Srpska, evropska, ali i svetska košarka izgubila je juče možda i jedinog čoveka iz te branše oko kojeg nikada nisu vođene polemike po pitanju ljudskih osobina. Svi u glas, što rivali i protivnici, što saigrači i treneri, saglasni su u jednoj činjenici-Dejan Milojević bio je fenomenalan igrač, ali još bolji i draži čovek. Iz tog razloga, vest da je popularni Deki već u 46. godini napustio ovaj svet usled izgubljene borbe sa opakim srčanim udarom kao grom je pogodila košarkaške radnike i publiku širom sveta.
Bivši reprezentativac SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore, te košarkaš Beovuka, FMP-a, Budućnosti, Partizana, Valensije i Galatasaraja, ali i trener Mege, Budućnosti i član stručnog štaba NBA šampiona iz 2022. godine, ekipe Golden Stejt Voriorsa, iznenada je prebačen u bolnicu u Solt Lejk Sitiju (država Juta), nakon što mu je pozlilo na timskoj večeri. Da stvari nisu nimalo naivne bilo je jasno onog momenta kada je ekipa Golden Stejta, u dogovoru sa NBA ligom, odložila večerašnji susret sa ekipom Jute.
Pa čak i tada, većina je mislila da je to samo jedan u nizu izazova koje će stameni i robusni Milojević sa lakoćom preporoditi. Nešto da slomi silnog Dejana Milojevića, šta god to bilo? “Ma kakvi, nema šanse…Deki je to… Dići će se i ozdraviti, samo što nije, ma sad će to…”, bile su samo neke od rečenica koje su prošle kroz um svih nas.
Šta god ja sada napisao ovde, neće biti dovoljno dobro, niti uopšte postoji dovoljno dobar izbor reči i forma da se iskaže i opiše osećaj koji postoji u svima nama dok se sa tugom u srcu i ponekom suzom u očima mirimo sa činjenicom da nas je napustio heroj mnogih detinjstava, simbol pravog sportiste neustrašivog karaktera koji je sve postigao krvavim radom, uz litre i litre prolivenog znoja. Samim tim, kompletan njegov doprinos ovdašnjoj košarci poziva sve nas na obavezu večnog sećanja i beskrajnog poštovanja za njegov lik i delo.
Autor ovog teksta prve svoje košarkaške uspomene koje pamti vezuje baš za Dejana Milojevića i halu Pionir, tokom sezone 2004/2005. Tada me je još kao sedmogodišnjeg dečaka, koji se tek upisao na košarku, otac poveo na moju prvu košarkašku utakmicu Partizana (ne sećam se protivnika) i već tada mi je za oko zapao fenomenalni igrač od oko 2 metra i nekih 120 kilograma, neverovatne snage kojom je razgrtao oko sebe daleko više igrače od sebe. Već tada mi je postao prvi idol iz detinjstva, i kroz čitavu svoju košarkašku karijeru pokušavao sam da primenim bar deo veština sa niskog posta kakve sam tokom tih godina svog odrastanja viđao kod Dejana Milojevića.
Nije mi uspelo, naravno. A kako i da uspe, kada je Deki samo jedan. Deki, pred kojim su redom padali najbolji centri Evrope svake nedelje, kako god se oni zvali, kojima je činio pakao na terenu. Prilično sam siguran da se sećam izraza lica Milojevićevih rivala iz tog doba, iz kojih se mogao pročitati strah, u maniru “kada će ovaj tajfun da prestane”. “Dobroćudni meda” kako ga je nazvao njegov kolega na klupi Sakramento Kingsa, Majk Braun, se za tili čas preobražavao u pravu zver pod svojim i protivničkim košem i postizao poene onda kada bi mnogi u hali mislili da ne može.
Košarka je izgubila svog ponajboljeg učenika, pravog odlikaša, ljubimca celog razreda i trenerskog esnafa. Izgubila je nasmejanu dobričinu, koji je svojom neposrednošću, skromnošću i prizemnošću odudarao od svakidašnjice. Izgubila je i poštenog, vrednog trenera koji je marljivo pekao zanat i metodično gradio svoju karijeru, ali i radio na sebi usput. Izgubila ga je prerano, jer valjda i Gospodu na nebesima treba dobra petica, a još pritom i moralna gromada, koja će mu poslužiti u nebeskim utakmicama…
Dejanova čitava karijera bila je kao po udžbeniku. Sve je radio po redu i kako treba i svake godine lestvicu pomerao na sve veći nivo košarke, a pravovremeno je vukao važne poteze i što se tiče trenerske karijere. Kao igrač, po rečima bivšeg trenera Partizana, Duška Vujoševića, bio je neverovatno pouzdan, i uvek davao doprinos ekipi kada je to najviše trebalo. Pa ipak, da ironija bude još veća, taj perfektni tajming koji ga je krasio kroz ceo život zakazao je u toj životnoj borbi, jer nam Milojević odlazi prerano i iznenadno.
Kod Milojevića nije bilo foliranja i lažne bitnosti. Imao je svoj stav, imao je čvrst karakter (što se vidi iz činjenice da je klubove birao isključivo po sopstvenom srcu), ali je bio neverovatno otvoren sagovornik, čovek iz naroda, prisan, tvoj, naš… Govorio je o važnosti uživanja u životu, jer je život samo jedan, te da ako stvari od životnog značaja nisu na mestu, ako kvalitet života nije dobar, onda ni košarkaški deo neće biti dobar. Možda iz ovoga svi nešto naučimo…
Kao trener, najzaslužniji je za razvoj najboljeg srpskog košarkaša i MVPa NBA lige, Nikole Jokića, čiji je talenat prepoznao još iz juniorskih dana u Vojvodini, doveo ga u Megu i razvio u ono što je danas. Bucmastog, nezrelog i lenjog Somborca oblikovao je u MVPa ABA lige, spremnog da nedugo potom krene da gospodari NBA terenima.
Pobeđivao je protivnike kombinacijom urođenog talenta, spartanske vrednoće i radne etike, borbenog srca i ogromne fizičke snage. Prošavši pomenuti spartanski dril, s lakoćom je delio svoja iskustva i znanja svojim igračima, jer kud ćeš boljeg primera i uzora, pa još takvog čoveka i za trenera, od nasmejanog Dejana Milojevića, koji te bodri kraj aut linije i veruje u tebe. Iz njega je kuljao nepresušni izvor optimizma kojim je plenio i hipnotizovao svoje igrače, jer je znao da je vera u sebe i čist, pošten odnos pun ljubavi između igrača i trenera već pola puta do uspeha.
Za kraj, nije bilo lako izdvojiti omiljenu uspomenu na Dejana Milojevića, jer ih je bilo i previše. Svakako najpoznatija priča koja opisuje njega kao igrača, ali i čoveka, jeste ona o utakmici protiv Olimpijakosa 2004. godine u okviru Evrolige. Vremeplov nas vodi u noć pre tog duela, gde je bilo gotovo izvesno da najbolji igrač Partizana, Dejan Milojević, neće igrati usled zdravstvenih tegoba. Milojević je bio na infuzijama i bez ijednog odrađenog treninga pred tu utakmicu, pa je i logičan savet lekara bio taj da propusti tu utakmicu. Ali Dejan Milojević nikada stvari nije rezonovao logikom, već srcem i osećajem. Na svoju odgovornost je zaigrao na tom duelu, ali tu se priča ne završava.
Završio je meč sa nestvarnih 35 poena, 14 skokova, tri asistencije i pet ukradenih lopti! Ovakva partija donela mu je indeks korisnosti od čak 55, što je i dan-danas druga najbolje odigrana utakmica po indeksu korisnosti od strane jednog pojedinca u istoriji Evrolige…Pazite, da je igrao protiv juniora, pa i tada bi bilo teško ostvariti ovakav indeks korisnosti, a kamoli protiv jednog od najboljih klubova Starog kontinenta. Dakle, Milojević je iz bolničke postelje praktično vaskrsao i pružio partiju za anale i uklesao sebe zauvek u sva crno-bela srca kao istinsku legendu kluba. Ipak, bolnička postelja se 2024. godine revanširala Dekiju, ali nam ga ne može oduzeti iz naših srca, jer je njegovo bogato košarkaško nasleđe večno.
I zato hvala Dejane što si mi približio košarku još kao malom dečaku, pokazao i uverio šta znači biti pravi sportista i ulepšao detinjstvo…Hvala i zbogom, dobri naš Deki… Pozdravi nam Harisa Brkića, Sinišu Mihailovića, Dudu Ivkovića, Radomira Antića… Nije fer da nam najbolji odlaze…
I gle čuda, u ponedeljak će se u okviru 17. kola ABA lige sastati Partizan i Mega u Štark Areni, dva kluba koja su obeležila Milojevićevu košarkašku, odnosno trenersku karijeru. Puka slučajnost? Ne bih rekao…
