Dok se pobeđivalo, nedostajao je, ali se realno moglo i bez njega. Sada, kada se došlo do ivice provalije i milion “kako”, omaleni Argentinac je potrebniji nego ikad.
Život navijača Zvezde i Partizana često nije lak. Ako već po svojoj prirodi nije lak, e onda ga oni komentarima i načinu gledanja na stvari još dodatno zagorčaju. Odavno smo navikli na ogromna očekivanja. A kako to biva, uglavnom i na ogromna razočarenja. Možda je to u jednu ruku i bolje. Kod nas skoro nikada ne postoji sredina. Ne volimo da budemo prosek. Postaje dosadno.
Pre “samo” mesec dana igra, atmosfera i plasman izgledali su sjajno, da ne kažem savršeno. Tim se nalazio u najboljih osam, pobeđivalo se na bezbroj načina, Duško, Nedović i Vildosa bili su sinonim za uspeh. I iako su porazi od Reala i posebno Barselone uticali na voljni momenat, pobede protiv Valensije i Monaka momentalno su vratili nadu. Nada je jedan prelep osećaj, nije za džabe ženskog roda i tek tako u osnovi Biblije. Međutim, često znamo da je precenimo. Nije svemoguća i svemoćna. Navijači su je izgledalo malo precenili, a realnost kao i puno puta u prošlosti ih je snažno demantovala.
Četiri uzastopna poraza vezali su crveno – beli. “Rukometne” utakmice protiv Žalgirisa i Partizana i onda potpuna nemoć u Italiji, pogotovo u Bolonji. U Milanu je ekipa bar energetski ličila na novembar i decembar. Nije bilo laganih koševa Armanija, krvarilo se za svaku loptu, igralo na ivici faula. I sve bi to bilo možda i dovoljno za trijumf, da u košarci ne postoji prevashodno napad. A ofanzivno, Zvezda je odigrala najlošiju utakmicu ove sezone. Do poslednjih pet minuta imala je samo jedan pogodak za tri poena i to iz 17 pokušaja. Na kraju 19% za tri a sveokupno vrlo slabih 40% iz igre.
OBRNI, OKRENI…
Može se slobodno reći da je u genima košarkaša Crvene zvezde da rudare za svaki poen i trijumfuju na čistu upornost. Tokom višegodišnje ere Dejana Radonjića teorijsko stanovište oslikavalo se i u praksi. Nikada Dejo nije želeo da u ekipi ima ogromne individualce, mada se Miler, Vilijams pa i Kalinić tako mogu nazvati. Igralo se kao 90tih godina u Americi. Na mali broj poena, na puno skokova, a trojka se koristila samo u trenucima nužde. Drugi Crnogorac nastavio je istim putem i ponovo naterao navijače da citiraju Nikolaja Ostrovskog i njegovo čuveno delo – “Kako se kalio čelik”.
Čelična Zvezda je zaista postojala do pre tri nedelje. Nije uvek pružana prelepa košarka, ali su utakmice protiv glavnih rivala pa i favorita odlazile u korist tima sa “Malog Kalemegdana”. Makabija je pojeo Hasan Martin, Olimpijakosa Filip Petrušev, a Monaka Nemanja Nedović. Uvek je iskakao neko nov, a opet iznad svih bila konstanta – ekipa. Duško je za vrlo kratko vreme stekao poštovanje kod najvećeg dela crveno – bele javnosti. A onda je sve od jednom stalo. Kao kada nakon višečasovnog slušanja muzike neko isključi radio i sa njim i čulo sluha.
KAKO SU SE ZAČEPILI ZVEZDINI KANALI?
Ko je kriv? Ne znam odavno, a i sad je nevažno. Ne, neću pisati o oktobru i sezoni kiša, mada je jasno da ozbiljna količina padavina trenutno okružuje Mali Kalemegdan. Povreda Hasana Martina započela je period loših vesti koje i dalje traju. Da, komentari o Amerikancu jesu bili svakakvi, ali je sada i više nego jasno da je bez njega Zvezda poprilično paralisana u reketu. Martinovu povredu ispratio je Kampacov dolazak i njegova zabrana, a potom i povreda nešto mlađeg Argentinca. Vildosa se jeste u međuvremenu oporavio, ali je utisak da produkcija u nekim momentima i te kako trpi.
Nedović i Dobrić kao glavne domaće opcije u napadu nisu odigrali na svom nivou. Dok je Nemanja početkom ove godine i imao šutersko nadahnuće, Ognjen od starta sezone nije uspeo da veže nekoliko dobrih utakmica. 22%, 33%, 30%, 22% su procenti dvojice košarkaša u ovom duplom kolu. Kada na to dodate umornog i veoma uspešno sačuvanog Vildosu, sav napadački repertoar Zvezde se sveo na reket.
A u reketu “ne zna se ni ko pije ni ko plaća”. Mitrović koji bez Kampaca i pravog plejmejkera ne može mnogo toga u napadu, Petrušev sa evidentnim padom u igri i Bentil – Bentil. Niko ne zna kada će pogoditi a kada promašiti. Kuzmić je u Milanu uhvatio neke bitne skokove, ali verujem da ne moram da vam pričam o njegovoj formi i realnom kvalitetu u ovom momentu.
ŠTA DALJE?
Sve bliži debi Kampaca u crveno – belom dresu jeste lepa vest. Bila to lažna nada ili ne, zasigurno će Faku doneti potreban kvalitet i još više potrebnu smirenost. Duško će imati još jednu bitnu soluciju na klupi, a pokušaji i rešenja koje Kampaco sa sobom nosi su ogromna. Svakako da utakmice protiv Borca, MZT-a pa ni Budućnosti nisu merilo, ali klasa postoji. Postojala je u Realu, u jednom solidnom delu i u Denveru. O Svetskom prvenstvu u Kini ne bih ovom prilikom…
Pre marta i Kampacove prve utakmice očekuje nas i Kup Radivoja Koraća. Možda ćemo zapravo tu videti u kom pravcu će ići Zvezdina sezona i da li će se ekipa karakterno izdići ili dodatno srozati. Takođe, povratak Martina se prognozira sa sledeću nedelju.
Umetnički, iako sam pomenuo i Čolića i Ostrovskog (samo u ovom tekstu mogu zajedno) nekako su se navijači Crvene zvezde u poslednjih godinu dana poistovetili sa pesmama Ane Nikolić. Znate šta je pevao Stefan Marković a ako bih morao da jednim kulturno – estradnim hitom opišem trenutno stanje onda zasigurno uzimam Anu i “Bilo je lepo.”
