Nema smisla sada spominjati imena, targetirati ili tražiti krivca u jednom igraču, jednoj osobi.
Da stavimo po strani problem sa skokom tokom celog prvenstva, branjenje šuta za tri poena, kondiciju pojedinaca, nepostojeći plan igre, čudne izmene…
Sve košarkaško možemo da ostavimo po strani i da istaknemo ono što nama najviše upada u oči.
Atmosfera od kada je Bogdan napustio Rigu.
Nešto nije štimalo, nešto nije bilo dobro, nešto nije leglo…delovalo je sve kao rogovi u vreći. To se osetilo u vazduhu i protiv Portugala, Češke…sinoć.
Ko je lider? Da li ga imamo? Bez vođe se ne ide u rat.
Možemo do daljnjeg da vređamo tek punoletnog košarkaša Finske zbog ponašanja, zbog sportskog bezobrazluka, zbog toga što je igrao sa mudima i nije se uplašio nikoga ispred sebe, ni Jokića, ni Gudurića.
Možemo da pričamo o pehovima, o virusu u timu, o neopravdanom hajpu pre početka turnira?
Da li je bio opravdan? DA!
Možemo sve ovo gore, ali pre toga moramo da se pogledamo u oči i kažemo da je ovo najveći neuspeh u istoriji srpske košarke, da podignemo glave i čestitamo nekome ko nas je sinoć rutinirao, a ne pobedio.
Uspesi se pamte, neuspesi bole.
Ovo će boleti dugo.
