Iskreni Piroćanac, zahvalni Sarajlija, reformator nemačke košarke, šampion iz Bormija, Istanbula i Indijanapolisa, Barselonino proviđenje…Svetislav „Kari“ Pešić. Jedini trener koji je osvojio sva Fibina takmičenja danas proslavlja svoj 73. rođendan. Tim povodom današnja kolumna je posvećena upravo Pešiću i kultu košarke koji je usadio u Nemačkoj.
Pre svega, kako je „Kari“ uopšte došao u Nemačku? Nakon sada već kultnog Svetskog omladinskog prvenstva 1987. u Bormiju, Pešiću je stigao poziv iz Košarkaškog saveza Nemačke sa jasnim ciljem da baš on preuzme seniorsku reprezentaciju. Iako je košarkaški stručnjak osvojio ’85 Ep za kadete, ’86 Ep za juniore i ’87 Sp za omladince, Jugoslavija mu nije mogla ponuditi tadašnju seniorsku selekciju i zbog toga je spas pronašao u Hagenu (Kuća Košarke u Nemačkoj). Tako je sa ženom, ćerkom i sinom otišao putem Nemačke, ne znajući ni sam kakvu će revoluciju napraviti u toj zemlji…
Još na samom početku zatekao ga je neshvatljiv problem. Naime, najveće zvezde u tom trenutku – Detlef Šremf, Kristijan Velp i veliki potencijali Henrik Redl i Hening Harniš nisu želeli da igraju za reprezentaciju. U Nemačkoj nije postojao kult reprezentacije. Nažalost kao i kod nas često su klubovi i klupski angažmani bili važniji od igranja za sopstvenu zemlju. Tako je Redl pre Nemačke odabrao školovanje ne Severnoj Karolini, a Šremf i Velp kao razlog navodili NBA ugovore.
Nemačka je tih godina (početkom 90 – tih) sportski živela od Jugoslovena. Rukometom je komandovao Vlado Štencel, fudbalom Branko Zebec, tenisom Nikola Pilić, a košarkom Svetislav Pešić! Nakon jedne konferencije na kojoj je „Kari“ izjavio da će Nemačka postati prvak Evrope, ljudi iz saveza ali i mediji su shvatili da Pešić u Nemačku nije došao kao turista.
Da cela ta priča nije utopija pokazalo se već na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992.
Naporni treninzi, postepeno nizanje boljih rezultata i Karijevo često posećivanje igrača uticalo je da se Nemačka u Španiji pojavi sa izuzetno jakim sastavom. Pešiću je 5 godina bilo potrebno da bi došao do najkvalitetnijih igrača, do poverenja kako njihovog tako i cele nacije.
U Barseloni je napravljen solidan rezultat. Pobeđen je domaćin, kao i Angola, ali su zatim doživljeni porazi od SAD, Hrvatske i Brazila. Pred četvrtfinale sa Zajednicom Nezavisnih Država igrači su doživeli trovanje i veći rezultat nije bio moguć. Na kraju, Nemačka je osvojila sedmo mesto i napravila dobru uvertiru pred ono glavno – Evropsko prvenstvo u Minhenu 1993.
Pošto se Šremf povredio posle OI, glavna zvezda ekipe bio je Kristijan Velp, stameni centar koji je mene lično likom i načinom igre jako podsećao na Dina Rađu. Kristijan je bio prototip savremene petice sa izraženom preglednošću terena i šutem.
Iako je Velp bio NBA igrač nije shvatao Karija niti njegov rad značajnim. Pešić je tada kao i sada najviše vremena posvećivao komunikaciji i uvideći kakav stav ima Velp nije želeo da sa njim više razgovara. Ipak, Savez je urgirao i Svetislav je pri pritisku čelnih ljudi i čitave selekcije popustio.
Manjak prave komunikacije i timske povezanosti pokazao se već u prvom kolu kada je Nemačka izgubila od Estonije. Pobede protiv Belgije i Slovenije su vratile optimizam u navijače i otvorile put ka medalji. U četvrtfinalu odigran je izuzetan duel protiv Španije koja je pobeđena posle produžetaka uz dominantnu partiju Velpa sa 23 postignuta poena. Do polufinalnog duela prosek gledalaca na utakmicama Nemačke je bio 4300.
Bez obzira na rezultate, domaću publiku nije zanimala košarka dok se vrata ka medalji najzad nisu odškrinula.
Polufinale protiv Grčke obeležili su incidenti navijača, policija je morala da deo tribine isprazni, pa je i meč u jednom trenutku obustavljen. Ipak na kraju je Nemačka uspela da pobedi i prođe u svoje prvo finale na velikim takmičenjima.
Karija Pešića i Nemačku je čekalo veliko finale. Protiv Rusije. U prepunoj Olimpijskoj dvorani u Minhenu. Kvalitet obe ekipe je postojao, ali ni Rusija ni Nemačka realno govoreći nisu bile najmoćnije selekcije tih godina. Sa stanovišta uzbudljivosti i neizvesnosti jedno od najdramatičnijih finala u istoriji evropskih prvenstava. Utakmica na jednu loptu, iako su Nemci otvorili dosta dobro meč i imali i dvocifrenu razliku u drugoj četvrtini. Rusija se vratila, povela i 12 sekundi pre kraja imala vođstvo od 70:68. Poslednji napad je imala Nemačka, tačnije Kai Nirnberger. Nirnberger je probio centralno, spustio loptu Velpu koji je uskočio iz kornera i zakucao uz dodatno slobodno bacanje. Rezultat u tom trenutku je bio izjednačen, 70:70! Publika je bila u transu, Nemačku je delio jedan koš od titule, od titule evropskog prvaka! Velp je pogodio dodatno slobodno bacanje i tako zajedno sa Pešićem i celom selekcijom Nemačke ušao u istoriju.
Za MVP- ja šampionata je proglašen upravo Kristijan Velp, uz Dirka Novickog verovatno i najbolji nemački centar svih vremena. Nažalost, napustio nas je prerano. Preminuo je u 51. godini života od posledica moždanog udara.
Sami igrači, ljudi iz Saveza, mediji, niko u Nemačkoj nije bio svestan postignutog rezultata. Od zemlje koja ja slavila prolazak na Eurobasket do zemlje koja je osvojila taj isti Eurobasket. U periodu od 6 godina sve se promenilo u nemačkoj košarci. Odnos igrača prema reprezentaciji, odnos medija prema reprezentaciji, mentalitet pobednika i verovanje da i Nemačka može osvojiti nešto u košarci. Činjenica da Nemci u brojnim intervjuima ili analizama stavljaju u isti koš Dirka i Pešića dovoljno govori koliko im je “Kari“ doneo.
Nakon reprezentacije, veliki stručnjak je želeo nastaviti da radi u Nemačkoj, ali u klupskoj košarci. Preuzeo je berlinsku Albu i u njegovoj drugoj sezoni osvojio evropski Kup „Koraća“ u finalu protiv Stefanela koga je trenirao veliki Karijev prijatelj Boško Tanjević, a za koji su igrali Bodiroga i Fućka (Pešićevi igrači kasnije u Barseloni). Pešić se vratio u Nemačku 2012. godine kada je seo na kluou Bajern Minhena, još jednog kluba u nastajanju. Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazilu, posetili su ga reprezentativci fudbalske selekcije Nemačke obučeni u majice sa njegovim likom i natpisom – Läuft (idemo dalje).
Nemačka se iz Brazila vratila sa trofejom. Postoje i postojaće razna mišljenja o Pešiću, ali jedno je sigurno – Kari i titule idu zajedno!
