Nepoznati sjaj i dometi Andreinih ratnika – II čin

Prvi deo rezimea antologijske sezone 2019/20 sa tragičnim krajem je predstavljao kratak presek po sistemu “gde su i šta rade” junaci iz te sezone na čelu sa kormilarom – Andreom Trinkijerijem.

Drugi čin će doneti neki lični utisak o ovoj generaciji kroz primese analize.

PRVO MESTO NA SVIM FRONTOVIMA – TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO?

Koliko su do dana današnjeg nepoznati dometi ove Partizanove ekipe, toliko je i neoboriva činjenica da je Andrea Trinkijeri izvukao maksimum iz ove selekcije.

To je bilo vidljivo u sezonama koje su usledile posle nepravednog prekida sezone 2019/20, kao i putevima igrača posle Partizana. Na viši nivo košarke su se popeli samo Uroš Trifunović, Ognjen Jaramaz i Kori Volden.

Artsiom Parahovski, Stefan Birčević i Nemanja Gordić i dalje nastupaju u okviru Evrokupa. Rade Zagorac je bio prošle sezone kapiten Partizana, koji je bio jedan od glavnih favorita za osvajanje Evrokupa.

U ekipi je bilo i nekoliko veterana sa zavidnim evroligaškim iskustvom – Novica Veličković i Redži Reding.

Posle Partizana su obojica završili svoje karijere, kao i Žanis Pejners, koji tada nije bio veteran, ali je imao iza sebenekoliko sezona u Evrokupu i sezonom u Evroligi za ekipu Darušafake.

Ostalim igračima koji su prošli kroz ovu ekipu je ova sezona 2019/20 iz ove perspektive bila vrhunac njihovih karijera i nigde nisu mogli da ponove partije na višem košarkaškom nivou u odnosu na pomenutu sezonu.

To potvrđuje i činjenica da sledeće sezone, 2020/21 nijedan trener od trojice (Matović je bio vršilac dužnosti do kraja sezone) nije mogao da izvuče ovako kvalitetne individualne i timske performanse, na način na koji je to radio Trinkijeri.

Vlado Šćepanović, legenda Partizana i tadašnji prvi asistent Andree Trinkijerija je bio najlogičnije rešenje u trenutku preuzimanja užarene klupe crno-belih, koju je Italijan napustio uz mnogo bure i mnogo misterije.

Šćepanović je poznavao sistem Trinkijerija, dugo godina je i učio upravo od Trinkijerija, mladi i perspektivni trener i legenda kluba, sve je posedovao da dobije šansu na duže staze.

Međutim, otišle su vođe te priče, Andrea Trinkijeri u košarkaškim okvirima i profesor Vladimir Koprivica na polju fizičke spreme i to je bio jedan od bitnijih faktora Šćepanovićevog fijaska na klupi crno-belih.

Druga stvar koja je napravila račvanje između Trinkijerija i Šćepanovića (a kasnije i Filipovskog) – kompatibilnost igračkog kadra.

Trinkijeri je imao mentalno snažnu i izuzetno fizički spremnu ekipu u sezoni 2019/20, kako smo u neformalnom razgovoru nazivali ovu ekipu – ekipu ratnika.

Šćepanović nije imao puno promena u igračkom kadru. Od nosilaca igre, otišao je samo Kori Volden u tabor večitog rivala – Crvene zvezde, raskinuta je saradnja sa Stefanom Birčevićem, Džejms Mekadu je otišao po prekidu sezone.

Sa pozajmica su vraćeni Aleksej Nikolić i ćudljivi Stefan Janković. Klub je pojačao tada jedan od najboljih asistenata Evrokupa Kodi Miler Mekintajer, angažovan je bivši igrač Crvene zvezde, Nemanja Dangubić i američki centar Erik Mika.

Ta celina nije funkcionisala kako treba. Niti je fizička sprema pojedinaca bila kako treba, niti je postojala adekvatna energija na terenu, niti je karakter ekipe bio odgovarajući.

Posebno se to odnosi na Vila Mozlija, koji se pojavio sa pet do deset kilograma viška i tako je postao igrač bez uloge u ekipi koju se upravo on vukao svojom energijom u odbrani.

To je bio njegov udeo u razlozima zašto nije bio na nivou partija iz sezone 2019/20.

Drugi deo krivice je bio vezan za činjenicu da je ova ekipa bila selektirana za Trinkijerija i njegovu viziju.

Namerno nije napisano sistem, jer se odlaskom Trinkijerija, kasnije i profesora Koprivice raspala priča kao kula od karata.

Cela ova ekipa je bila grupa solidnih do vrhunskih sistemskih igrača, koja čak i pod pomoćnim trenerom iz te sezone nije funkcionisala zajedno, a kamoli pod drugim trenerima.

Ova ekipa nije imala današnjeg Kevina Pantera, Matijasa Lesora ili Dantea Egzuma kao jake individualce na spoljnim i unutrašnjim pozicijama.

Osnovna problematika današnje ekipe Partizana je predstavljala najjaču kariku ekipe Andree Trinkijerija – odbrana spoljnih igrača 1 na 1 na perimetru.

Šut je ovu ekipu Partizana iz 2019/20 služio iz samopouzdanja, izlaznih kretnji za Pejdža kao i iz vrhunskog protoka lopte u napadu.

Previše je tu bilo klimavih šutera u spoljnoj liniji Partizana. Markus Pejdž je vrhunski šuter, ali ne može sam sebi da iskreira šut zbog lošijih fizikalija.

Kori Volden, Nemanja Gordić i Ognjen Jaramaz su prilično varirali u procentima za tri. Iako je Volden imao odličnih 45% u Evrokupu za tri, dok je u ABA ligi bio na 32% za tri, imao je dosta utakmica gde je imao slabe procente van linije 6,75.

Poznata analogija šuta i žena bi mogla da se primeni i na ovu ekipu. Bez obzira na ratnički karakter ove ekipe, u današnjoj košarci ukoliko šut zakaže, može biti grdnih problema.

Partizan je u onom momentu, početkom marta 2020. bio na vrhuncu forme. Možemo samo dokono da pretpostavljamo, ali ne smemo ni da isključimo eventualni pad forme u nevreme, koji bi neminovno usledio i koji bi se bitno odrazio na igre Partizana.

U takvom momentu ni fanatična odbrana možda ne bi bila dovoljna protiv napadački izuzetno talentovanih ekipa, koje bi čekale Partizan u nastavku oba takmičenja.

Dalje, nikada nismo došli do odgovora, da li je ova ekipa imala šampionski karakter i mentalitet? Prava tema za diskusiju.

Partizan je na Kupu Radivoja Koraća pokazao te šampionske crte ličnosti. Nesvakidašnji preokret za tako kratko vreme, protiv izuzetno kvalitetne ekipe Crvene zvezde je nešto što u današnjoj košarci sve češće viđamo.

Isto tako, Partizan nije bio posmatran istim očima kao pred prekid te 2019/20. Crno-beli su imali prilično buran početak sezone, prouzrokovan nizom gostovanja, usled zauzetosti Štark Arene.

Porazi u Kopru, Ljubljani i Podgorici su predstavljali (danas) neoprostive kikseve u regionalnom šampionatu.

I u Evrokupu je krenulo trnovito. Tri poraza u regularnom delu su bacila crno-bele u izuzetno zahtevnu grupu u TOP 16 fazi, gde ih je u grupi čekao jedan od najvećih favorita za osvajanje trofeja – Virtus iz Bolonje.

Prekretnica te sezone je bila trojka Jaramaza Cedevita Olimpiji, koja je definitivno pokrenula vodenički točak te sezone.

Da je Partizan i drugi put izgubio od Ljubljančana, to bi bila totalno druga priča. Ne bi bilo svega ovoga zbog čega se toliko tuguje.

Prekid sezone je došao u najgorem mogućem trenutku – na vrhuncu forme crno-belih.

Nikad odigrana četvrtfinalna utakmica Evrokupa 17. marta 2020. godine sa Uniksom u Štark Areni i dalje boli Grobare.

Ta bol je nažalost bila najjača kod jednog čoveka. Čoveka koji je živeo za Partizan, dobrodušnog čoveka sa plavim očima.

Poslednja utakmica sa Megom te sezone je bila i njegova nažalost poslednja utakmica sa njegovim voljenim Partizanom. Posle njegovog odlaska, više ništa nije ostalo isto na njegovom Istoku.

Ne moram dalje objašnjavati koga želim da pomenem – dobrodušnog čoveka sa plavim očima koji Partizan jedino je voleo!!!

Naravno, reč je o Miši Tumbasu, koji je još jedan veliki razlog zbog čega je Grobare toliko zabolela sezona 2019/20.

Miša je preminuo u svom domu, četvrtog aprila 2020. godine, nedugo posle prekida sezone usled globalne pandemije koronavirusa, u svojoj 66. godini života.

Zaključak je trebao dati neku okvirnu procenu epiloga ove sezone. Pošto ta sezona nije završena, epiloga u finalnom delu teksta neće ni biti.

Posebno pojačava utisak ovaj omaž Miši, koji neće biti zaboravljen u srcima navijača bilo crno-belih, bilo crveno belih.

Taj omaž nas uči da uživamo u onome što imamo, uživali smo u toj ekipi 2019/20, Miša nam je za života ulepšavao jednosmerne i dramatične utakmice, stoga bih za odjavu poručio svim čitaocima da cenimo ono što imamo, jer možda toga sutra neće ni biti.