putem, kratkog pamćenje i dugih ambicija, treba da krenu i crno – beli već danas.

Stanje na tabeli je takvo da je jasno da Parni Valjak sada ne sme da stane. Derbi je prošao i koliko god uspomene propuštene šanse lebde u vazduhu, za prosutim mlekom ne vredi žaliti. Posebno, što sledeći protivnik čeka iza ćoška. Na redu je gostovanje Virtusu, još jednom timu koji je Bog zna kako odneo pobedu iz Beograda. Bivši osvajač Evrolige ne briljira od oktobra, promenio je i trenera, te je dolaskom Duška Ivanovića, barem energetski ekipa prodisala. Činjenica koja se vezuje za Virtus jeste broj godina nosećih igrača – Toko Šengelija gazi 33, Belineli i Heket su blizu pete decenije života, tu je i Akile Polonara sa takođe 33. godine. Klajburn je ušao u 35. godinu, a ni Ante Žižić nema malog staža u profesionalnoj košarci. Ipak, poslednja dvojica neće biti u sastavu za večerašnju utakmicu, zbog ranijih povreda.

PROČITAJTE NAJNOVIJE TEKSTOVE NA PORTALU:

Pomenuti Šengelija jeste svakako najveća opasnost po koš Partizana, ali nije i jedina. Reprezentativac Gruzije je Feneru minule sedmice ubacio 35 poena i statistički igra zaista odličnu sezonu. Na terenu provodi do 30 minuta, pa bi crno – beli morali da iskoriste prazne minute i napadnu domaćina oružjem u reketu. Ključna razlika u odnosu na Virtus mogla bi da bude fizička sprema Partizana, atletska dominantnost i tranzicija koju Virtus, načelno na papiru ne može da isprati.

Ono od čega se ekipa Željka Obradovića treba pribojavati, svakako je ogromno iskustvo u redovima italijanskog predstavnika – mimo navedenih, vredi spomenuti i Ajzeu Kordinijea za kog je pravo čudo kako se zadržao u Bolonji. Francuz je i u srpskoj prestonici pravio probleme, jer je takve građe da zahteve konstantnu prismotru, pošto u suprotnom sledi kazna kroz zakucavanje ili lagane poene prodorom. Od skoro se iskristalisao i Muhamet Diuf, polivalentni centar, kome je ovo gle čuda, debitantska sezona, ali sa dosta solidnim učinkom i konzinstetnom prilikom koju dobije od trenera.

Suštinski, Partizan pobedu treba da traži u svojim kvalitetima. Sterling Braun je podbacio protiv Zvezde i vreme je da opet povede saigrače. Takođe, mnogo više, naročito u pogledu koncetrancije se očekuje od Tajrika Džonsa čije je odsustvo doprinelo skakačkoj inferiornosti. Ife Lundberg je dve godine branio boje Virtusa i dobro zna kako je pobeđivati u Segafredo Areni – između ostalog, baš protiv Partizana. Vreme je da danas učini suprotno.