Milenko Tepić za Flouter: Partizan ima košarkašku snagu, Grobari nose posebnu auru sa sobom!

Bog na nebu, Tepić na pleju – glasi čuvena krilatica navijača Partizana kojima je naš sagovornik ulepšao određeni period života. Sa Milenkom smo razgovarali zbog čega je izabrao baš košarku, igračkim danima u Partizanu, Duletu Vujoševiću, Dudi Ivkoviću, Željku Obradoviću, književnosti, ali i o očekivanjima od crno-belih u povratničkoj sezoni u najelitnije društvo.

U jednom intervjuu si rekao da si pre košarke trenirao fudbal, zašto baš taj sport?

Istina je da sam trenirao fudbal, ali vrlo kratko. Neka dva-tri meseca, U prvom ili drugom razredu Osnovne škole , većina mojih drugara iz razreda je trenirala fudbal. Povučen tom atmosferom koja je vladala i ja sam počeo na fudbal. Mogu reći da mi je bilo lepo, ali kada je krenulo hladnije vreme i kada sam kući dolazio prljav, malo na nagovor roditelja, ali i malo sam sa sobom sam poželeo da promenim sport. To je bilo  ’95 ili ’96 kada se naša košarkaška reprezentacija vraćala na velika vrata i košarka je ponovo bila popularna. Uspesi reprezentacije, pogotovo Atina 1995. pobudili su u meni želju da se bavim tim sportom i tako sam promenio sport.

Igre u Vojvodini su te preporučile Partizanu, kako si se osećao kada ti je stigao poziv od košarkaške institucije kao što je Partizan?

Prvi put sam došao u Partizan 2006. godine. Od malena sam partizanovac koji je pratio sve utakmice. To je poseban osećaj, ostvarenje dečačkih snova. U sportu se stvari brzo menjaju i odvijaju, vrlo brzo sam došao u situaciju da razgovaram sa Duletom Vujoševićem. Na obostranu želju i moju veliku sreću sam prešao u Partizan i ostvario taj san.

Od tvog dolaska u Partizan, pa sve do 2009. godine, trio Tripković-Novica-Tepić, popularni TNT, činio je okosnicu Partizana kojeg je tada sa klupe predvodio Dule Vujošević. Kakvi te utisci vezuju za to vreme i koje utakmice iz tog perioda su ti ostale u najlepšem sećanju ?

Taj period u Partizanu mi je najlepši u karijeri. Svi smo na neki dečački način težili ka tome da ostvarimo snove. To je bilo vreme kada sam najviše trenirao u karijeri. Na to sam gledao kao veliko zadovoljstvo. Prijateljstva tada stečena su ostala i dan danas. Uz Uroša i Novicu bilo je tu još dobrih saigrača i mojih prijatelja sa kojima sam proživeo neke najlepše trenutke. Nikad neću zaboraviti svoju prvu evroligašku utakmicu sa Makabijem, ta doza adrenalina koju sam tada osetio… Prirodno je da se pamte finala i titule.

Nakon fenomenalnih igara u Partizanu, kada je nastala čuvena „Bog na nebu, Tepić na pleju“, prešao si u još jednog košarkaškog velikana – Panatinaikos, koji je tada predvodio Željko Obradović. Kako si se prilagodio na  PAO i pritisak koji nosi taj sam klub?

Prelazak u Panatinaikos koji je po meni bio tada najbolji tim Evrope, koji je građen godinama unazad. Okosnicu tima je činilo dosta grčkih igrača, 2009. godine su osvojili Evroligu u Berlinu. Tamo sam došao kao relativno mlad stranac, u najbolji evropski tim. Čast i privilegija za mene u tom trenutku. Iz ove perspektive mislim da sam imao prevelik respekt prema celoj toj situaciji nego što je bilo korisno za mene samog. Dve godine u Atini mi ostaju u zaista lepom sećanju, tim je bio skup vrhunskih igrača i fantastičnih ljudi. Za to vreme smo osvojili Kup i prvenstvo oba puta i 2011. Evroligu. U tom periodu sam stekao pravi utisak šta znači biti stranac u velikom klubu i jako puno sam naučio od Željka i svojih saigrača.

Kako je bilo igrati protiv Partizana 2010. godine kada je grabio ka čuvenom F4 u Parizu?

Tada smo bili u grupi sa Partizanom. Važili smo za prvog favorita za F4. Kao što se teško u sportu dešava imena ne garantuju vrhunske rezultate. Neke kockice se nisu poklopile. Na samom početku top16 smo izgubili od Partizana i Marusija u Atini i time doveli sebe u nezavidnu poziciju. Partizan je i u tom momentu bio moj tim, velika većina mojih saigrača iz Partizana i Dule su sačinjavali taj tim i njihov odlazak na  F4 je vrhunac te generacije. Za mene je to bio specifičan osećaj, imao sam posebnu tremu protiv Partizana.

Reprezentacija Srbije i Duda Ivković?

Duda je posebna epizoda u mojoj karijeri. Vratio se u reprezentaciju u momentu kad je moja  generacija igrača ili malo straiji i mlađi dolazili na reprezentativnu scenu. U tom trenutku je bio možda jedini trener koji je imao autoritet i snagu da napravi zaokret i izbaci novu generaciju. Bio je veliki trener i šmeker. Znao je da se odnosi prema igračima i ljudima i napravi sjajnu celinu koja funkcioniše besprekorno. Pod njegovim nadzorom smo 2008. kroz kvalifikacije plasirali na Evropsko prvenstvo 2009. i nama kao ubedljivo  najmlađoj reprezentaciji nije niko predviđao uspeh. Stihijski smo ispraćeni. On je u svakom momentu pokazivao veru u nas, da smo stasali za velike stvari, a mi smo mu to vratili. Mislim da je on utabao put reprezentaciji za neke naredne uspehe. Pre svega na tri srebra pod Aleksandrom Đorđevićem.

Nakon boravka u Španiji i Litvaniji, vratio si se u svoj Partizan koji je ponovo predvodio Dule Vujošević. Tvoj drugi mandat u crno belom dresu se poklopio sa verovatno najtežim periodom za klub. Kako gledaš na to vreme sa ove distance?

Vraćam se u Partizan 2013. godine Partizan koji već na neki način nije imao snagu iz onog prethodnog perioda. Počeli su da se gomilaju finansijski problemi koji su uticali na rezultat. Generalno prve godine se to nije videlo, ali to je bila ekipa koja je potencijalno bila za F4 ili nešto više, samo da je duže ostala na okupu. Nju su sačinjavali Bertans, Lovernj, Milosavljević, Pavlović, Bogdanović, Milutinov…

Cedevita i trojka Nolana Smita nakon tvog promašaja? Kako ste vi igrači podneli sve to?

Trojka Nolana Smita mi je uz poraz od  Turske 2010. najteži momenat u karijeri. Nekako smo celu tu godinu igrali iz inata, borili se da ostanemo u Evroligi. Titula prvaka države iz te sezone mi je najdraža koju sam osvojio, ona je osvojena baš zahvaljujući tom inatu. U teškoj seriji smo pobedili Zvezdu 3-1. Velikom broju igrača je to finale domaćeg prvenstva protiv Crvene zvezde izgradilo pobednički karakter.

Bio si član poslednje generacije pre ove koja je igrala Evroligu sa Partizanom. Kako gledaš na dosadašnje partije Parnog valjka u Evroligi i kakva su tvoja očekivanja u povratničkoj sezoni?

Na našu veliku sreću smo opet u Evroligi. Konkurentni smo skoro svim timovima u Evroligi. Povratak Smailagića i Avramovića će doprineti još kvalitetnijoj rotaciji, tako da u punom sastavu i sa manjim brojem povredam verujem da možemo da se izborimo za TOP 8. To bi posle toliko godina pauze bio ogroman rezultat. Partizan ima tu košarkašku snagu, Grobari nose posebnu auru sa sobom i to ne bi bilo čudo. Ekipa se diže i biće sve bolja i bolja kako vreme bude odmicalo.

Dule Vujošević je poznat po tome da vam je zadavao lektire, ali je uvek isticao da si ti jedan od onih igrača koji zaista voli da čita. Kakvu literaturu voliš da čitaš u slobodno vreme?

Dule je gradio meni, ali i drugim igračima odnos prema knjizi. Odnosno da slobodno vreme između treninga ne treba trošiti uzalud. Mana koju košarka ima, da morate biti skroz potčinjeni njoj, u periodu kada bismo trebali da završavamo neke fakultete. Ipak bi valjalo da nešto pročitamo. Dosta knjiga mi se sviđalo, ali isto tako mi neke nisu bile po ukusu. To je bio pravi momenat za rad na sebi, obogaćivanje rečnika i razvitak mašte koja se tako razvija. Čitanje mi je to donelo. Volim klasike, beletristiku i popularnu psihologiju. Čitanje je u svakom smislu korisno iako moderno vreme ostavlja manje mogućnosti da se tome posvetimo, velika je stvar ako nađemo vremena da pročitamo neku dobru knjigu.