Na sve te stvari mi smo davno navikli

U totalno drugačijem sastavu, sa novim licima i naslovnim ulogama, ponovo velikih ambicija, Partizan drugu sezonu zaredom proživljava istu sudbinu u Evroligi.

Iako narodna poslovica da se čovek uči dok je živ, možda još uvek nudi prostor za takvu potvrdu, činjenica je da će barem na kontinentalnom planu neke lekcije ostati nesavladane. Crno – beli su porazom u Kaunasu, zvanično, izgubili i matematičke šanse da zauzmu jedno od mesta koje vodi u doigravanje. Utisak je da je čitava sezona stala u mesec dana slabe predstave, martovskog ludila okončanog u mnogim upitnicima i sa pravom postavljenim odgovornostima.

Ostaje da se vidi kakve će odgovore ponuditi ekipa Željka Obradovića. Završnica regularnog dela regionalne lige čeka iza ugla, Partizan je u prilici da osigura prednost domaćeg terena kroz Plej – of, ali i navijačima ponudi preko potreban trofej utehe i povratka u stanje kolektivnog mira.

Više od godinu i po dana, klub tako bogate istorije nije se našao na podijumu, što priznaćete, ne sme postati tradicija, naročito kada na klupi sedi najtrofejniji trener Starog Kontinenta. Upravo je Evropa bila glavna odrednica letos, pri sređivanju starih računa i određivanju svežih, tek nastalih obećanja. Nema tog tima koji sa Obradovićem neće pucati visoko i daleko, pa makar bio formiran gotovo iz korena, kao produkt totalnog remonta i neminovno završenog poglavlja.

Partizan je prvobitno promenio okosnicu sastava, zatim zamenio i periferne aktere, utabao staze mlađima i istakao plan za budućnost. Šta je donela ta, sada prilično poznata sadašnjost i da li se skoro godinu dana kasnije može opet pomenuti priča izvesnog restarta?

Svakako da identičan osećaj ne dele ljudi iza pozornice, ali mi – obični smrtnici, gledaoci, nemi posmatrači vrlo burnih dešavanja na košarkaškom polju, svedoci smo kako su se utakmice iz kola u kolo gubile pred očima. Gde je danas oktobar, kada počinje sezona kiša, ali i najbolje klupske košarke u ovom kraju sveta. Mečevi su prolazili u trenu i gotovo je nemoguća misija pronaći u procesoru mozga sve faktore koji su uticali na trenutno stanje. Verovatno su razne aktuelnosti van isključivo sportskog karaktera doprinele takvom, generalnom mišljenju. Neprestano, ali bukvalno i bez preterivanja, suočavamo se sa mnogim informacijama od egzistencijalne važnosti i teško je pri tome sačuvati svest o vremenu.

Ipak, Partizan je u periodu iza nas zaista svašta prolazio. Demonstirao je ekstremne situacije i do kraja navodio svoje pristalice na strepnju i strast pri išćekivanju narednog meča i protivnika. Gostovanje Baskoniji u prvom kolu i, eto poslednje u aktuelnoj sezoni protiv Žalgirisa, ličilo je jedno na drugo, koliko god je naravno svaki poraz specifičan na određeni način. Partizan je prikazao da poseduje kvalitet, bio u igri i uspevao da stvori razliku, ali i sebe jeftino i naivno izbacivao iz ritma, praveći nedorasle propuste koji su skupo plaćeni. U oba pomenuta duela, kao i u nekim drugim, crno – beli su pretrpeli kapitulaciju, predavši se itekako imajući šta da pokažu.

PROČITAJTE NAJNOVIJE TEKSTOVE NA PORTALU:

Možda nije bilo logično očekivati instant uspeh od potpuno rekonstruisanog tima. Međutim, to je priča koja se vrti čitave sezone i malo postaje banalno koristi je kao verodostojan argumenat. Posebno, jer je Partizan mogao lako do obećane zemlje i ostvarenog cilja uoči starta Evrolige. Analizirati koji su se razlozi na tom trnovitom putu isprečili, odvešće temu baš na početak – odabir igrača i odluku stručnog štaba da se pojedincima pruži poverenje i obezbedi podrška.

Postavlja se logično pitanje i otvara sasvim racionalna dilema za razgovor. Da li je bilo promašaja? Apsolutno da jeste – nađite ekipu koja se sa tim nije suočila i pretrpela izvesne turbulencije. Luka Vildoza koji je načelno osvojio titulu evropskog prvaka sa Panatinaikosom prošle sezone, tokom većeg dela puta do šampionskog naslova bio je potpuno skrajnut i stavljen po strani. Ipak, tu je jedna velika i krucijalna razlika. Panata to sebi može da dozvoli, Partizan (i Zvezda) ne mogu.

Priznaćete da su beogradski Večiti, sopstvenim učešćem u elitnom rangu, uticali da navijači steknu i razviju idealizovani pristup posmatranju svojih ljubimaca. Pravo na grešku svedeno je na minimum. Više nije dovoljno postići koš, već i učiniti da sam postupak realizacije izazove reakciju i odobravanje. Suprotni scenario; vezane greške, loša rešenja i slikovito rečeno ulazak u kanal iz kog se teško izlazi, dovode do opšte mobilizacije kritika i uvreda na račun predmetnog krivca. Uđite u opciju za komentare na društvenim mrežama posle poraza vašeg voljenog kluba, sednite u kafić ili sačekajte red za frizeraj – svuda ćete čuti oprečna mišljenja.

S obzirom da je nostalgija najjača droga od koje se retko ko odvikne, odmah zatim usledi lamentovanje nad slavnom prošlošću i prizivanjem nekih sretnjih vremena. Logično, time se okreću i mnogi simpatizeri Partizana, u nedostatku lepših mogućnosti i surove stvarnosti koja je prisutna. Baš zato, čini se da je ova sezona u Evroligi već viđena. Ne treba se puno osvrati oko sebe. Prošle godine, iste su se numere vrtele i dragi likovi prizivali. Za razliku od evidentnog zasićenja, sada je vlada znatno veća svežina i spremnost da se ispuni zacrtana misao. Deluje da je i atmosfera u svlačionici znatno bolja, što govori i podatak da nismo saznali ni za jedan ispad niti skandal vredan pomena.

Jednostavno, teren je bio glavno merilo, a tu je Partizan dobro nastupio, ali ne sasvim i do isteka poslednje sekunde da bi se ostvario željeni plasman. Ponovo je ekipa podigla formu u nekom delu sezone, nadoknadila i naplatila dugove iz rane faze, da bi zatim doživela slobodni pad, ne uspevši da se podigne u završnici. Izuzev trijumfa protiv Albe, Partizan je gubio odlučujuće utakmice – u Barseloni, kod kuće protiv Efesa, te u Minhenu i Kaunasu. Svakako da su povrede uzele maha, ali je zdravstvena situacija nešto što diktira sudbinu mnogih klubova i zbog čega uvek postoji bojazan.

Tendencija savremene košarke ide u pravcu da, kako god se rival zvao, postigne poen više. Čitava napadačka filozofija orijentisana je na efikanost šuta. Prečesto se dešavalo ove sezone da Partizan nije mogao ništa da pogodi spolja – da smo viđali takozvane prazne minute, bez potrebne realizacije i suštinske ideje kako ubaciti loptu kroz obruč. Koncepcija igre crno – belih jeste i letos, pri kompletiranju sastava, signalizirala na diskutabilnu šutersku potentnost.

Dogovoreni su profili igrača čija je ključna osobenost vezana za njihovu atletsku nadmoć. Stručni štab vodio se stavom da mnoge nedostatke iz prethodnog izdanja Evrolige, a tu su pre svega fizička dominantnost, nadoknadi adekvatnim pojačanjima.

Logično je bilo očekivati eksplozivne košarkaše, što govore i potpisi Sterlinga Brauna, Tajrika Džonsa, Ajzee Majka. Nikome, pravo rečeno, nije bilo drago da gleda kako se protivnički strelci šetaju reketom Partizana i nadskaču više i snažnije od sebe. Frenk Kaminski je predstavljao sve osim strah i trepet pod košem, a ni drastično korpulentniji od njega nisu pružili naročitu volju za agresivnošću. Čudna letargija zavladala je nad klubom i Željko Obradović je pokušao da vrlo izraženu depresiju u ekipi sanira totalnom promenom strategije.

Činjenica je da se sada nameće identična dijagnoza za Partizanov sindrom rezultata u Evropi. Opet na račun stručnog štaba i njihovih izbora letos, što na kraju nije krio ni sam trener nakon poraza od Žalgirisa. Glavna meta optužbi za katastrofalan nastup ove sezone uperena je ka Ifeu Lundbergu. Opravdano, danski reprezentativac stigao je u srpsku prestonicu sa zvanjem noseće akvizicije. Predvodio je Virtus, rešavao utakmice, dva puta svojim kreacijama dobijao upravo Partizan, kao i druge konkurente u borbi za izboreni Plej- in kluba iz Bolonje. Ako se neko mogao deklarisati kao sigurno pojačanje, onda je to bio Lundberg. Međutim, kako obično biva, sve što teoretski lepo zvuči, malčice je drugačije u praksi.

Lundberg je na odlučujuća četiri meča postigao redom nula, dva, pet, pa ponovo nula poena. Poslednju trojku ubacio je pre tačno mesec dana, a učinak dostojan pohvale čeka se od sjajne serije gostovanja po Azurnoj obali i pobeda u Monaku i pre toga Virtusu. Čak i tada Ife je dopunjavao saigrače, nije nosio tim niti pružio simultanku po kojoj će se pamtiti u dresu crno – belih. S obzirom da se od sledeće sezone uvode nova pravila oko finansijske politike klubova pod okriljem Evrolige – prema kojoj dva najskuplja igrača nisu uključena u budžet, logično je razmotriti ostanak Danca u Partizanu.

Slična priča se nameće i kada je reč o Brendonu Dejvisu koji je istini za volju odgovorio nešto konkretnije od Lundberga. Amerikanac je propustio značajno manje utakmica, uglavnom se nije libio da proba sa distance i iskoči u prvi plan – gaseći požar ili izazivajući plamen u kući. Nekako nismo videli balans i neophodnu ravnotežu između evidentnog kvaliteta u napadu i priličnog zamora materijala pri defanzivnim zadacima.

Dejvis je veteran crno – bele ekipe, u julu ove godine puni 34. godine života i činjenica je da su najbolji dani njegove internacionalne karijere deo prošlosti. Brendon je protiv Crvene zvezde uglavnom bio raspoložen, a pošto izvesno dolazi finiš ABA lige i sa njim dueli protiv večitog rivala, eto prilike da zamenik kapitena Partizana opravda dobijenu funkciju u svlačionici.

Za kraj, osim prezimenjaka – Karlika i Tajrika Džonsa, te Sterlinga Brauna i Isaka Bonge, čini se da će status svih ostalih stranaca Partizana biti predmet detaljnog razmatranja kada se sezona završi. Ishod regionalnog takmičenja uticaće da li Parni Valjak počinje eksperiment iz početka ili se ogled nastavlja sa nadom u bolju formulu i ostvareni dugo čekani san u labaratoriji uspeha. Obradović je pokazao da se služi magijom kroz decenije prilagađovanja različitim vrstama košarke i karakterima koje je trebalo prilagoditi i oblikovati. U Partizanu je to sasvim drugačije. Surova realnost zahteva momentalni uspeh i pokazuje da nema večnih.