Danas je jedan od najvećih plejmejkera srpske košarke napustio košarku. Miloš Teodosić se penzionisao posle karijere duge 21 godinu. Samo reči hvale o njemu imao je Dimitris Itudis o svom bivšem igraču, u intervjuu za Mocart sport.
Otvorio je Itudis sjajnim opisom stila igre Teodosića.
— Pre svega, hvala vam što ste me pozvali, što ste se setili i ukazali mi čast da pričam o igraču kakav je Miloš Teodosić. On je promenio košarku, način razmišljanja u igri i zadavao je dosta glavobolja protivnicima. To govorim kao neko ko je takođe bio njegov protivnik, trebalo je pripremati utakmice protiv njega. Mnogo je lepše bilo igrati sa njim. Bila je čast sarađivati sa čovekom koji je jedan od najboljih plejmejkera u istoriji košarke.
Teodosić i Itudis bili su nešto više nego igrač i trener.
— Gledajte, Miloš je sada otac, ima decu i neka su živa i zdrava. Uvek će mi u najlepšem sećanju ostati to da je sa CSKA postao prvak Evrope. To mu je trag koji je neizbrisiv u njegovoj karijeri, ostaće zauvek u najlepšem sećanju. Takođe, drago mi je što sam bio trener CSKA na putu do osvajanja Evrolige, ali ne samo Evrolige, već i puno VTB titula i individualnih priznanja. Drago mi je što sam imao šansu da sarađujem sa njim, da razgovaramo, razmenjujemo vizije i ideje. Takođe mi je drago što sam bio gost na njegovom venčanju, što sam imao priliku iz prvog reda da vidim njegov igrački razvoja, ali i kao porodičnog čoveka.
Jedna stvar je odvajala Tea od ostalih, imao je veliko samopouzdanje.
— On je jedan od najboljih plejmejkera i ono što ga je činilo jedinstvenim je ta sposobnost da unapred predvidi šta će se desiti na parketu, što je je bio veoma talentovan i samo njegovo ime, kao i pojava na parketu ulivali su samopouzdanje svima. Imao je i on sam veliko samopouzdanje u svemu što je radio. Uvek je imao veliku i čistu, jasnu viziju šta se dešava na parketu.
Na pitanje da li je Miloš jedan od poslednjih “romantičara” u modernoj košarci.
— To morate da pitate njega, da li je košarkaški romantičar. Malo se šalim, ali razumem šta hoćete da pitate… Miloš je bio pravi plejmejker, Miloš je jedan, jedini na svetu. Jedan je Miloš Teodosić i ta umetnost predviđanja događaja, prelepa dodavanja, sposobnost da pročita kada, sa kim i kako treba da odigra akciju kako bi doneo rezultat nešto je što se ne viđa stalno. Meni je zato drago što sam imao priliku da sarađujem s njim, da zajedno rastemo, ja kao trener, on kao igrač. Da li je romantičnost to što više nema takvih igrača? Možda da, možda ne. Ipak, uvek stvari gledam sa optimistične strane i znam da ima dosta igrača koji se prilagođavaju košarci. Miloš Teodosić je imao i uvek će imati mesto u košarci, na bilo koji način da se ona igra ili posmatra. On je izvanredan primer za mlade i generalno mlađe generacije, da vide kako se igrač adaptira na razne situacije i predviđa događaje na terenu. Imati osećaj za košarku je nešto što on ostavlja svetu kao svoje nasleđe.
Da li bi on možda mogao da bude trener, šta sledi dalje?
— Iskreno, ne znam. Morao bih da pričam sa njim o tome. Nikad ne reci nikad. Okrenuću ga, pričaćemo, voleo bih da vidim šta i kako planira. Želim samo da on bude zadovoljan i ispunjen. To je najvažnije. Takva genijalnost mogla bi da iznedri neke velike ideje u košarci.
Najlepši zajednički događaj kojeg se Itudis seća bio je:
— Ne znam da li je anegdota, imam toliko priča i događaja sa njim. Neću da kažem ko je bio protivnik, ali je veoma bitno ime u evropskoj košarci i još igra… Na toj utakmici je Miloš ubacio sedam ili osam trojki i u jednom trenutku mi prilazi i kaže: ‘Dimitrise, daj mi da šutiram još. Ne vidim ga (protivnika), nizak je za mene. Dižem se na šut, a njegova ruka je kod mog lakta’. Ne pričam ništa protiv igrača koji je čuvao Miloša, radi se o izuzetnom igraču i velikom imenu, već time ukazujem koliko je Miloš imao samopouzdanja i vere u sebe i ono što radi. Pamtim dobro još jednu utakmicu, pored onog finala u Berlinu kada smo osvojili evropsku titulu… Iskreno, uvek ću da aplaudiram na sve što je Miloš radio. Imao je nekih poslednjih šuteva koje nije pogodio, ali je uvek bio tu da preuzme odgovornost. Verovali smo u njega i on u sebe. To je mnogo važno u jednom timu, da svom igraču pokažeš koliko mu veruješ, čak i kada možda nije njegov dan. Setio sam se još jedne situacije.
Nastavio je grčki stručnjak.
— Igrali smo protiv Barselone, Huan Karlos Navaro je još bio aktivan igrač. Imam De Koloa povređenog, Džeksona takođe… Dosta je naših glavnih igrača bilo povređeno. I Miloš dolazi na sat i po do početka utakmice, ukočio je vrat, ne može glavu da okrene. Uz sve te povrede, desi nam se i to sa Milošem koji je trebalo da odigra fantastičnu rolu na tom meču. Kaže mi: ‘Dimitris, ne mogu’. Kažem mu da nema problema, ako ne može – ne može… Razvaliće nas Barselona, ali šta da radimo. Mi ćemo se boriti.
Razvitak situacije karakterističan je za Miloša.
— On mi tu kaže: ‘Daj mi još neki minut, da vidim sa doktorom šta će mi reći’. Probudio se bio i nije mogao da okrene glavu, kakva košarka. Ulazimo u svlačionicu na nekih 45 minuta da održim govor, jer pola časa pre starta igrači već izlaze na zagrevanje. Tu dolazi Miloš dolazi i kaže kako je dobio injekcije, da se oseća malo bolje, ali da i dalje nije na 100 odsto. On je hteo da igra. I mi odlučimo da ga pustimo da igra, iako smo imali drugu postavu maltene, a Barsa sa Navarom, Tomićem i svim ostalim najboljim igračima. Na kraju smo pobedili, Miloš je bio izvanredan, igrali smo u Moskvi. Nije mogao da igra u punom ritmu, ali je opet bio najbolji i toga ću se uvek sećati.
Da li bi Teodosić bio član najbolje petorke igrača koje je trenirao?
— Uf, to je stvarno teško pitanje. Samo petorica mogu u petorku, a Miloš svakako ima svoju poziciju uz velikane kao što su Dijamantidis, Spanulis, Jasikevičijus, De Kolo, Hajns, Batist, Bodiroga… To je jedan super-tim i mogu da kažem da sam izuzetno ponosan, kada sve te asove stavim jedne uz druge. Inače, povodom akcije 25 godina postojanja Evrolige objavljena je lista 25 najboljih igrača i radio sam sa 12-13 njih! To je čista privilegija, čast. Miloš je u tom timu. On je promenio košarku, način razmišljanja u igri i zadavao je dosta glavobolja protivnicima. To govorim kao neko ko je takođe bio njegov protivnik, trebalo je pripremati utakmice protiv njega.
Najlepše je bilo kada su bili zajedno u timu, zaključio je Itudis.
