foto: KK Crvena zvezda

CRVENA ZVEZDA KOLUMNE

Klub koji je zaboravio šta je nekad radio najbolje

By Luka Kostić / 29/07/2025

Pre samo nekoliko godina, KK Crvena zvezda je bila visoko pozicionirana kao poligon za mlade igrače i igrače koji su bili „gladni“ dokazivanja i koji su želeli da se probiju u elitu Evrolige ili čak NBA. Posebno u periodu od 2013. do 2018. godine, beogradski gigant nije samo bio dominantan u regionu, već je i pomagao u pokretanju mnogih karijera. Danas je ta slika izbledela. Crvena zvezda i dalje igra Evroligu i održava strastvenu bazu navijača, ali su se pojavile određene pukotine u njenoj „privlačnosti“, pogotovo za strane igrače.

Između 2013. i 2018. godine, pod trenerskom palicom Dejana Radonjića, Zvezda je izgradila reputaciju jednog od najefikasnijih razvojnih klubova u Evropi. Igrači su dolazili u Beograd ne samo da se takmiče, već i da rastu kao igrači i tako uvećaju svoju vrednost na tržištu. Struktura je bila jednostavna i efikasna: izloženost Evroligi, definisane uloge u stabilnom sistemu i jasan put ka većim mogućnostima.

Rezultati Radonjićevog sistema govore sami za sebe.

Boban Marjanović je postao zvezda Evrolige sa Zvezdom, zaradio je člana priznanja najbolje petorke Evrolige i potpisao ugovor sa San Antonio Sparsima i imao dugogodišnju NBA karijeru. Majk Cirbes je oživeo svoju karijeru u Beogradu pre nego što je prešao u Makabi iz Tel Aviva. Kvinsi Miler, jedan od najenergičnijih igrača u Evroligi u to vreme, takođe je otišao u Makabi. Ljubimac navijača, Čarls Dženkins, pretvorio je svoj uspeh u Beogradu u prelaske u Olimpiju Milano i dalje.

Zvezdini domaći igrači su takođe cvetali pod Radonjićevom komandom. Marko Gudurić je prodat Fenerbahčeu, a kasnije je stigao do NBA lige sa Memfis Grizlisima (iako se nije dugo zadržao). Nikola Kalinić se takođe pridružio Fenerbahčeu, osvojivši titulu Evrolige 2017. godine. Stefan Jović se razvio u jednog od najpouzdanijih plejmejkera na kontinentu i prešao je u Bajern Minhen, pa potom i Himki i Panatinaikos. Ognjen Kuzmić je nakon podizanja kratke NBA avanture došao u Zvezdu gde je zablistao, a potom ga je doveo Real Madrid.

Ovi primeri pokazuju jasan obrazac: Zvezda je bila deo sistema u kome su igrači rasli i odlazili dalje u veće sredine zbog prestiža, novca ili jednostavno boljih liga.

Taj sistem više ne postoji u istom obliku. Iako klub ostaje u Evroligi i zadržava izvestan uticaj na kontinentalnoj sceni, nešto ključno je izgubljeno: pravac.

Prekretnica se dogodila nakon Radonjićevog prvog odlaska. Od tada, Zvezda je prošla kroz ogroman broj trenera – Dušan Alimpijević, Milenko Topić, Milan Tomić, Andrija Gavrilović, Dragan Šakota, Saša Obradović, ponovo Radonjić, a zatim Vladimir Jovanović, Duško Ivanović i Janis Sferopulos.

Česte promene trenera otežavale su izgradnju koherentne filozofije ili dugoročnog projekta. Fokus se pomerio ka kratkoročnim rezultatima, često na račun razvoja igrača. Umesto izgradnje jezgra ili razvoja mladih talenata, Zvezda je počela da se oslanja na veterane i kratkoročna strana pojačanja (ili kombinaciju oba).

Moderni profesionalni igrači ne traže samo platu ili izloženost. Igrači (posebno stranci) žele klub koji im pomaže da rastu, daje im ulogu i pokazuje njihovu vrednost. Današnja Zvezda često radi suprotno. Uloge su nejasne, pritisak je ogroman, a navijači i mediji mogu biti brutalni kada stvari krenu po zlu.

Možda najznačajniji znak opadajuće privlačnosti kluba je gde igrači odlaze nakon završetka svog mandata na Malom Kalemegdanu. Pre jedne decenije, Zvezdini bivši igrači su se selili u kandidate za osvajanje Evrolige. Danas idu u Japan, Australiju ili timove iz sredine tabele raznih evropskih liga.

Možemo pogledati primere iz ove sezone: Majk Daum je otišao u Japan, Rokas Giedraitis na Tenerife, a male su šanse da će Džon Braun naći novi evroligaški angažman. Takođe možemo se osvrnuti na primere poslednjih par godina: Ben Bentil je potpisao za Gunma Krejn Tanders u Japanu. Hasan Martin je takođe otišao u Japan. Majk Tobi je stigao u Gran Kanariju. Fredi Gilespi je otišao u Australiju. Džavonte Smart se vratio u G ligu, a Marko Simonović, nekada smatran klupskim projektom, završio je u Bahčešehiru u Turskoj…

Naravno, nisu svi igrači napravili „korak unazad“ u svojoj karijeri (na primer, Kampaco, Vildoza i Petrušev), ali je ovaj trend bio mnogo manje verovatan od onog koji je ranije pomenut.

Iako nije zvanično dokumentovano, sve je više znakova da su strani igrači (posebno Amerikanci) poslednjih godina imali problema da se u potpunosti snađu u Zvezdi. Faktori koji doprinose tome mogu biti intenzivan pritisak javnosti i očekivanja navijača, percepcija unutrašnje nestabilnosti u klubu, nejasne ili promenljive uloge pod novim trenerima, ograničenu toleranciju za lošije performanse ili periode adaptacije…

Neki izveštaji i indirektni komentari sugerišu da igrači oklevaju da se pridruže Zvezdi osim ako finansijska ponuda nije znatno iznad tržišne – signal da reputacija, a ne novac, postaje prepreka. Takođe, broj domaćih talenata koji su izrasli u nosioce igre značajno je opao. Ovo je oslabilo Zvezdin identitet kao proizvođača talenata, kako za Srbiju, tako i za evropsko tržište.

Promena reputacije KK Crvena zvezda postaje još jasnija kada se posmatra uz uspon njegovog večitog rivala. Pod Željkom Obradovićem, Partizan se rebrendirao kao vodeća srpska destinacija za igrače sa ambicijama. I to je učinio prihvatajući sve od čega se Zvezda udaljila: stabilnost, razvoj i dugoročnu viziju. Partizan je ponudio igračima jasne uloge, dosledno vođstvo i vidljive mogućnosti za rast. Rezultati su vidljivi.

Kevin Panter je zaradio transfer u Barselonu. Matijas Lesort postao je jedan od najboljih centara u Evropi i pridružio se Panatinaikosu. Dante Eksum je sada rotacioni igrač za Dalas Maverikse, dok je Pi-Džej Doužer pronašao novu priliku u Minesota Timbervulvsima, a zatim u Efesu. Tristan Vukčević je draftovan od strane Vašington Vizardsa, a Joanis Papapetru se vratio u Panatinaikos i osvojio Evroligu, Aleksa Avramović je postao jedan od najznačajnijih igrača u reprezentaciji Srbije,…

Naravno, Partizan nije bio savršen – ali poslednjih godina su uradili bolji posao od Zvezde u razvoju igrača.

Uprkos nedoslednostima poslednjih godina, sada postoje znaci da Crvena zvezda možda pokušava da se rekalibriše. Transfer aktivnosti ovog to govore, i po prvi put posle mnogo godina čini se da potezi odražavaju više od samo kratkoročnih potreba.

Predvodnici dolazaka su Džordan Nvora, Čima Moneke i Semi Odželej – tri igrača sa velikim iskustvom i profilima pogodnim za modernu košarku Evrolige. Nvora, sa NBA pedigreom, stiže u svom atletskom vrhuncu. Moneke, energični igrač koji je stekao ime u ACB ligi i Evroligi sa Baskonijom, donosi i fizičku snagu i ogromnu energiju. Odželej, bivši igrač Boston Seltiksa i neko ko je igrao Evroligu sa Virtusom i Valensijom, takođe dodaje snagu i šut spolja.

Ali letnja rekonstrukcija imidža se tu nije zaustavila.

Tajson Karter, jedan od najboljih strelaca u Ligi šampiona sa Unikahom, pridružio se bekovskoj liniji. Kubanski centar Hasijel Rivero, koji je nedavno igrao za Makabi iz Tel Aviva, donosi dodatnu snagu i prisustvo pod obručima. Ebuka Izundu, bivša zvezda Galatasaraja, dodaje svoj vrhunski atleticizam.

Takođe postoji i jasan plan dovođenja domaćih igrača. Perspektivni srpski talenti Ognjen Radošić (iz Igokee), Stefan Miljenović (Mega) i Lazar Stojković (Radnički) su svi potpisani ovog leta, što je znak da Zvezda možda želi da se ponovo angažuje u razvojnoj ulozi koju je nekada tako efikasno igrala, umesto da angažuje isključivo domaće veterane.

Po prvi put posle mnogo godina, Zvezdin tim izgleda i odražava strateško planiranje –  spajanje iskusnih i proverenih imena u svom „prajmu“ sa potencijalom mladih domaćih igrača, kao i nekoliko pojačanja „ispod radara“ koja bi mogla da iznenade.

I što je ključno, trener Janis Sferopulos ulazi u svoju treću sezonu na toj poziciji, i on će sada imati kompletnu predsezonu da sprovede svoju filozofiju, nešto što nijedan Zvezdin trener nije zaista imao od kraja Radonjićeve ere.

Prerano je proglasiti potpuno resetovanje ili reći da je klub povratio svoj izgubljeni identitet. Ali pitanje se sada nameće: Da li je Zvezda konačno spremna da prevaziđe kratkoročno razmišljanje i ponovo izgradi moderan projekat u kojem će igrači da budu na prvom mestu?

Delovi slagalice su možda tu, ali tu slagalicu treba sastaviti. Ono što je sada potrebno je strpljenje, struktura i vera u igrače i trenera, kao i vera da Zvezda ponovo može biti mesto gde igrači dolaze da rastu, a ne samo da „prežive“ još jednu sezonu u Evroligi.

Zvezdi ne treba čudo, treba kontinuitet. I vera da ono što je nekad funkcionisalo, može ponovo da bude temelj novih uspeha. Samo tako može da privuče nove igrače i povrati svoj status „lansirne rampe“ za karijere, a ne poslednjeg utočišta.

Tags: , ,

Pročitajte