Kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem

Tog leta 2021. godine kao grom iz vedra neba se pojavila inforamcija da bi najveći mogao da sedne na klupu posrnulog giganta, prvi put nakon 1993. godine. Ako je neki klub rasadnik košarkaških veličina, počev od profesora Nikolića, Kiće, Praje, Duleta, Saleta i najuspešnijeg među njima – “ludi Čačanin” – Željko Obradović. Čovek koji se vratio u svoj klub kada mu je bilo najteže, klub koji samoprozvani uspešni biznismeni nisu bili u stanju da stabilizuju do njegove pobede, a kasnije se krili iza Obradovićeve veličine – a to je činjenica koju svi znaju, samo je pitanje žele li da je izuste.

Do tog leta gospodnjeg Partizan beše “večno drugi” velikan, doveden do tog stadijuma svesno, naravno po zadatku, a sve je počelo teranjem Duleta Vujoševića 2015. godine, kada navijači nisu stali u njegovu zaštitu onako kako su morali. Ponovo nam se dešava isto. Ponovo mi koji se kunemo u crno bele boje dozvoljavamo ovo, dok neki izlaze iz nove “situacije” neuprljanog odela, ali obraza zamazanog blatom.

Pre više od jedne decenije kada je Dule odlazio da bi se vratio, imao sam tek 14. godina. Tinejdžer tek od skora, svestan toga šta se dešava, ali ne i zrela odrasla osoba kakva sam danas ili kakva bih trebao da budem. Jeste Željko grešio, jeste bivao tvrdoglav, jeste ovakav i onakav, ali i JESTE i BIĆE čovek čije će ime zauvek zlatnim slovima biti upisano u najlešim navijačkim almanasima i arhivama našeg kluba.

Njegov povratak i ono Ivčino čuveno “VRATIO SE!” će zauvek biti kao jedna od najveselijih vesti koje sam dobio u mom životu, vratio se čovek koga smo čekali da ostvarimo jedan davni san. Željkov povratak u Partizan vežem i za svoje profesionalne početke. Njegova povratnička sezona se poklapa sa mojom, tehnički, prvom sezonom kao sportskog novinara, tj. momka koji to želi i trudi se da bude, u tada tek osnovanom projektu okupljenom oko bezgraničnog entuzijazma i ljubavi prema Partizanu, “Reflektoru” – magazinu za sport i kulturu.

Ej bre, znate li vi kakav je osećaj da među prvim ljudima koje imate da pitate nešto na konferenciji za štampu bude najveći košarkaški stručnjak koji je hodio Evropom? Ne mogu ni da približim osećaj i ponos koji sam izgradio u sebi kada je taj čovek počeo da me prepozna i da mi se javi sa jednakim poštovanjem, kao da smo na istom nivou… Zato i jeste i biće najveći, jer je pre svega čovek.

Slobodno mogu reći da se od te sezone i tog momenta u mom životu sve zavrtelo, baš kao i u onom baksuznom Tangu smrti. Zajedno smo plesali Po oštrici brijača, držali se svoje bajke (možda) iz inata – jer snovi ne rđaju nikad jer su od zlata i sve u svemu – bilo je to Slatko, ljuto, kiselo. Nema potrebe ništa više da objašnjavam i pravim bilo kakvu hronologiju događaja, znam da razumete ono šta sam hteo da kažem.

Da budem iskren, i sam Željka nemalo puta kritikovao u društvu, bliskim i manje bliskim krugovima ljudi koje znam, ali to nije zato što sam želeo da ovaj čovek ode, već zato što Partizan nije dobro izgledao, ali zaista i siguran sam da je i sam najsvjesniji toga bio. Željko nije zaslužio ovo, ne na ovakav način – NIKAKO!

Ako je neko sinonim za hrabrost i borbu, to je bio on i još uvek je… jer kako jednom reče jedan bivši košarkaš “hrabrost je pitanje stila u momentima kada si potpuno nemoćan”.

Hvala ti Željko što si nas vratio tu gde pripadamo, hvala na svim teškim i još lepšim momentima, hvala ti što nas mrze jer smo na pravoj strani – HVALA TI!