“Sloboda, jednakost, bratstvo” čuveni je moto pobunjenog naroda tokom revolucije u Francuskoj krajem 18. veka. Tada su, združeni oko jedne zajedničke ideje (ukidanje monarhije), Francuzi u glas zatražili promene, a za iste su se i izborili. Ipak, u košarkaškom kontekstu govoreći, u nacionalnom timu Galskih petlova nije bilo takve harmonije po uzoru na slavni istorijski slogan te zemlje.
Da budemo precizniji, slobode u igri bilo je i mnogo više nego što je dozvoljeno na vrhunskom nivou košarke. Jednakosti, bilo u pogledu odnosa selektora Kolea prema određenim igračima, bilo u pogledu sebičnosti, nije bilo uopšte. Ni bratstvo, u šta spada timska hemija i kohezija, nije bila jača strana Francuza. Sve to kada se spoji u jednu celinu, i tome dodaju momenti inspiracije košarkaša Kanade i Letonije, kod kojih su u ova tri nekadašnja stuba revolucije čvrsta, dobije se razočaravujuć, katastrofalan rezultat-ispadanje francuske reprezentacije sa Svetskog prvenstva već u grupnoj fazi!
Po mnogima drugi favoriti za osvajanje svetske titule će tako put Pariza, domaćina Olimpijskih igara 2024. i prestonice Francuske, mnogo ranije nego što su očekivali, na opšte iznenađenje svih ljubitelja igre pod obručima.
Francuska košarka-simbol osvajanja medalja
Da se ipak malo vratimo unazad i situaciju počnemo sagledavati iz šireg ugla. Francuska košarka rapidno počinje da se razvija i vraća na staze stare slave (iz 40ih i 50ih godina prošlog veka) počevši od 2000ih. Stare asove s kraja 90ih, poput Entonija Rigodoa zamenili su neki novi klinci, pre svih Toni Parker, Boris Dijao, braća Florijan i Majkl Pijetrus, kao i Mikael Želabal (gotovo svi ponikli u košarkaškoj akademiji INSEP), pa je, nakon ispadanja u četvrtfinalu Evrobasketa 2001. i polufinalu 2003. godine, ovaj mladi tim prvo francusko odličje (bronzano) nakon dugo vremena osvojio baš u Beogradu, na Evrobasketu 2005. Baš iz Beograda počinje postepeno lansiranje Francuske u krem evropske i svetske košarke.
Međutim, potrebno je bilo izgraditi pobedničku kulturu i mentalitet, što Francuzi nisu imali. Otuda nešto slabije izdanje na Svetskom prvenstvu 2006. godine (Parker nije igrao usled povrede prsta), kao i na Eurobasketu 2007. godine, gde su na oba takmičenja ispali u četvrtfinalu. Posebno nezgodan bio je taj neuspeh 2007. godine, jer kao osmi na turniru nisu stekli pravo učešća na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008.
Tada kormilo preuzima današnji selektor nacionalnog tima Francuske, Vensan Kole, sa ciljem da francusku košarku konačno pošalje u evropski vrh. Ponovo peto mesto na Evrobasketu u Poljskoj 2009. godine, koje će poslužiti kao temelj budućeg šampionskog tima.
Nakon toga sledi desetogodišnji period konstantnog osvajanja medalja. Plodovi dobrog rada Kolea usledili su 2011. godine na Eurobasketu u Turskoj, gde su se Francuzi okitili srebrnom medaljom. Predvođeni Parkerom, Batumom, Dijaom i Ažinsom, do finala su pred Francuzima koplja polagali Turska, Litvanija, Grčka i Rusija. Protiv Španije se u finalu nije moglo.
Olimpijada 2012. u Londonu nije dobro prošla, Francuzi su ispali već u četvrtfinalu, ali su se za to iskupili već 2013. godine na Evrobasketu u Sloveniji. U legendarnoj utakmici, možda i najboljoj u zadnjih 10ak godina, Francuzi su u polufinalu konačno porazili Španiju i odužili im se za poraze 2009. i 2011. godine. Meč je otišao i u produžetke, ali su Parker i Dio bitnim pogocima odveli svoj tim u finale. Tu ih je čekala Litvanija, ali su Francuzi ovoga puta iskoristili momentum u kojem su se našli, te su naciji doneli prvo zlato u istoriji.
2014. na Svetskom prvenstvu na putu do finala isprečila im se Srbija. U sada već legendarnom meču, u kome je Batum briljirao sa 35 poena, Srbija je ipak pokazala više fokusa u završnici i slavila na krilima Bogdana Bogdanovića. Francuzi su morali da se zadovolje bronzanom medaljom, nakon pobede nad Litvanijom.
2015. na Eurobasketu ponova bronza, gde su se Srbiji revanširali za poraz godinu dana pre, da bi potom usledio blagi pad i serija lošijih rezultata na Olimpijadi 2016. i Eurobasketu 2017. godine, gde su učešća završavali u četvrtfinalu.
Još tri medalje osvojene su 2019. na Svetskom prvenstvu (bronza), 2020. na Olimpijadi (srebro) i 2022. na Eurobasketu (srebro), ali taj kontinuitet izvesno će se prekinuti na ovogodišnjem Mundobasketu.
Sve je to lepo, ali…
Okitili se jesu brojnim medaljama u prethodnoj deceniji, ali utisak je da su Francuzi mogli i više od toga, koliko god da to grubo zvuči. Svakog reprezentativnog leta su se pojavljivali u jakim sastavima, prepunim NBA igračima poput Furnijea, Batuma, Gobera, i prekaljenim evropskim igračima poput De Koloa ili Ertela. Na kraju, samo jedna zlatna medalja uz mnoštvo srebrnih i bronzanih definitivno nije loš učinak, ali opominje i govori šta je možda i najveći problem Francuza, koji se preneo i na ovogodišnji Mundobasket. Radi se o njihovom mentalitetu.
U većini bitnih utakmica na velikim takmičenjima, poput najčešće polufinala, pa i po nekih finala i četvrtfinala, Francuzi su gubili dobijene utakmice, neretko od timova od kojih su na papiru dosta bolji (Argentina 2020. kao pravi primer). Imali su i tu nesreću da se takmiče u eri kada je reprezentacija Španije igrala najbolje u svojoj istoriji, te su se više puta Španci sprečili Francuze da se okite šampionskim peharima.
Konačno, brojni uspesi u mlađim kategorijama i dobar rad mlađih selekcija iz godine u godinu brusi talentovane mlade košarkaše sa NBA potencijalom, pa iz tog razloga ne deluje da Francuska ima dugotrajan problem pada kvaliteta igrača. Ipak, ti mladi igrači mahom imaju minimalno ili nepostojeće iskustvo igranja ozbiljnih i važnih utakmica u Evropi, obzirom da je francusko prvenstvo, u kojem najčešće grade karijeru, ne baš naročito kvalitetno. Čak je i dugogodišnji prvak Francuske, ASVEL, na evroligaškom nivou predmet za podsmeh, što jasno daje do znanja na kom takmičarskom nivou je njihova domaća liga.
Vreme je za promene?
Da se vratimo nazad na Mundobasket 2023. Vensan Kole jeste arhitekta uspeha Francuske tokom protekle decenije, ali deluje da je Francuska itekako zrela za promene što se tiče trenerske pozicije. Već duže vreme igra reprezentacije nije na željenom nivou, i pored činjenice da Francuska ima nikad veći izbor vrhunskih igrača na svim pozicijama, zadajući prave male slatke muke Koleu da uopšte sastavi spisak igrača. Čak i ako neka zvezda tima otkaže učešće, Francuzi bi uvek imali rezervnu opciju, jednakog ili neznatno nižeg kvaliteta, pa bi se i ti otkazi manje osetili nego kod nekih drugih reprezentacija.
Pa ipak, i pored toga, na poslednja dva velika takmičenja igra Francuske ne liči na onu koja je krasila šampionsku generaciju iz 2013. Kole nikada nije bio poznat kao vrsan taktičar, niti je posebno fokus polagao na odbrani, već je više važio za dobrog motivatora i sjajnog trenera za razvoj igrača i njegovih veština. Forsirao je brzu košarku sa puno ranih rešenja i šuteva bez mnogo kontrole, a nekada i rezona. Samim tim, već neko vreme trpi kvalitet košarke koju igraju Francuzi.
Štaviše, da su samo malo više pribraniji bili reprezentativci Turske u osmini finala Eurobasketa 2022. godine tokom produžetka, već tada bi bilo jasno da nešto ne štima u timu Francuske. Ipak, izvukli su se Francuzi tada, a potom i protiv Italije u četvrtfinalu, gde su u dobrom delu meča bili evidentno lošiji rival. U polufinalu su takođe bili miljenici sreće, obzirom da ih je žreb spojio sa autsajderom Poljskom, koju su lako pobedili i plasirali se u finale. Tamo ipak sreća nije mogla da ih spase, pa su zasluženo poraženi, sada već po navici, od Španije.
Sreće ovoga puta nisu imali, pa je ovogodišnji Mundobasket ogolio sve mane koje ovaj tim ima. Tim je na terenu delovao kao raštimovana banda. Nizali su se ishitreni šutevi za tri poena najiskusnijih igrača u ekipi poput De Koloa, Furnijea i Batuma. Unutrašnja igra iz nekog razloga nije ni postojala, zbog Goberove napadačke limitiranosti, a i nedostatka adaptacije od strane Kolea koji se i nije baš potrudio da svom centru omogući dobre pozicije za postizanje poena. Organizacija igre nije bila na nivou, obzirom da su plejmejkerske dužnosti bile podeljene De Kolou, koji nije plejmejker, i neiskusnom Silvenu Fransisku, koji još nije dorastao toj ulozi koja mu, ruku na srce, ne bi ni pripala da nije bilo povrede Frenka Ntilikine tokom priprema.
Rovit je bio i Matijas Lesor, koji je ipak stisnuo zube i odigrao uprkos bolovima, ali ni njega Kole nije koristio prema njegovim vrlinama. Opšte je poznato da je Lesor najopasniji iz pik en rol igre, odakle je sposoban da na razne načine ugrozi odbranu protivnika. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati pik en rol akcije odigrane na Lesora…
Svestrani Geršon Jabusele korišćen je minimalno, i služio je kao skretničar lopti u napadu i postavljač blokova. Nije bilo igre po dubini gde bi on u igri leđima stvarao prednost. Skrajnut je bio i talentovani Eli Okobo, zvezda Monaka i jedan od najboljih napadača sa pozicije 2 u Evroligi, iz nepoznatog razloga.
Možemo ovako još dosta dugo da pišemo, ali je suština jasna. Idu Olimpijske igre dogodine, domaćin je Pariz, a u košarkaškom savezu Francuske dobro će morati da razmisle da li je Kole i dalje adekvatan strateg ovog tima…
Slučaj Ertel
Nije baš za sve kriv Kole. Činjenica je da jeste previše slobode dao najiskusnijima, nadajući se da će oni znati kako da loptu rasporede između sebe i donesu odluke u svrhu timskog dobra, ali su se oni poprilično zaigrali u tome. Baš iz tog razloga deluje da je ovom timu očajnički falio faktor stabilnosti u vidu iskusnog plejmejkera, temperamentne naravi i čoveka od poverenja među samim igračima. Da, cilja se na Tomasa Ertela.
Ertel već dugo važi za “lošeg momka”. Prvo je odstranjen iz Realove rotacije tokom sezone 2020/2021 usled izlazaka i žurki, pa je potom odstranjen iz nacionalnog tima usled njegove odluke da karijeru nastavi u ruskom Zenitu. Odluka košarkaškog saveza bila je političke prirode, usled sankcija prema Rusiji od strane Evropske Unije zbog početka rata sa Ukrajinom, a kako sa tom geopolitičkom zavrzlamom ima veze Ertel pa da bude sankcionisan-prosudite sami. Ertel je bio vidno ljut zbog ovakve odluke saveza reprezentacije kojoj je dosta dao, pa je izjavio da ga uopšte ni ne zanima igranje za reprezentaciju nakon te odluke.
Pa ipak, u situaciji kada sem pomenutog Franciska u timu nema klasičnog plejmejkera po vokaciji, neigranje Ertela itekako je zabolelo Francusku. Ertel je neko ko izvanredno kroz karijeru kontroliše ritam utakmice, dobro igra pik en rol i sposoban je da kreira i za sebe i za druge. Kao takav, znao bi da oseti igru i loptu raspodeli igračima na pravi način, iz izgrađenih akcija.
Najzad, čak i samo njegovo prisustvo na terenu na prenosu lopte oslobodilo bi Nanda De Koloa te dodatne odgovornosti, gde De Kolo ne bi morao da troši toliko snage driblajući loptu 15-20 sekundi svaki napad, kao što je to bio slučaj, već bi mogao da se posveti onome što najviše voli-postizanju poena. Kada već Ertel nije bio tu, čudi nepozivanje mladog plejmejkera Šarlota, Tea Maledona, koji bi mogao biti više nego kvalitetna ispomoć na poziciji 1.
Šta bi bilo kad bi bilo… Dokaz da se ne treba olako odricati svojih najboljih sinova.
Zaključak
Iako porazi od Kanade (čak 30 razlike) i Letonije nisu dobri, ipak postoji bar nešto pozitivno za Francuze. Olimpijske igre 2024. godine igraju se u Parizu, pa je Francuska automatski siguran učesnik istih. Dakle, sem što je neuspeh sam po sebi težak, neće imati za posledicu neigranje na još jednom velikom tamičenju, što je vrlo lakomogao biti slučaj.
Ipak, po sopstvenom priznanju Batuma i Furnijea, Francuzi su dobili po zadnjici, i to žestoko. Sledi dugačak pogled u ogledalo, zaboravljanje ovog neuspeha i okretanje ka Olimpijadi pred domaćom publikom, koja će biti i poslednji ples pojedinih prekaljenih francuskih košarkaša poput De Koloa i Batuma, a možda i Furnijea. Međutim, ukoliko se odazove prvi pik ovogodišnjeg NBA drafta, Viktor Vembanijama, te ako savez uspe da privoli Džoela Embida da zaigra za Francusku, Francuzi će ponovo biti među najvećim favoritima za zlato. Barem na papiru…
