Legendarni košarkaš Aleksandar Saša Đorđević, u intervjuu za Sportal pričao je o Evropskom prvenstvu odigranom 1995. godine.
Najpre je pričao o samom uspehu, odnosno osvajanju zlata na tom prvenstvu:
“Jako specifična medalja, medalja sa težinom, medalja sa emocijom, u jednom jako, jako teškom trenutku za zemlju. U jako teškom trenutku za nas sportiste jer smo tri godine bili onemogućeni da se svakog leta borimo za neku od medalja. Ali to po strani, u prvom planu bila je situacija u zemlji koja je tih godina bila tragična. Kada smo na kraju dobili šansu da kroz kvalifikacije obezbedimo odlazak na Evropsko prvenstvo, onda smo ugrabili priliku i vratili se sa zlatom koje svima nama baš mnogo znači.”
Kroz šalu je prokomentarisao to što je prošlo 30 godina od tog zlata:
“Trideset godina?! Au… Tek kad uzmem brufen protiv nekih bolova, onda sam svestan da je prošlo 30 godina. Inače, nisam svestan.”
Isitče značaj osvajanja zlata u Grčkoj:
“Znamo koliko je to zlato značilo naciji i svim ljudima koji vole sport, jer je stvarno bila specijalna medalja. Sad već istorijski uspeh. I osećali smo tu podršku i emociju od naroda, nekako smo se jedni drugi hranili adrenalinom. Ali vratio bih se ako mogu na trenutke pre te 1995, kako smo održavali formu i atmosferu tokom tri godine embarga. Kako smo širili hemiju bez takmičenja – tu je veliku ulogu i zaslugu imao Dušan Ivković.” – rekao je, pa je nastavio:
“Duda nas je tih godina stalno okupljao, stalno organizovao neke mini pripreme. U to vreme on je radio u Grčkoj, pa smo išli uvek u Solun ili Atinu, igrali utakmice sa tamošnjim selekcijama, bili akteri čuvenog Akropolis kupa. I stalno je tinjao taj plamen, nekako je ta želja rasla da konačno dobijemo šansu da igramo. A posle… Kvalifikacije su, Boga mi, bile zeznute, ne znam ko se toga seća i da li postoje snimci, ali baš, baš…”
Ukoliko želite šansu da osvojite dres Nikole Jokića, Bogdana Bogdanovića ili Nikole Jovića, možete se prijaviti za nagradnu igru na našem instagram profilu.
Govorio je i o tadašnjim saigračima:
“Jedan dobar sklop karaktera, sklop talenta, jedna snaga zajedništva koju smo i privatno prenosili u naše živote. Jednostavno smo se jako, jako lepo osećali. Najiskrenija prijateljstva i kumstva su se izrodila tih godina i to je ostalo do dan današnjeg. Nije bilo potrebe za nekim preteranim zahtevima od strane stručnog štaba, selektora Dude Ivkovića, jer smo stvarno voleli, želeli i osećali pripadnost tom timu u bilo kojoj roli.”
Evrobasket odigran 1995. može se uvrstiti u grupu najjačih u istoriji tog takmičenja:
“Taj Evrobasket je stvarno bio fantastičan. Sigurno jak, jer su postojale dve reprezentacije stare Jugoslavije koja je godinama i decenijama unazad dominirala. Kada bi tada od igrača Hrvatske i Srbije, tačnije one nove Jugoslavije, sastavili jednu ekipu, to je onaj tim koji bi 1992. trebalo da igra na Olimpijskim igrama. Taj tim bi tada mogao da parira moćnom drim-timu Amerike.”
Naravno, neizbežno je bilo pomenuti finale:
“Više puta se prikazivala ta utakmica i svaki put sam je odgledao kad je vidim. Stvarno dobro finale. Bili smo pred jednim velikim izazovom, pred jednim velikim zadatkom. Pobediti Litvaniju sa Sabonisom, Marčuljonisom, Karnišovasom, Homičusom i ostalima, stvarno je bio izazov. Oni su nastavak one SSSR košarkaške škole, kao što smo mi nastavak stare jugoslovenske škole, one iz SFRJ naravno. Videli smo sjajnu rolu Zorana Savića, koji je u paru sa Divcem odvojio Sabonisa od našeg koša, u ogromnoj meri je njegov učinak bio limitiran, oterali su ga od koša i tako nam omogućili da odigramo malo bolju odbranu na spoljnim igračima. Dobro smo odigrali na spoljnim igračima, pa je tako Saša Obradović odigrao fantastično, uspeo je da donekle zaključa sjajnog igrača kakav je Marčuljonis. Znali smo da možemo sa nekim kontrama da ih pogodimo kako treba. Imali smo fantastične kontrolore igre, uz centra kao što je Vlade Divac, pa tu je bio Bodiroga koji je znao da preuzme svoju organizaciju, Danilović koji je bio realizatorski jako raspoložen, sećam se tog njegovog zakucavanja preko Sabonisa koji je opet jedan fantastičan detalj iz naše istorije. I na kraju moja utakmica, koja je, čini mi se, do dan-danas rekord u poenima u svim FIBA finalima. Desi se, eto meni se desilo slučajno… Jako mi je draga utakmica, naravno, jednostavno ostavila je veliki, veliki pečat u istoriji naše košarke.”
Te godine bilo je prvo slavlje na balkonu, ali na njemu se nije našao Đorđević:
“Ne, ja nisam bio na balkonu te 1995, bio sam godinama kasnije, ali baš tada nisam bio, tada sam ostao u Atini jer tri dana posle toga je bila moja svadba sa Sekom. U to vreme nismo imali niti ja odelo, niti ona venčanicu, ma ništa za venčanje. Dane posle finala smo proveli bukvalno po nekim radnjama tražeći ono šta ćemo da obučemo za našu svadbu. Sigurno da mi je žao što nisam bio na balkonu, ali jednostavno niko nije ni znao da će se desiti doček, da će to postati istorijski moment.”
