Od burnog rastanka između Partizana i Džejmsa Nanelija prošlo je gotovo godinu dana, a on se do sada nije zvanično oglašavao ni za jedan domaći medij. U intervjuu za Mozzart sport, američki bek je govorio na brojne teme, ali i otkrio neke stvari koje zanimaju sve Grobare.
Intervju prenosimo u celosti:
Kada steknete reputaciju, ispostaviće se lažnu, da ste zatvoren tip, namrgođen, sklon incidentima, verovatno ćete imati problema tokom karijere, zna to najbolje Džejms Naneli. Ipak, uprkos nekim pričama pokazao da je sa pravom jedan od igrača koji je ostavio neizbrisiv trag u Partizan Mozzart Betu baš zbog te svoje autentične ličnosti koja je toliko oduševila navijače crno-belih da ga sa setom pominju i godinu dana nakon neslavnog odlaska iz Humske. Danas, prvi put otkako je napustio Beograd, pričao je o kompletnoj karijeri sa posebnim akcentom na odnos sa Željkom Obradovićem i svoj period proveden u Srbiji koji je okončan incidentom sa Stefanom Lazarevićem tokom finala ABA lige.
Ipak, ceo razgovor, koji smo obavili u Dubaiju gde se trenutno bori za titulu šampiona Azije na turniru FIBA Lige šampiona, protekao je u veoma pozitivnom tonu sa čovekom koji je zadovoljan svime što je postigao. U preko sat vremena otvorene konverzacije koja je u nekim momentima gubila elemente intervjua, pričao je o upečatljivim momentima koji će ostati uz njega i kada završi karijeru. Doduše, o kraju još uvek ne razmišlja. Što bi i razmišljao o penziji kada je postao jedini igrač koji je osvajao Evroligu, kinesku CBA ligu, a sada ima priliku da postane i šampion Azije sa Žengdžej Lavovima? Očigledno je – ako želite titulu pozovete Nanelija. Nije slučajno Željko Obradović radio čak tri puta.
O svemu ovome, ali i o mnogi drugim stvarima Naneli je govorio u intervjuu za Mozzart Sport.
Da li razmišljaš kroz šta si sve prošao i kakva je karijera iza tebe?
“Iskreno, ne. Ne razmišljam o tome. Prijatelji i porodica mi često kažu, kako sam mnogo toga prošao, napredovao… Kako su ponosni na mene zbog svega što sam postigao. Ponekad se setim nekih momenata, obično kada se vratim u neki grad ili ponovo sretnem neku dragu osobu iz tog perioda, možda ću o svemu tome da razmislim kada se penzionišem”.
Čini se da penzija nije na vidiku?
“Veoma sam ozbiljan kada je u pitanju moje telo. Izuzetno pazim šta jedem, naporno radim da održim telo na optimalnom nivou. Volim košarku, želim da igram. Podržava me i supruga, čak mi je i rekla da ako mogu, da igram do 40. godine. Mislim da i dalje mogu da igram na izuzetno visokom nivou, a godine… Godine za mene ne znače ništa”.
Kako ti je izgledao prvi susret sa evropskom košarkom još 2012?
“A-ha-ha… Da… Kavala, Grčka. Oni su mi pisali, slali poruke. Mislim da je tada bio Fejsbuk. Tek sam bio završio koledž. Trenirao sam u Sakramentu, radio sam treninge pred NBA draft. Kada sam shvatio da te godine neću ići u NBA, razmišljao sam da moram da zaradim neki novac jer nisam imao ništa. I tada mi trener Kavale šalje poruke na Fejsbuku. Rekli su mi: ‘Daćemo ti… Određeni novac’, pomislio sam: ‘Pa, to je sjajno’. Međutim, moj agent mi je savetovao da ne idem tamo, ali ga nisam poslušao. Doduše, naučio sam kasnije da ga više slušam jer mi je mnogo pomogao. Rekao sam mu tada da su me kontaktirali, posle toga je on preuzeo sve u svoje ruke i dogovorio posao. Što se tiče adaptacije, nije bilo problema sa stilom košarke, evropski stil meni odgovara. Znam kako da igram košarku. To nije bilo teško. Ipak, plata je kasnila, to je bio problem. Dali su mi polovinu prve plate, otprilike… 8.000 od 12.000 koliko smo dogovorili. Svaki dan sam išao u kancelarije, kucao na vrata i pitao: Gde su mi pare? Pričali su mi kako sam mlad, kako nemam porodicu, rekao sam im: ‘Kakve to veze ima? Samo želim svoj novac’. Obećavali su mi da će mi isplatiti sve. Posle tri meseca, možda i manje, zahtevao sam novac koji piše u ugovoru. Sećam se jednog treninga, cela uprava je bila tu i gledala. Bio sam odličan na treningu i posle nekog zakucavanja sam uzviknuo: ‘Hoću svoj novac’! Mislim da su mi dugovali u tom momentu 16.000. Opet su obećali da će me isplatiti, sledeći dan opet idem u kancelarije i opet ništa. Tog dana sam uzeo kartu nazad za Ameriku. Odmah posle toga iz kluba su zvali mog stanodavca da se vratim, da me žele da igram, ali već sam bio otišao. To je bilo to… Moje prvo iskustvo u Evropi. Posle toga sam igrao razvojnu NBA ligu. Za mene je sve zapravo počelo u Bejkersvilu u razvojnoj ligi”.
Čini se da mnogi igrači iz SAD samo žele u NBA, kao da ništa drugo ne postoji. Ti očigledno nisi bio takvog razmišljanja.
“Uvek kažem mladim igračima, doći će tvoje vreme za NBA, idi u Evropu. Upoznaj kulturu, ljude, igra se izvanredna košarka. Američki košarkaši jednostavno ne znaju ništa o Evropi. Nisu nas učili ništa o Evropi i kako sve to može da izgleda. Čak mislim da se ljudi prema nama odnose bolje u Evropi nego u Americi, barem prema mom iskustvu”.
Kako si došao do tog razmišljanja – da ne juriš NBA po svaku cenu?
“Kada sam prestao da razmišljam o NBA ligi, ponuda je stigla. Bilo mi je lepo u Evropi jer sam igrao dobru košarku. Svideo mi se život u Evropi. Mislim da za mene nije bilo dobro da po svaku cenu jurim NBA, jer sam bio razočaran u nekom trenutku što nisam NBA igrač. Kada sam prestao da razmišljam na taj način, bilo mi je mnogo bolje. Izdvojio bih period u Italiji, kada sam igrao za Avelino. Imali smo sjajnu grupu momaka. Završili smo na trećem mestu sa klubom koji je pre toga bio 14. Sećam se da tri meseca nismo izgubili utakmicu. Tada sam se baš zaljubio u Evropu i tamošnju košarku. To je bila sezona koja mi je baš pomogla, stekao sam afirmaciju jer sam bio MVP italijanske lige. Bilo je baš dobro iskustvo”.
PRILAGOĐAVANJE NA OBRADOVIĆA
Dolazimo do Fenerbahčea. Kako je došlo do saradnje? Da li te je Željko Obradović odmah pozvao?
“Ne, nije Željko. Prvo me je kontaktirao Erdem Džan, tada je bio Obradovićev asistent. Takođe i Mauricio Gerardini, generalni menadžer Fenera jer on zna šta se dešava u Italiji, a Erdem je ‘manijak’ kada je u pitanju praćenje košarke. Zna mnogo toga. Mauricio je veoma važna osoba za moju karijeru, čak i dan danas. Pre Fenerbahčea nisam imao predstavu šta je Evroliga, ko je Obradović i šta je on uradio u karijeri.”
Kako si se prilagodio na Evroligu?
“Nije bio problem prilagoditi se na Evroligu, pravo prilagođavanje je bilo igrati za Željka Obradovića. Opet kažem, ja znam kako da igram košarku. Svi u tom timu su znali kako da igraju košarku. Došao sam tamo kao MVP Italije, u proseku sam davao 20 poena, ali… igrati za Željka… to je drugačije iskustvo u odnosu na ono što sam navikao do tada. Morao sam da se adaptiram na njegove želje, na ono što on vidi. Ja pre toga nisam bio šuter, naravno, mogao sam da šutiram, ali sam voleo da igram u tranziciji, da idem na post. Morao sam da se adaptiram na tu novu rolu i odatle je krenula ta priča o efikasnom snajperisti i visokim procentima. Morao sam da naučim kako da se nosim sa njegovim emocijama jer je on izuzetno emotivan, ali i izuzetno pametan. On ima poseban nivo košarkaškog znanja, malo ko je na njegovom nivou i dokazao je to. Pažnju koju pridaje najsitnijim detaljima je… na posebnom nivou. Pre Fenerbahčea sam bio u Kavali, Estudijantesu, Ašdodu iz Izraela i Avelinu, ali to su bili timovi, da kažem, za početak karijere. Napredovao sam, došao do Evrolige i potpisao dvogodišnji ugovor. Odradio sam ga i šta se dešava? Dolazi poziv iz NBA lige. Hteo sam da vidim kako to izgleda, da istestiram sebe i zato sam napustio Fenerbahče posle dve godine, a bio sam i ljut na Željka jer nisam igrao na Fajnal foru u Beogradu kada smo izgubili. To mi se nije svidelo”.
NBA i Evropa, koliko su zapravo razlike?
“Sve je drugačije. Stil života… Evroliga je kao koledž jer je fokus na timu. Svi zajedno jedemo, zajedno idemo negde. U NBA je drugačije, svako radi svoje, može da radi šta god poželi, samo budi spreman da igraš i nemoj da praviš probleme klubu i ligi. U NBA ligi primera radi, nema previše promena, imaš stil igre i ne menjaš ga. U Evropi se to menja za svaku utakmicu, uvek postoje prilagođavanja u odnosu na protivnika. Mislim da je to najveća razlika. Meni se lično više sviđa evropski stil, ali shvatam i NBA ligu jer dolaziš da gledaš Lebrona i svi žele da vide Lebrona kako igra svoju igru. Ne može to da se menja. U Evropi to ne postoji”.
Ipak, čini se da se stvari menjaju i u Evropi. Igrači dobijaju sve veću moć, a uvek se govorilo da je Evroliga zapravo liga trenera.
“Slažem se, osnivanje udruženja igrača u Evroligi je bilo veoma važno. Stvara balans. Trener ne može da radi šta god poželi. Ne može da bude diktatura, da određuješ da li će sada igrač da se budi u šest ujutru i da ide na trening jer ti tako smatraš, ili samo da ga ukloniš iz tima bez objašnjenja. Sada se to ne dešava, menjaju se stvari. Da li svi vole te promene? Igračima definitivno prija. Pogledajte samo prethodne dve sezone u Evroligi, verovatno dve najbolje sezone ikada, Evroliga sada ima globalnu publiku”.
Kako si odlučio da se vratiš iz NBA posle epizode koje si imao u Minesoti?
“Nije bilo dovoljno dobro iskustvo. Nije me zanimao status NBA igrača. Taj status više znači porodici i prijateljima, to je za njih kul. Mene to nije zanimalo, samo sam hteo da igram košarku. Hteo sam da se takmičim. Želeo sam da budem deo tima, želeo sam akciju. To sam rekao i agentu, da ne želim više u NBA jer hoću da igram. Mogao sam da ostanem u NBA, da budem igrač koji pomaže mladima, da budem dobar za svlačionicu, da delim savete i budem stabilan igrač sa klupe. Ipak, želeo sam mnogo više od toga”.
POVRATAK U EVROPU
Šta je usledilo?
“Italija, Olimpija Milano… Zanimljivo iskustvo, u najmanju ruku zanimljivo iskustvo a-ha-ha. Naučio sam neke stvari, stekao neke prijatelje i nastavio sam dalje. Otišao sam na daleki Istok posle situacije u Milanu. Otišao sam u Kinu, veoma pozitivno iskustvo. Potpuno različito u odnosu na Evropu, sličnije NBA ligi. Ipak, nedostajala mi je Evroliga, hteo sam da se vratim. Mislim da me je tog decembra zvalo čak šest klubova u Evroligi, ali sam zarađivao baš mnogo novca u Kini. Razgovarao sam sa bratom koji je bio sa mnom u tom trenutku. Pričali smo o svemu, životu. Na kraju sam ponovo odabrao Fenerbahče zbog Obradovića i odnosa koji imamo. Zanimljiva situacija, tada me je zvao i Rik Pitino da dođem u Panatinaikos i to pred utakmicu protiv Obradovića i Fenerbahčea. Dobijao sam i ponude od Olimpijakosa, moj agent je dobijao slike od njih, slali su kuću na moru u kojoj bi živeo. Imao sam i razgovor sa Dimitrisom Itudisom za CSKA, u najmanju ruku veoma eksplozivan razgovor. Sećam se da mi je rekao kako se ne slaže sa mojim odlukama da idem u Kinu, a ja sam morao da mu odgovorim da me ne zanima šta on misli jer je to moj život. Onda nije želeo da me pusti da odem u Ameriku iz Kine da pokupim stvari, već mi je rekao da će mi sve oni kupiti, hteli su da odmah dođem u Rusiju. Iskreno, nije mi se svideo taj razgovor, čak je i uticao da ne odaberem CSKA, doduše naravno ne zameram mu ništa niti imam loše mišljenje o Itudisu”.
Verovatno su svi želeli igrača koji se dokazao da može da pobeđuje u bilo kojoj situaciji?
“Tako je. Na kraju sam odabrao Fenerbahče jer zaista mi se sviđa taj klub. Volim ljude tamo, ne samo trenere, već čitavu organizaciju. Sjajni ljudi. Odlično rade svoj posao, pravi profesionalci. Verovatno najprofesionalniji klub u Evropi”.
Usledila je globalna pandemija…
“Vratio sam se kući, supruga mi je bila trudna. Odlučio sam da ostanem uz porodicu. Nekoliko meseci tokom te sezone nisam igrao sve dok nisam zaigrao za reprezentaciju SAD i stvorila se prilika da se vratim u NBA. Potpisao sam za Nju Orleans Pelikane i sve je ispalo baš dobro”.
Novi povratak u Evropu….
“Otišao sam u Makabi, bilo je uspona i padova. Iskreno, smatram da smo igrali mnogo bolje onog momenta kada je trener dobio otkaz tokom te sezone (Janis Sferopulos). Jednostavno igrali smo mnogo bolje. Uživali smo više. Mogu da kažem da mi je bilo kul u Makabiju, dobro iskustvo. Nisam voleo sve ljude, ali to je život, to je posao. Ne možeš da se slažeš sa svima, ali dobro iskustvo”.
OBRADOVIĆEVE DRASTIČNE ODLUKE
A onda… Srbija! I Partizan.
“Čoveče, Srbija. Željko me zove i kaže: ‘Džejms, potreban si mi da igraš ovde.”
Kako si reagovao na novi poziv?
“Na prvi loptu sam ga odbio. Rekao sam: NE”.
Stvarno?
“Da, Da… Setio sam se onog Fajnal fora u Beogradu kada nisam igrao. Samo sam o tome razmišljao, da li će se to ponoviti. Imao sam i druge ponude. Seo sam sa porodicom, agentom. Razmišljao sam o svemu. Da li ponovo želim da igram za Željka jer mi jeste pomogao, ali isto tako je emotivan i ume da donese drastične odluke. Stvarno sam o svemu razmislio. Zvao je nekoliko puta, imali smo dugačke razgovore i na kraju sam pristao. Tako se sve desilo”.
Prva sezona u Partizanu je bila za pamćenje.
“Igrali smo najbolju košarku u Evropi, zaista mislim to. Doduše nije počelo dobro, bilo je poraza, a i desilo se ponovo da ne igram. Nije mi davao priliku kao što je rekao da će dati tokom telefonskih razgovora. Doduše mislim da je još uvek u tom momentu isprobavao sve, pokušavao da nađe idealan recept, prave petorke. Sve je u nekom momentu kliknulo, igrali smo dobro, radili smo svoj posao i mislim da smo bili najbolji tim u Evropi ta poslednja četiri meseca i veoma sam razočaran kako se sve okončalo”.
Svi ističu utakmicu protiv Efesa u decembru kada se preokrenula čitava sezona.
“Efes je bio sjajan tim, aktuelni šampioni u tom momentu. Bili smo u velikom zaostatku ako se dobro sećam. Izgledalo je kao da će da nas razbiju. Sećam se jednog tajm auta, svi su bili razočarani, spuštene glave, jer smo baš bili u velikom zaostatku. Ne mogu baš da se setim sa kim sam razgovarao, moguće da je sa Matijasom. Samo smo se složili da krenemo da igramo našu igru i da ne obraćamo pažnju na koga se Obradović dere, baš nas briga. Samo smo krenuli da igramo ‘ono naše’, šta smo mogli da izgubimo? Već smo bili na ivici provalije, ono što smo do tada radili nije funkcionisalo. Krenuli smo da igramo slobodno, bez obzira na greške jer tu je saigrač. Stvorili smo hemiju da kada neko pogreši, tu je saigrač da te pokrije i to se videlo na toj utakmici protiv Efesa. Krenuli smo da smanjujemo razliku i odjednom eksplozija, znao sam da pobeđujemo kada sam pogodio trojku u tranziciji. Toliko sam se dobro osećao tada, ne samo ja i ne samo zbog moje partije, toliko sam bio sećan zbog tima, ali i zbog sebe jer sam i sebi dokazao: ‘Pa ovo je razlog zašto te ovaj čovek zove treći put u njegove timove’. Zbog ovakvih momenata, nikada ne odustajem. Smatrao sam da ne igram dovoljno, ali nisam odustajao”.
Izgledalo je da ste posle te utakmice bili sve bolji i bolji.
“Nije bilo ljubomore u ekipi. To je bilo značajno. Svi smo znali da će doći naš trenutak. Svi smo shvatili uloge u timu i tamo smo pobređivali. Tako smo pobeđivali sa Obradovićem u Fenerbahčeu i tako je bilo u Partizanu. Nema ljubomore, nebitno je ko da dva poena ili 20 poena, naravno, bilo je bitno i da znaš kako da se nosiš sa Obradovićem, a-ha-ha”.
Pored pobede protiv Efesa, igrači iz tog tima ističu poraz od Zvezde u Kupu kao značajan momenat u sezoni?
“Slažem se. Utakmice protiv Zvezde su veoma emotivne, kada izgubiš kao da ideš na sahranu. Takav je osećaj. Znaš da moraš na trening sledećeg dana jer su svi emotivni, razočarani. Tada smo se još više zbližili”.
SAMO SAM SE BRANIO
Na kraju ta serija protiv Real Madrida. U kakvom sećanju ti je ostala?
“Čoveče, bili smo bolji tim od njih. Morali smo bolje da odigramo neke situacije, pametnije jer smo imali dvocifrenu prednost na svakoj utakmici. Morali smo to da iskontrolišemo. To je to. Ne znam šta da kažem, morali smo da budemo bolji, da samo držimo loptu u našim rukama. Mislim da smo se malo i ‘us*ali’ u petoj utakmici. Naravno, ne mogu da ne pomenem suspenzije, Kevin nije igrao, Matijas je bio suspendovan utakmicu. Bilo je loše, loša situacija. Onda imamo i tragediju u Beogradu, ta situacija… Ne znam šta da kažem. Pitali smo se da li uopšte treba da igramo, atmosfera, crne majice… Baš je bilo emotivno, tužno… Jednostavno… Razočaranje. Bili bismo na Fajnal foru. Neki drugi igrači su morali da budu suspendovani, oni su morali da budu suspendovani zbog prljavih poteza. Kevin se suzdržao, jasno je da se suzdržao u toj situaciji, tako je i trebalo da bude, nije smeo da bude kažnjen. Nije uradio ništa loše. Sećam se igrača Reala koliko su flopovali, a onda trčali… Jednostavno smatram da kazne nisu bile pravedne”.
Pet utakmica protiv Crvene zvezde su takođe za pamćenje. Prva titula Partizana posle 10 godina.
“Znali smo da smo bolji od njih pred našim navijačima, ali smo znali da ćemo da igramo pet utakmica ako ih ne dobijemo prvu pred njihovim navijačima i baš tako se desilo. Odigrali smo svih pet. Svi smo bili spremni na pet utakmica. Znali smo da možemo da ih pobedimo, ali takođe smo znali da nećemo imati povoljno suđenje, posebno na njihovom terenu. Kada je došla ta peta utakmica, opet smo osetili momenat da je vreme da igramo onu našu igru, da ne brinemo o greškama, nismo osetili pritisak uopšte. Zanimljivo, Obradović nije puno pričao tokom te utakmice, osetio je i pustio nas da igramo naš stil i pobedili smo ih. Zvezda je imala sjajan tim, Kampaco… zajeban lik i to u pozitivnom smislu. Svi bi hteli njega u svom timu, takav je igrač. Nije prljav igrač, iako možda tako nekada izgleda, on je borac i baš ga poštujem”.
Dolazimo do kraja tvog mandata u Partizanu. Znamo da su navijači bili izuzetno razočarani zbog načina na koji si napustio klub i incidenta sa Stefanom Lazarevićem.
“Kada ne pobeđuješ, mnogi krenu da te kritikuju, analiziraju. Budeš generalno na meti kritika, ne samo igrači, već i treneri, ali i ceo klub. To je deo ovog posla. Za mene, način na koji sam otišao je veoma razočaravajući. Nisam imao priliku da igram, bio sam veoma uzrujan zbog toga jer nisam uradio ništa loše. Nije me liga suspendovala. Čak mi je prišao čovek iz Zvezde (Nebojša Ilić), pitao me je da li sam ok, rekao mi je da se takve stvari dešavaju, čak mi je rekao da sam dobar tip. Zato mi nije bilo jasno zbog čega nisam igrao jer je očigledno da sam se branio. Tri puta sam pokušao da se sklonim od njega (Stefana Lazarevica), iako ne postoji snimak ili video koji to pokazuje. On je mene napao, a ja sam odlučio da ga ne tužim posle svega. Smatram da nije trebalo tako da se završim, ne želim sada da zalazim u detalje, jer svi shvataju šta se desilo, ali reći ću da sam veoma razočaran. Pre svega toga nekoliko puta je bilo priče da ostanem u Partizanu, razočaran sam što sam otišao jer sam zavoleo grad, navijače, klub, kako je sve funkcionisalo. Za tako nešto je potrebno vreme, da se navikneš na novo okruženje, ali ja sam baš uživeo u Beogradu, navijači Partizana imaju posebno mesto u mom srcu i uvek ću ih pamtiti. Da smo se dogovorili, najverovatnije bih ostao u Partizanu”, završava Naneli veliku ispovest za Mozzart Sport.
