Košarkaš, a ujedno i kapiten Partizana, Vanja Marinković govorio je u intervjuu za “Meridiansport” o finalu ABA lige, trofeju, povratku…
— Sve je bolji osećaj. Nisam donekle bio svestan šta se desilo. Sve mi je nekako i emotivinije nego ostalima, zbog čitave situacija i perioda u mom prvom mandatu. Bio sam veoma srećan i ispunjen. Utisci su super i biće super još dug period, rekao je kapiten Partizana na početku ovog razgovora.
Povratkom i osvajanjem regionalnog trofeja — ostvario je svoj san.
— Prvi trofej kao kapitenu. Osvojio sam i dva Kupa i srpsku ligu kada sam ušao u prvi tim, ali ovo mi je nedostajalo. Zbog toga sam vratio i delom ispunio san.
Poslednja prepreka ka tome bila je ekipa podgoričke Budućnosti.
— Najponosniji sam na to što su momci pokazali ko su i šta su. Pokazali su zašto su članovi ovako velikog kluba. To me čini jako ponosnim i drago mi je što smo pokazali karakter u prvoj utakmici, u Crnoj Gori. Nije uopšte bilo lako, izvukli smo se sa lopate što se kaže. Tu je već bila psihološka prednost na našoj strani. Iako smo izgubili drugu, prva nam je dala vetar u leđa i samim tim smo slavili u trećoj i četvrtoj utakmici.
Sezona mu je prošla brzo, i pored trofeja, njemu je ostao malo gorak ukus.
— Kad pogledaš unazad, brzo je prošao taj period otkad smo se skupili na crno-beloj Simfoniji, do kad smo osvojili ABA ligu. Veoma sam srećan, ali malo i tužan, jer u Evroligi nismo ispunili očekivanja, pa ostaje gorak ukus zbog toga, ali samim tim što smo ABA ligu izneli kako smo je izneli, to gasi taj gorak ukus u ustima. Nadam se da će sledeće godine da bude još bolje.
Prethodni “mandat”.
— Kao da je drugi neki univerzum. Bilo je potpuno drugačije, nije klub bio stabilan kao danas. Drugi saigrači, uprava, treneri… Drago mi je opet što sam prošao kroz to, što sam radio sa velikim imenima, velikim trenerima. To je bio put koji je morao da se desi da bi danas bio gde jesam.
Još kao stariji maloletnik, Vanja je postao kapiten, najmlađi kapiten u istoriji kluba.
— Sa 17 godina nemaš ni vozačku dozvolu. Pomoglo mi je od tog perioda, pa kroz Španiju i reprezentaciju, da stasam kao čovek i kao igrač i da danas budem kapiten, kad sam već odrastao čovek i kad sam nešto uradio. Uvek postoji neki mali pritisak kada si kapiten, treba da vodiš i na terenu i van njega, ali me je sve to oblikovalo da danas budem kakav jesam.
KOMPLETAN VIDEO INTERVJU MOŽETE POGLEDATI:
Sada već legendarnih “502”.
— Bilo je pre par godina kad sam rekao 502 foru iz serije (Kad Dule Pacov placa racun od 502 dinara, daje 500 i kaze “u redu je”, prim. aut.), pa je postalo viralno. Klasična serija, beogradska priča, odlazak van Beograda, pa pokušavanje nekog biznisa, pa sve stvari koje idu uz to. Imam sreću da sam iz Beograda, da sam rastao u normalnoj porodici, okruženju, nisam nikada bio problematičan… Sve te stvari, čak i ta serija kad se snimala, pa kad vidiš svoje ulice, svoj kraj, nekako mi je to normalno. Tu provodim dan-noć i igram basket. Možda i zbog toga te povuče da ti to bude omiljena stvar, da te uči… Iz svakog filma, serije ili knjige možeš nešto da naučiš.
Razlog za povratak.
— Jedan od razloga što sam se vratio, imao sam sreću da radim sa velikim trenerima kroz karijeru. Počeo sam sa Duletom, pa sam radio sa Džiletom, pa Duško Ivanović, Neven Spahija, Svetislav Pešić, pa mi se ukazala prilika da radim i sa Željkom. Drago mi je što sam došao i poslušao sebe. Veliko iskustvo. To je nešto novo, što ja nisam video, ta pažnja malim stvarima, detalji su kod njega veoma bitni. Imamo super odnos, sjajnu saradnju, nismo imali ni manji konflikt, što bi čak i bilo normalno, jer zajedno si sa nekim 10 meseci, nije normalno da bude dobro sve vreme, ali imali smo super odnos i nadam se da će tako biti i sledeće godine.
Potpuno nov tim Partizana.
— Pričao sam sa Bongom, sve stvari koje su se dešavale, porazi, loše utakmice, poraz u finalu Kupa, sve smo to lakše podnosili, makar ja više nego ikada – zbog saigrača. Iako je tim nov, dugo nisam radio sa nekom grupom da svako svakome želi najbolje i svako o svakom ima najbolje mišljenje. Uvek imaš nekog s kim si dobar, s kim si manje dobar, ovde je bilo idilično. Čak i posle Efesa, sve je to bilo lakše zbog sjajnih momaka, poput Bonge, Brendona, Tajrika, Karlika… Svi do jednog su sjajni. Svi su ušli u tu ulogu da budemo kao jedno, niko se nije previše izdvajao. Znali smo ko je lider na terenu, ali van terena i kad god smo bili zajedno, bili smo jedno i na kraju je tako i ispalo da smo osvojili ABA ligu. Drago mi je što sam sa njima delio svlačionicu 10 meseci. Imam tu sreću da sam sa njima radio i nešto novo naučio… Fenomenalno iskustvo.
Stiže nam i Evrobasket.
— Kod nas se uvek priča o tome. Da li će da igra Joka, da li neće i sve to… Ljudi imaju pravo, s ozbirom da smo prošla dva leta napravili veliki uspeh i vratili Srbiju na mesto na kojem treba da bude, sa bronzom u Francuskoj i srebrom u Manili. Da ne govorim unapred, ali ostaje nam ta jedna koju nismo osvojili i verujem da bi za ovu grupu momaka to bila kruna čitavog ciklusa i generacije.
Govorio je još o kapitenskim odgovornostima, pogotovo u potpuno novom timu, ambicijama za narednu sezonu, dotakao se i reprezentacije Srbije, i otkrio da li je bolje slavlje bilo posle bronze u Parizu ili ABA titule sa Partizanom.
