Partizan je posle šest punih godina pronašao sebe u tuđem dvorištu. I to u trenutku kada je pesimizam dosegao svoj vrhunac. Ali to je upravo crno – beli život. Kada najmanje očekujete, desi se čudo.
Topčidersko brdo je kroz istoriju imalo sreću da ga posećuju veliki ljudi, posebno sa imenom Duško. Nešto starijeg, Nišliju, citirao sam u prošlom tekstu. Analogija sa mlađim Duškom, Podgoričaninom i gore navedenim naslovom verujem da je jasna. Trenutno je zaista baš lepo biti i navijač Partizana, a Boga mi i mangup.
ONAKO, NA PRVU LOPTU
Možda sam ja previše sentimentalan, možda i grub, ali odavno smatram da je Pionir stvoren za Partizan. Da samo on može doneti tu količinu strasti, borbe, na kraju i preko potrebne sreće. Kao jedna kutija koja je dovoljno i velika i prostrana da se u nju smesti ne mala crno – bela duša. Jednim versko – umetničkim izrazom, Pionir je Partizanova ćaba.
Sa druge strane, mislim da Arena prosto nije fabrički napravljena za 40 minuta vrele atmosfere. Svako ko je bar jednom bio u njoj zna koliko huk navijača vremenom splasne. Neću ovde deliti navijače na one koji dolaze da bi se slikali, one koji štede grla ili one koji dolaze samo zbog navijanja. Svako je kupio kartu i to je njegovo građansko pravo. Ali eto, između ostalog, zbog toga je Pionir ona retro verzija košarkaškog svetilišta posle kog ne možeš da pronađeš glas dva dana.
Kada smo već kod Pionira, ulica Čarlija Čaplina broj 39 ponovo je podsetila navijače Partizana na radost. Za razliku od prvog Večitog derbija u decembru, znatno manje “Grobara” je podržalo svoje ljubimce. Ali je i takva podrška bila vetar u leđa i pokazatelj da se može i sa gostujućim navijačima, ako se hoće. Evidentno da autoritet postoji, samo je mnogo lakše da se podnese ako on dolazi iz neke Barselone nego iz Zagreba na primer.
ŠTA JE BILO SINOĆ DRUGAČIJE
Pre svega istrajnost. Da se razumemo, nije Partizan odigrao savršenu utakmicu. Čak šta više, desio se nagli pad u trećoj deonici praćen većom agresivnošću Zvezde i nekim neočekivanim promašajima. Ali je u takvim momentima, kada je domaćin bio na korak od vođstva, tim zadržao glavu iznad vode. Jeste ga pogledala i fortuna u par navrata (trojka Ivanovića, polaganja Nedovića i Vildose), ali (ona floskula) nju moraš i da zaslužiš. A igrači Partizana su je popriličnom dobrom odbranom, borbenošću i značajno boljim šutem u odnosu na prva duela zaslužili.
Napadački gledano, crno – beli su radili one stvari koje su na papiru i trebali. Od starta je napadana unutrašnja linija Zvezde i kako Bentil u prvom, tako Petrušev u drugom poluvremenu, terani su na brze i jeftine prekršaje. Lesor je pokupio opet bezobrazno veliki broj skokova, a kada nije bilo potrebno da se skače, Matijas je koristio svoje telo i poprilično lako postizao poene. Pokazalo se da je odsustvo Hasana Martina u ovakvom meču malteno značilo i Zvezdin krah. Kuzmić hendikepiran svojom brzinom, a Mitrović fizičkom snagom, nisu mogli Bog zna šta napraviti preko Francuza.
Ali ključna razlika u odnosu na prethodni evroligaški derbi, bila je pojava Zeka Ledeja, skoro zaboravljenog i Dantea Eksuma. Za razliku od Dantea koji je prosto u prvom duelu bio dobro skautiran, kod Ledeja je i tada i u utakmica pre i kasnije ključ u glavi. Kao da ga u nekom trenutku pojede sav taj ambijent, možda i pritisak, ali pre odgovornost i poverenje koje saigrači i Željko imaju u njega. Sinoć mu je pri prvom šutu Nedović lupio rampu. Ali se on (što je jako bitno) nije karakterno srušio, već izdigao i pogodio potom četiri uzastopne trojke, dve u prvom, dve u drugom poluvremenu.
Kada je bilo najpotrebnije, kada se lomio meč i kada su svi u hali i kraj malih ekrana videli da se Partizan muči, Zek je uzeo stvar u svoje ruke. Ni jedan od onih pogodaka nisu bili ni jednostavni ni laki. Okej, ljudi komentarišu Petruševljevu odbranu, ali uzimati onakve šuteve, u nekom polu padu, pri isteku napada i to u kontinuitetu nije za zezanje.
A SAD ŽELJKO NIJE IZLAPEO?
Jedna od pasija koju imam i koja mi zaista pričinjava veliko zadovoljstvo, jeste čitanje komentara navijača posle utakmice, bilo pobeda ili poraz. Naravno, kao i u svakom paranormalnom društvu, sa ekstremno velikim i glupim društvenim mrežama, imate svakodnevnu priliku da pročitate milion poruka. Upoznate ekstremne vrste ljudi koji još misle da je Srbija u fazi da osvaja uzastopna svetska i evropska prvenstva, koji misle da su Večiti na nivou Barse i Reala pa da mogu pobeđivati svaku redom, da je Željko Obradović mađioničar. I to je opet ponavljam njihovo pravo, niko ih ne bije po ušima da pišu, niti nas da čitamo.
Međutim, ono što je interesantno, isti oni navijači koji najsočnije moguće izvređaju primera radi, Željka posle poraza od eto Valensije, sada ga hvale i veličaju zbog fantastičnog skautinga od sinoć. Da li smo zaista postali navijači rezultata? Jesmo, nažalost. I o tome bi sada mogle da se vode diskusije i debate, ko je kriv, zašto je to tako, kada je nastala.
Zbog toga bi, posebno sada, kada su i Partizan i Zvezda u solidnoj šansi da se nađu u plej – ofu, kada se lepo ulaže i još lepše zarađuje, trebalo dati sve od sebe da bar jedan od dva kluba dobiju stalnu licencu, ako ne i oba. Jer kada mogu Bajern i Alba sa mnogo manjom istorijom, marketingom i atmosferom koja puni ovo drugo, zašto ne bi mogli i Večiti. Time bi se skoro sigurno rešio ovaj bratoubilački pristup koji postoji, a i moglo od starta sezone da se na pravi način razmišlja o Evroligi kao primarnom takmičenju.
Pripremi sinoćne velike pobede crno – belih treba odati priznanje. I to pre svega, ne toliko na toj fizičkoj, koliko na mentalnoj pripremi. Partizan je i u nekim prethodnim duelima pokazao snagu, skočnost i agilnost, ali je koncetracija bila problem. Juče je posustala u trećoj četvrtini, ali je celokupno izdanje ipak pozitivno. Na kraju dana, Zvezda je bila domaćin, ona je ta od koje se očekivalo da diktira, a ne da se konstantno upinje da menja ritam i pronalazi nova rešenja.
VREME JE DA SE NIZ NASTAVI
Svo ovo pričanje i hvalospevi nakon pobede mogu lako da padnu u vodu, ako se već u utorak ne ostvari novi trijumf protiv Asvela. Francuzi su naneli težak poraz u Lionu mada je i dalje utisak da je više Partizan taj meč izgubio, nego što je Asvel dobio. Ponovo je imao šut za pobedu i ponovo nije uspeo da pogodi.
Upravo zbog toga, mora se nastaviti ta potrebna doza smirenosti, koncetracije i vere da će se desiti željeni rezultat. Ne smeju igrači posle ovakvog rudarenja da sve prospu zbog svoje lične ambicije da se nametnu. Kevine Panteru, Jame Madaru, u vas gledam. Publika će doći, puna Arena čeka. I da, šta god mislim o njoj, kada te bodri 18000 duša, greh je izgubiti.
