Miljan Pavković za Flouter: Muta Nikolić je bio posebna priča

Rođeni Zaječarac, ponosni Leskovčanin, poslednjih godina stalni stanovnik Šenčura. Košarkaš koji je činio legendarni tandem Zdravlja početkom ovog veka. Miljan Pavković je govorio za naš sajt.

Rođen si i odrastao u Zaječaru. Šta misliš da je potrebno da se jednom takvom gradu ali i brojnim sličnim njemu (Niš, Valjevo, Subotica) vrati košarka?
– Rođen sam u Zaječaru, gradu gde je sport značio puno. Sećam se da je tada bilo puno svako košarkaško igralište i da se čekao red da odigraš basket. Ako izgubiš jedan basket, posle toga si mogao da ideš kući ili da ostaneš da gledaš kako drugi igraju. Ja sam mnoge “fore” naučio upravo na tim basket terenima. Mislim da sada toga nema i da su ti tereni prazni. Trenutno svi u Srbiji navijaju ili za Zvezdu ili za Partizan. Pored stabilnog sponzora pre svega, mislim da bi košarka morala da se, na lokalnom nivou, popularizuje i dovede do toga da ljudi u svojim gradovima prate i navijaju za svoj klub i svoj grad.
Krajem devedesetih svi smo uživali u čarima Winston Yuba lige. Da li je realno da u bliskoj budućnosti viđamo najveće srpske i regionalne klubove u manjim sredinama poput Kraljeva, Šapca, pa eto i Leskovca naravno?
– Mislim da nije realno za očekivati da se naši klubovi nađu u tom društvu. Sada se dosta toga vrti oko budžeta, a znam da klubovima nije lako da obezbede novac kako bi se ravnopravno borili sa ekipama koje igraju ABA ligu.
Tokom karijere igrao si u čak osam država. Koja sredina te je posebno iznenadila, što pozitivno što negativno?
– Igrao sam puno liga, u mnogim klubovima i zemljama. Ono što je na mene ostavilo najbolji utisak je svakako litvanska liga i klub Lietkabelis. Organizacija lige, a i kluba je na najvišem mogućem nivou. Svaki klub ima svoju arenu, koju ispunjavaju navijači verni svom klubu i gradu. Njima je košarka sport broj jedan i to jasno pokazuju na svakoj utakmici. Negativnih iskustava nisam imao, jer sam uživao u svakom klubu u kojem sam bio.
Posle zlata na kadetskom prvenstvu Evrope 1997, šta je bio glavni razlog da pređeš u Zdravlje, a ne u neki veći klub?
– To je bila posebna godina za mene. Čini mi se i prekretnica u mojoj karijeri. Posle tog zlata na EP za kadete, ja sam definitivno odlučio da hoću profesionalno da se bavim košarkom. Tada je bilo puno ponuda od klubova koji su želeli da pređem u njihove redove, ali sam se odlučio za Zdravlje. Razlog je bio taj, jer sam sa ocem i stricem, na poziv Zvonka Papka (tada sportskog direktora KK Zdravlja), otišao da gledam utakmicu u Leskovcu. Ja sam toliko bio oduševljen atmosferom, navijanjem navijača, čuvenih Blue Boys, da mi više nijedna druga ponuda nije bila bitna.

5. Poznat je tvoj posebni odnos sa Boškom Đokićem, mogu slobodno reći košarkaškom legendom manjih sredina u Srbiji. Možeš li nam nešto više reći o njemu?
– Boško je neko ko je imao veliki uticaj na moju karijeru. Prvi koji mi je dao šansu i ulogu u timu. Imao je hrabrosti, da i u utakmicama koje su bile jako bitne, mene sa 17 godina pusti u startnu petorku. Svaki trening sa njim je za mene bila neka nova lekcija. Sećam se da sam na svakom treningu morao da budem skoncentrisan i spreman, a i da vodim računa kako se oblačim. Zbog jednog šarenog šortsa sam jurio i trčao za kaznu ceo trening.

6. U Vršcu si proveo četiri veoma uspešne sezone. Bio si i najbolji asistent Jadranske lige. Koliko ti je period u Banatu značio?
– U Vršac sam došao kao veliko pojačanje, na insistiranje Mute Nikolića. Imao sam veliku sreću da sam tada u ekipi bio sa sjajnim igračima i još boljim ljudima poput Božovića, Stefana Markovića, Mačvana, Bobija Marjanovića, Krstovića, Borisova…. Na treninzima mi je pored Stefana Markovića bilo toliko teško da nađem slobodnog igrača ili da pogodim koš, da sam jedva čekao da dođe utakmica. Imali smo odličan tim, sjajnu atmosferu i to što sam bio jedan od najboljih asistenata lige je produkt te sjajne ekipe.

Pročitajte još:

7. Imao si priliku da igraš i legendarnu Winston Yuba ligu. Kada premotaš film, koji igrači su ti posebno ostali u sećanju?
– Winston Yuba liga mi je ostala u jako lepom sećanju. Pre svega zbog sjajnih igrača koji su je igrali, zato što se igrala sjajna košarka, ali i zbog toga što je u svakom gradu, u kom smo gostovali, bila puna dvorana. Čačak, Kraljevo, Subotica, Valjevo, Kragujevac…, gde god bismo igrali, očekivala bi nas paklena atmosfera, kao i kod nas u Leskovcu. Igrači koji su mi obeležili taj period su svakako Riko Nišavić (od koga sam puno naučio), Žuća Mitić, Grušanović, Ljuba Vidačić….

Prva utakmica Šenčura ove sezone, tima koji vodi Pavković; youtube

8. Kada smo kod avangardi srpske košarke trenirao te je Muta Nikolić, u Vršcu i u Kragujevcu. Kakav je bio rad sa Mutom?
– Sa Mutom je bilo sjajno raditi. On mi je puno pomogao u karijeri i jako ga cenim i poštujem. Ima neverovatan osećaj da vodi utakmicu i u svakom trenutku ima pravo rešenje. Van terena je posebna priča. Neverovatno je duhovit i pravi sjajnu atmosferu. Imao sam tu sreću da sam sarađivao sa njim godinu dana u Hemofarmu i godinu dana u Kragujevcu.

9. Nastupao si za Budućnost u sezoni 05/06. Ekipa je interesantno bila sastavljena od veoma mladih igrača, Slavko Vraneš sa 22 godina, Gordić sa 17, Micov sa 19, ti sa 24 kao najstariji. Odakle ti u takvoj sredini?
– Kada je Dejo Radonjić postao trener (po prvi put u karijeri) Budućnosti, pozvao me je i rekao da planira da napravi mladi tim, sa najtalentovanijim igračima iz Crne Gore, Srbije i Bosne. Meni je, naravno, sve to bilo jako interesantno, pre svega zbog saradnje sa njim, onda i zbog toga što je Budućnost veliki klub. Naravno i zbog toga što sam ušao u taj njegov izbor talentovanih igrača sa naših prostora. Najzvučnije ime je bio Slavko Vraneš, jer je već bio i u NBA ligi. Gordiću je to bila prva seniorska sezona. Micov je od samog početka pokazao klasu i igrao konstantno dobro. Maraš je još jedan igrač iz te generacije koji je pokazivao da će biti sjajan pod košem. Bili su tu još i Rakočević, Dašić, Mijatović, Marko Peković. Sve u svemu jedna mlada i jako talentovana generacija, na čelu sa mladim i perspektivnim trenerom Radonjićem.

10. Za kraj, košarkašku karijeru si okončao u Sloveniji. Da li je bilo želje da se karijera završi u Leskovcu ili Zaječaru, ili se prosto poklopilo da to bude Šenčur?
– Nažalost, moja želja da završim igračku karijeru u Zdravlju iz Leskovca ili Mladosti iz Zaječara se nije ispunila. Sudbina me je navela da u Sloveniji okončam karijeru koja je trajala pune 22 godine. Te poslednje sezone u Šenčuru se desilo to da sam se povredio i nažalost sa tom povredom stavio tačku. Tad se i pojavila prilika da započnem jednu novu karijeru, trenersku i ono što je za mene najbitnije ostanem u košarci, sportu kojeg mnogo volim.