Na ovim prostorima, pogotovo u košarci, neretko se dešava da pojedini igrači naprečac osvoje srca navijača. Jedan od njih je i Jago dos Santos, omaleni plejmejker iz Brazila.
U razgovoru za Lance, otkrio je Jago dos Santos kako se nosi sa predrasudama koje prate njegovu netipičnu visina za košarkaša, odvojenošću od porodice…
“Jednostavnost i dečji način postojanja — mnogo mi nedostaju sve te stvari koje sam doživeo u to vreme, pa čak i malo kasnije. Ali upravo to je ono što najviše cenim: jednostavnost, sjaj u očima zbog toga što radiš ono što voliš, prijateljstvo koje se gradi, poniznost, poštovanje i napredak, bez ikakve sumnje, to su neke od najlepših stvari koje je lepo pratiti”, otkriva Brazilac na početku razgovora.
Uzor je mladima u Brazilu, ali i Srbiji.
“Neverovatno je biti uzor, na neki način me je to nateralo da sazrim u drugoj sferi, u mogućnosti da budem primer. Za sve što radim, pitam se da li će to biti značajno za moj život i za one koji me gledaju. Bez sumnje, sreća je imati brata, rođaka, porodicu koja je uključena u sve to i koja može da napreduje zajedno, ne samo u košarci, već i u sazrevanju i odgovornosti. To je pružanje što boljeg primera. Naravno da ću praviti greške, još uvek sam mladić, u fazi sam sazrevanja. Ali bez sumnje, to me je dosta promenilo.”
Visina od 180 centimetara nije tipična za košarkaša. Uprkos predrasudama, uspeo je da dođe do velike košarkaške scene.
“To me nikada nije ometalo, ali pravila i standardi postoje da bi se pratili, a ponekad i da bi se kršili. Mislim da me je Bog, bez sumnje, stvorio baš onako kako jesam — sa mojom visinom i talentom za košarku. Ponekad je važno ostaviti predrasude po strani. Stvarno volim da dođem negde sa ekipom i da ljudi pitaju: „Zašto si tako nizak?“ Odgovaram: zato što sam poseban i sve je u redu.”
Odvojenost od porodice je i dalje jedna od najtežih stvari koje se tiču njegovog života profesionalnog sportiste.
“Bez sumnje, najveća teškoća koju i danas imam je daljina od porodice. Košarka mi je pomogla da promenim život svoje porodice i svoj, ali uvek postoji nostalgija za mojim roditeljima, bratom, nećakom, ljudima koje volim. Novac ne može da ublaži tu tugu. Otišao sam od kuće veoma rano, sa 11 godina, i od tada viđam porodicu jednom godišnje, što je jedna od najtežih stvari sa kojima se suočavam.”
Brazilac se vratio na početak karijere u rodnoj zemlji i na trenutak kada je Paulistano zamenio dresom Flamenga.
„To je klub koji je zaista sastavljen da pobeđuje. I za mene je imalo savršenog smisla otići u Flamengo, ne samo zato što je to najbolji klub u Brazilu, već zbog ljudi koji su tamo bili, kao što su Gustavinjo i Diego, koji su me uveli u profesionalce.“
Treneri Gustavinjo i Aleksandar Petrović su ljudi koji su najviše uticali na karijeru Zvezdinog plejmejkera.
„Svi su mi na neki način pomogli, naučili su me onome što sam u tom trenutku trebao da naučim. Ali posebno, bez sumnje, Gustavinjo i Petrović. Gustavinjo mi je mnogo toga pokazao. Oduvek sam bio neustrašiv, nikada se nisam plašio kada sam ulazio na teren, a sa Gustavinjom sam naučio da budem još hrabriji. A drugi je, bez sumnje, Petrović. Ono što su on i Gustavinjo uradili, a niko drugi ne bi: Petrović me je doveo u Paulistano, tim koji je stigao do finala i dao mi priliku da igram. A Petrović me je uzeo u reprezentaciju sa 17 godina i verovao u mene. Čuvam te primere sa puno zahvalnosti.“, poručuje za kraj Jago dos Santos.
