Kako je smrt oca promenila Zeka Ledeja: Hteo odustati, ali je zbog jednog obećanja postao još bolji

U izuzetno emotivnom razgovoru za Eurohoops, prvotimac milanske Olimpije, Zek Ledej, govorio je o teškom životnom periodu i otkrio kako se nosio sa smrću oca, koliko je bio blizu okončavanja karijere, te kako se uspeo otrgnuti crnim mislima i vratiti se košarci.

Zek Ledej je prošle godine prošao kroz jedan od najtežih perioda u životu – smrt oca ga je duboko potresla i naterala da preispita sebe, košarku i životne ciljeve.

“Kada sam izgubio oca prošlog marta, obećao sam sebi i njemu da ću preći na viši nivo. Da ću postati još bolji, bez obzira na cenu. Gurao sam sebe do krajnjih granica, mentalno i fizički, jer sam znao da, kad se vratim u Milano, moram biti jači nego ikad. Držim se tog obećanja – ocu, sebi i svojoj porodici. Sve što radim, radim da bih ostvario ciljeve koje sam zacrtao”.

“Igrao sam utakmicu u Barseloni kad me mama pozvala. Nadao sam se da će otac biti dobro, želeo sam da odigram još jednu utakmicu pre nego što krenem kući. Kad sam stigao, bio je na respiratoru. Nismo stigli da pričamo, da se poslednji put nasmejemo. Bio je to osećaj potpune bespomoćnosti.”

Prvi put se suočio sa sumnjama o nastavku karijere.

“Taj period me je naterao da preispitam sve – čak i da li želim da nastavim da igram. Košarka je oduvek bila moj život, ali tada sam prvi put imao mračne misli koje nikada ranije nisam iskusio.”

Mučile su ga mračne misli i pitao se da li je mogao učiniti nešto više za svog oca:

“Moj otac je bio lošeg zdravlja, a ja sam mu stalno govorio da se čuva. Pitao sam se – da li sam mogao da učinim više? Jesam li mogao nešto da promenim? Unutra me je to ubijalo. Osećao sam se kao da sam potpuno izgoreo.”

Da se oslobodi teških misli i osećanja, pomogla mu je porodica, zahvaljujući kojoj je ostao na svom košarkaškom putu:

“Pre nego što sam se vratio u Beograd da završim sezonu, imali smo veliki porodični sastanak. Nikada me nisu videli tako emotivnog. Ja sam uvek bio taj snažan, onaj na koga se oslanjaju. Moja mama i cela porodica su mi rekli – moraš da nastaviš. Ti si taj koji nosi ovu porodicu.”

I tako je odlučio da izgradi sebe iznova:

“Shvatio sam da moram da krenem iz početka. Da obnovim ono što sam izgubio. Sezonu nisam završio kako sam želeo, Partizan nije osvojio trofej, ali znao sam da je vreme za novi početak.”

Otišao je u Milano i potpuno se posvetio košarci.

“Počeo sam od nule. Angažovao sam trenera snage, Sebastijana iz Francuske, koji je bukvalno živeo sa mnom i svakodnevno me držao odgovornim. Radio sam sa košarkaškim trenerima Beringtonom Stivensom i Tajlerom Relfom, zaključali smo se u salu i radili bez prestanka. Analizirao sam svaki detalj svoje igre, popravljao ono što mi se nije dopadalo. Sve sam podredio tome da budem bolji nego ikada.”

U nastavku je govorio i svom boravku u Partizanu, saigračima i ulozi lidera:

“Osećao sam se kao deo Fajnal-for tima i u Partizanu. Naravno, sa onim što se desilo sa tučom, to je bilo nesrećno. Tako da, bio sam deo dva Fajnal-for tima. Suštinski sam donosio svoje iskustvo. Bio sam lider. I u Partizanu sam bio među liderima. Kada su me potpisali, ja i Kevin Panter smo došli kao lideri, kapiten i potkapiten, u neku ruku. Onda smo doveli Matijasa Lesora i Danttea Egzuma, i svi smo držali jedni druge odgovornim.”

Posebno je naglasio koliko mu je značio rad sa legendarnim trenerom Željkom Obradovićem i kako mu je to iskustvo pomoglo u daljoj karijeri:

“Biti lider u tako posebnom klubu kao što je Partizan i trenirati sa Željkom svakog dana, biti držan do standarda koje on postavlja… Kada sam došao u Milan, bilo je drugačije, jer sam došao kao jedan od lidera drugog tima. Sada sam u Milanu i prenosim lekcije koje sam naučio od Željka.”

Pored rada na terenu, posvetio se i individualnom razvoju, uvođenju novih treninga i drugačijem pristupu meditaciji:

“Kada igraš u Beogradu godinama, moraš imati neku vrstu meditacije. Da izađeš i igraš protiv Crvene zvezde, u takvim utakmicama koje su kao rat. Ali ova meditacija koju sada radim vodi me na drugačiji nivo. Nije samo kako da se pripremim za ‘ratnu atmosferu’. To je više, sam protiv sebe. Samo ja mogu da se zaustavim.”