“Ja sam za Kampaca na početku, kada ste rekli da on igra dobro, rekao da će on tek da igra dobro. Sada vam kažem opet – on će tek da igra dobro. Nije ovo još njegovo najbolje lice.”
Bile su reči stratega crveno – belih, Duška Ivanovića nakon pobede nad Valensijom i pitanja o igri glavnog “junaka” ovog teksta. Jednog od, može se već sada reći, najvećih imena u novijoj istoriji srpske klupske košarke. Bez obzira što su ulaganja rekordna, a sa njima nekada i nerealna očekivanja, ne viđa se svaki dan igrač poput Kampaca.
Kao nosilac brojnih individualnih i timskih priznanja, osvajač titule evropskog šampiona sa Real Madridom i viceprvak sveta sa Argentinom. U oba slučaja, on je bio glavni pokretač rezultata i lider na terenu. Lidersku palicu trebao je preneti i na Mali Kalemegdan, sa čini se nikada većim pritiskom, ako ne dokazivanja, onda opravdanja uloženog i nesumnjivog kvaliteta. Okolnosti (blago rečeno) pokazale su da Fakundov dolazak neće biti onako prijatan kakav je bio na aerodromu ili u prvim danima obilaska glavnog grada. Administracija i pogoršanje odnosa sa Evroligom bili su samo uvod u probleme. I to prvo njegove lične, a onda i čitavog tima.
Zvezda je u momentima najvećeg uspona radila na dva fronta. Na jednom košarkaškom, u borbi za TOP 8, koji je u prvim danima Nove godine predstavljao realnost. I na drugom, nazovimo to, pravno – košarkaškom sa ciljem očuvanja sopstvenog obraza i određenog legitimiteta. Fakundo je Evroligu gledao sa tribina a njegovi saigrači usled celog haosa koji je neminovno i njih morao da zahvati, opadali rezultatski. Sadašnjost nije vreme rovova, a čini se da su upravo tako Zvezda i Kampaco izgubili bitku.
DA LI JE SREĆA LEPA SAMO DOK SE ČEKA?
Od Fakundovog potpisa koji se dogodio davnog 19. decembra prošle godine, Crvena zvezda je u Evroligi odigrala 11 utakmica. Bez pomoći omalenog Argentinca je ostvarila skor od četiri trijumfa i sedam poraza. Interesantno tri od četiri u razmaku od nepune tri nedelje, sve u mesecu januaru. Potom se desio potop i taj za razliku od onog Biblijskog nije trajao 40 dana, već i nešto više.
U ABA ligi je Kampaco debitovao protiv Borca, međutim, njegov doprinos u tim utakmicama regionalne lige nije merljiv sa učinkom tima u Evropi. Niko situaciju bolje ne oseća od samih igrača. Iako su navijači ti koji pozivaju na strašni sud, piju bensedine i ispiraju usta domestosom, igračima je sigurno duplo gore.
Teško je opisati taj utisak koji je zaistao postojao – kada protiv MZT – a gledate Kampaca kako dominira i čini saigrače boljim, a onda ti isti saigrači u duelu protiv Žalgirisa ili recimo Albe ne mogu da se spoje. Došlo je do kratkog spoja. Klasa jednog čoveka i pritom njegovo odsustvo napravilo je pometnju u Duškovom mehanizmu. Šrafovi su počeli da se vade iz, delovalo je tako, sigurne mašine, a izumitelj nije imao rezervne delove. Nedović i Vildoza kao tandem bekova koji su i pre i tokom Kampaca trebali dokazati i pokazati svoj kvalitet, izostali su u presudnim momentima. Nemanja usled povreda i varljivih procenata, a Luka sa svojim glavoboljama (čitajte: ljubav, navika, panika).
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/lukin-playbook-riding-with-the-kings/
- https://flouter.rs/ulm-buducnost-voli-sad-ili-nikad/
I onda, najzad, početkom marta kada je istekla kazna, dogodile su se neobjašnjive utakmice. Prvo Alba, poslednja bez Fakunda gde je Zvezda imala i plus 20 u jednom momentu, na domaćem terenu. U duelu sa drugim Nemcima, Bavarcima, u Kampacovom debiju u Evroligi desio se isti slučaj. Tri četvrtine solidne, izgledalo je dovoljne igre, pali su u vodu kada je Ivanovićeva ekipa dozvolila 35 poena domaćinu u četvrtoj deonici. Fakuovim učinkom iz tog meča, kao i narednog detaljnije ćemo se pozabaviti.
Samo tri dana kasnije, u Zagrebu, tim je produžio crnu seriju i to porazom (neki će reći nemogućim) od Cibone. Ako već sama činjenica da Zvezda ekipi, koju je u prvom delu savladala preko 30 razlike, dozvoli trijumf nije za neku mentalnu ustanovu, onda gubitak prvog mesta verujem da jeste. U uslovima regionalne lige i tadašnjoj (ali i trenutnoj predstavi Partizana), crveno – bela ekipa je pucala sebi u glavu.
FAKUOV UTICAJ NA TIM
Svaki čovek, pa tako i Kampaco ima svoje dobre i loše strane. Ne postoji savršenstvo, posebno u sportu. Ipak, Fakundo je svojim potezima i prikazanim na terenu umnogome svoje saigrače učinio idealnijim nego što jesu. Samim tim, tu se i ogleda njegova klasa i vrednost, materijalna i nematerijalna.
Kako je odigrao protiv Borca u svom prvom meču u Zvezdinom dresu, tako je odigrao i u ovom poslednjem, pre dva dana isto protiv Čačana. Na mahove kao cirkuzant, sa vrhunskim osećajem za momenat – kada da ode na prodor, kada da iznudi faul, kada da pogodi važan šut. Indivudalno igra u granicama svojih fizičkih mogućnosti, ali timski se ponekad čini da granice ne postoje.
Pogledajte samo kako je Martina izveo na pravi put (kao da je dete, Bože moj). Holandu je u duelu protiv Olimpijakosa namestio bar polovinu od 17 poena. Mitrovića i Petruševa nalazi redovno, što zbog njihove zaista dobre igre u piku što i zbog Filipove opcije da širi van reketa. Nije za džabe igrao u Denveru. Ono što Nikola, na naravno višem i drugačijem nivou radi u NBA, Faku prenosi u Evropi. Čini saigrače boljim, na površinu izbacuje njihova oružja i sebe statistički puni. Preko šest asistencija u oba takmičenja, skoro 15 poena i očekivano visoka minutaža, jesu razlozi četiri vezana trijumfa Zvezde u Evroligi.
SVAKO IMA MANE…
Kada sam već pomenuo Jokića i Denver, treba reći zašto se Kampaco iz Kolorada preselio u Beograd. A nije sigurno zbog hladnoće i ekonomske krize. Pre svega, ono što pravi razliku između NBA i ostatka sveta jeste fizička spremnost.
Fakundo jeste čvrst u duelu, neki bi rekli kao od brega odvaljen, ali sa svojom visinom od 180 cm i pritom upitnim šutem nije prototip snova američke skauting službe. Imao je on fantastične asistencije, zaluđivao ono malo publike u Korona periodu i tu i tamo startovao.
Međutim, jedna lasta ne čini proleće – ili ti od postulata se ne može. Kampaco je bio prekobrojan, pokušao je u Dalasu, ali više od 52 minuta nije mogao.
Ove sezone u crveno – belom dresu na proseku je od 37.5% za tri i 45% iz igre. Šut ga služi kao nas lepo vreme. Dođe, bude par dana i onda ga nema čitave sledeće nedelje. Protiv Borca, u nedelju, imao je 1/5 za tri uz čak šest promašenih slobodnih iz istina 19 šutnutih. U Atini odnosno Minhenu, upravo je on falio sa poenima kada se lomilo. Protiv Panate je završio sa nulom, a u Bavarskoj jeste imao 16 poena, ali i 4/15 iz igre. U takvim trenucima očekivalo se da napadački pripomognu Vildoza i Nemanja, pak, kao što znate, to se nije dogodilo.
Dosta ima i do ostatka tima. Lazarević, Marković, Ivanović, Lazić, Ilić, Mitrović, Martin. Sve su to igrači sa određenim minutima i uglavnom potpuno neupotrebljivim šutem. Džabe i postojanje jednog Kampaca, kada njegove asistencije niko ne može da proizvede u delo. Da nije bilo Holanda u četvrtak, možda bi se ponovo porađali koševi.
Na kraju, da, vrednost Fakunda Kampaca je ogromna. I to ne moram da kažem ja, to govore njegova priznanja i CV. Međutim, u firmi nema svako “podoban” CV. Nije svako fakultetski obrazovan i obogaćen brojnim stipendijama. Neko je završio srednju školu, neko višu. Videćemo da li će do juna, Duško uklopiti diplomiranog Argentinca sa ostatkom celine i opravdati uloženo.
