U maglovitim kalifornijskim brdima na današnji dan pre tri godine život je izgubio košarkaški virtuoz i večna inspiracija mnogih širom planete Kobi Brajant.
Sport je ostao bez jednog od najvećih svih vremena a svet bez oskarovca, poliglote, filantropa i čoveka koji je kroz svoj primer promenio živote milionima.
Svaki fan košarke ima svoja rana sećanja na igrača koji ih je „navukao“ na igru pod obručima. U mojoj generaciji kada se to pitanje postavi odgovor u većini slučajeva bude: Kobi Brajant.
Veliko finale NBA-a 2010. godine i susret između dve najveće franšize u ligi Boston Seltiksa i Los Anđeles Lejkersa je mnogima koji su se rodili početkom 2000-ih bilo prvo poznanstvo sa herojem naše priče.
Utakmica kroz koju se može opisati Kobijeva evolucija jeste sedmi, odlučujući okršaj tog finala. Kroz celu utakmicu Brajant se mučio sa šutem i kontrolom lopte.
Izgledao je daleko od igrača koji je trebao da bude lider ove ekipe Lejkersa kao što su to svojevremeno bili Karim Abdul-Džabar ili Medžik Džonson sa kojima je često bio upoređivan.
Sredinom treće deonice kada su Seltiksi otišli na dvocifeno vođstvo, Kobi je okrenuo ploču i počeo da se fokusira na ono što je kroz karijeru bio optuživan da ignoriše ili ne ceni dovoljno – svoje saigrače.
Ron Artest i Pau Gasol su bili u dobrom ritmu od početka utakmice, te je Brajant njima prepustio uloge primarnih skorera, a on se fokusirao na građenje skoka, odbranu i komunikaciju između saigrača na oba dela terena.
„Jezeraši“ su se ekspresno vratili u meč i na kraju slavili rezultatom 83:79. Kobi je završio utakmicu sa „dabl-dabl“ učinkom od 23 poena i 15 skokova te je po završetku meča proglašen za najkorisnijeg igrača finalne serije drugi put u tri godine.
Ovom utakmicom je Kobijeva karijera dostigla pun krug. Od mladog, veštog igrača sa neograničenim samopouzdanjem, čiji ego je bio kamen spoticanja sa Šekom, čime se raspala dinastija Lejkersa početkom veka, do iskusnog, prepredenog lidera koji zna kada da se podredi ekipi, a kada da uzme stvar u svoje ruke.
Od pete utakmice polufinala 1997. godine protiv Jute i četiri ispaljena „er-bola“ do asistencije za Rona Artesta i nedostižnih šest razlike protiv Bostona u sedmoj utakmici finala.
Kobi nije bio toliko dobar šuter kao Kari, nije lebdeo kao Džordan, nije delio asistencije kao Medžik, nije bio fizički dominantan kao Vilt Čembrlejn, ali je mentalitet koji je posedovao bio unikatan.
Znao je tačno kada da se iz Kobija Brajanta transformiše u „crnu mambu“ i vašem omiljenom timu ubaci 40 poena.
Košarci je dao mnoge kasne sate provedene na terenu daleko od porodice težeći perfekciji. Dao je svoje telo koje je nakon završetka karijere bilo osakaćeno brojnim povredama od glave do pete.
Dao joj je sledeću generaciju velikih igrača koji su odrastali uz njegove poteze nadajući se da će možda jednog dana iskusiti barem na delić sekunde kako je to biti neponovljivi Kobi Brajant.
U pismu u kojem je najavio kraj karijere je igri koja mu je dala sve poručio:
„Igrao sam kroz znoj i bol. Ne zato što sam imao izazov, već zbog tvog poziva. Radio sam sve za tebe. Jer takve stvari radiš kada se zbog nekoga osećaš živo kao što sam se ja osećao zbog tebe. Dala si šestogodišnjem momku njegov san u Lejkersima. I zbog toga ću te uvek voleti. Ali, ne mogu opsesivno da te volim još dugo. Ova sezona je sve što je ostalo u meni. Moje srce može da primi još udaraca, moj um može da izdrži napore. Ali moje telo zna da je vreme za oproštaj.“
Nama koji smo poštavaoci svega što je Brajant uradio za ovaj sport ostaje da ga nikad ne zaboravimo.
Hvala na:
- svakom pogođenom fejdaveju.
- moćnim zakucavanjima.
- dugim dvojkama preko dva igrača.
- šutevima u poslednjim sekundama.
- na krvi, znoju i suzama.
Hvala ti što si nam omogućio da sanjamo!
