Milan Gurović za Flouter: Reprezentacija iz Istanbula najbolja u poslednjih 30 godina!

Bivši reprezentativac i osvajač dve zlatne i jedne bronzane medalje govorio je za naš portal.

U narednim redovima, moći ćete da pročitate o Milanovim počecima, razlozima neuspeha košarkaške reprezentacije ovog leta, ali i očekivanjima u budućnosti.

Kada pomenu tvoje ime ljudi te obično povežu sa Beogradom i Večitima. Ipak, tvoji počeci su vezani za Grčku i Peristeri. Šta te je navelo da sa 19 godina napustiš Novi Sad i Srbiju i odeš „preko“?
– Nisam sa 19, već sam sa 17 godina otišao u Grčku. Iako svuda piše ‘93, ja sam ‘92 otišao u Grčku, u Peristeri. Povezuju me sa Zvezdom i Partizanom, jer sam pred kraj karijere igrao u tim klubovima. Međutim, naravno da je moja karijera postojala mnogo veća i bolja pre toga.
Peristeri je moj klub gde sam ja odrastao, imam emociju prema tom i uvek ću ga voleti.

Tvoja karijera je trajala punih 19 godina. Možeš li nam nešto reći o sredini/nama mimo Srbije koje su ti posebno ostale u sećanju?
– Ja sam sa 15 godina ušao u prvi tim i dva puta trenirao dnevno. Skidao se za prvi tim “Naftagas Promet” – a iz Novog Sada. Punih 19 godina sam bio profesionalac.
Neke moje emocije me ipak vode u Grčku, jer sam šest godina proveo u Peristeriju i tamo odrastao u jednog mladića.

Već godinu dana imaš svoju akademiju. Koliko je na organizacionom nivou zahtevno imati košarkašku akademiju u Srbiji, privući decu, motivisati ih da treniraju?
– Moja akademija je osnovana pre godinu dana, na zavidnom smo nivou stvarno. Vrlo je lako raditi sa decom ako si profesionalac. Pogodiš neke stvari, ako radiš kako treba, ništa nije teško. Moj drugar Jovan Obradović i ja to radimo izvanredno i mislim da ćemo tek postati jedni od najboljih, ako ne i najbolja akademija u Srbiji, a možda i šire.

Instagram profil akademije KK “Real Beograd”:

O tvom prelasku iz Partizana u Zvezdu se dosta zna. Iz sadašnje perspektive da li si za to da domaći igrači igraju i za jedan i za drugi tim? Da li je to postalo stvar profesionalizma ili ima i dalje nekog „navijaštva“?
– Što se tiče tog prelaska iz jednog u drugi klub, to samo kod nas postoji kao neko navijaštvo. Ja sam uvek bio surovi profesionalac, radio sam najbolje što znam (a to je igranje košarke).
U krajnjem slučaju, ne zanima me ko šta misli o tome.

Kada smo kod Večitih, ove sezone obe ekipe igraće u Evroligi. Jesi li ispratio početak sezone i šta predviđaš Zvezdi, a šta Partizanu?
– Lepo je što Beograd ima dva predstavnika u Evroligi. To je trebalo još davno da bude. Podržavam obe ekipe i nadam se da će napraviti dobar rezultat i jedni i drugi.
Atmosfera koju pravi navijači Zvezde i Partizana ne postoji nigde, možda još samo u Grčkoj. Ta dva kluba prave takav ambijent da protivniku nije svejedno kad izađe na teren.

U celoj toj priči oko klubova i njihovih rezultata, reprezentativna košarka nam već godinama stagnira. Da li su dani kada smo se sa svakog većeg turnira vraćali sa medaljom daleko iza nas?
– Stagnira nam košarka iz razloga što se ne bavimo mlađim selekcijama. Bavimo se mešetarenjem i stvarima koje nisu vezane za košarku. Mislim da fokus treba baciti na igrače koji dolaze, a ne na neke druge vankošarkaške stvari.
Nisam za to da stranci igraju za nas, jer imamo kult reprezentacije. Jesmo i dalje košarkaška zemlja, ali u blagom padu. Kada pogledate da je naša selekcija do 16 godina bila u B diviziji…
Moramo da se bavimo pravljenjem igrača, kao što sam ja nekada napravio Gudurića, Simanića, Dobrića, Davidovca, Lazarevića, Radanova…

Kada pričamo o igranju za nacionalni dres, svi pamtimo tvoje partije iz Istanbula, a posebno Indijanapolisa. Ipak, bio si član i reprezentacije na Ep 99. Koliko je to vreme i ceo taj period tebe ojačao i košarkaški i ljudski i kakve si sve emocije doživeo na tom turniru?
– Meni je bila čast i zadovoljstvo da igram za tadašnju reprezentaciju. Debitovao sam na Evropskom prvenstvu u Francuskoj kada smo osvojili bronzu. Naravno, Indijanapolis i Istanbul su kruna moje karijere. Možda je malo Istanbul pao u zapećak zbog Indijanapolisa, jer je u pitanju Svetsko prvenstvo, ali je selekcija iz Istanbula bila jedna kaznena ekspredicija koja se prošetala 2001. i mislim da je to najbolja reprezentacija u poslednjih 30 godina.

Pročitajte najnovije na portalu:

• https://flouter.rs/el-partizan-izgubio-uprkos-sjajnoj-podrsci/
• https://flouter.rs/evroliga-zvezda-u-vreloj-vitoriji/
• https://flouter.rs/najava-anadolu-efes-valensija/

Vlasnik si brojnih rekorda, što u okviru regionalne lige što i u okviru drugih evropskih takmičenja. Šta igraču najviše ostaje u sećanju; partija koju je ostvario, krajnji rezultat ili atmosfera sa utakmice?
– To što sam vlasnik nekih rekorda došlo je samo po sebi. Sada kada vratim film i kada bih ponovo bio igrač, ja ne bih prelazio više od 15 poena. Ne bih prelazio namerno. Kada daš 30 poena onda si alav, veliki potrošač. Dok sam igrao u Barseloni imao sam prosek od 11, 12 poena za 19 minuta igre, što je i normalno jer igraš u velikom klubu. To se u Zvezdi nije desilo. Pored mene su bili Vuk Radivojević, Pero Antić, Tadija Dragićević koji su mogli da odigraju. Jednostavno si morao da uzimaš u svoje ruke loptu i sam rešavaš.
Krajnji rezultat je uvek titula, a o atmosferi ne treba da pričam, jer sam sve to doživeo i znam kakvi su navijači Zvezde i Partizana.

Za kraj, kako vidiš tvoju budućnost, u akademiji ili možda na klupi nekog kluba?
– Moja akademija je moja budućnost. Ne bih sigurno više bio trener, to me ne zanima. Apsolutno sam se posvetio svojoj akademiji i radu sa mlađim katerogijama.