Bosansko dete, Partizanova legenda, Haris Brkić rođen je 24. jula 1974. u Sarajevu u mešovitom braku. Sama prestonica Bosne i Hercegovine krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bila je leglo lošeg društva i kriminala, što se u toku samog odrastanja nije dopalo Harisu. Pa tako Haris donosi odluku, da se skloni sa ulice i posveti sportu, tačnije košarci.
Prvi kontakt sa igrom pod obručima imao je već kao desetogodišnjak kada je počeo da trenira u sarajevskoj Bosni. Igrao je u sjajnoj generaciji juniora Bosne koju su smatrali za jugoslovenski krem: Glintić, Bosnić, Abaz, Vukčević. Rat koji je sledio razbacio ih je na razne strane. Brkić je imao 16 godina, maštao je da zaigra u prvom timu Bosne uz imena poput, Seje Bukve, Nenada Markovića, Dževada Alihodžića, kad je sa mladom reprezentacijom Jugoslavije otišao u Grčku. Nije se vratio u Sarajevo, gde je već počinjao krvavi rat, nego je sa porodicom otišao put Požarevca kako bi bio spokojan u košarkaškom uzletanju. Za samo nekoliko nedelja po dolasku u Srbiju, stigla je ponuda KK Partizan, što je tada Brkić kao stariji maloletnik prihvatio oberučke. Ubrzo nakon što su stavili svoje potpise na hartiju ljudi iz kluba shvatili su kakav su dragulj dobili. On je u startu prosleđen u omladinski pogon crno-belih. Istovremeno prvi tim „parnog valjka” na čelu sa Željkom Obradovićem upravo se okitio titulom šampiona Evrope što je tada izuzetno mladom momku iz Sarajeva bio dodatni vetar u leđa za dalji rad i napredak. Sezonu 1991/92 nijednom nije imao priliku da odradi trening sa prvim timom što ga nije pokolebalo.
Već leta 1992. godine poslat je na pozajmicu u čačanski Borac kako bi okusio kako je to biti profesionalni košarkaš. Njegov napredak u timu kraj Morave primetio je novopridošli trener Partizana Željko Lukajić, a Haris se godinu dana nakon pozajmice vraća u Beograd. Debitovao je za prvi tim doskorašnjeg šampiona Evrope u sezoni 1993/94. Vrlo brzo mladi Sarajlija postao je prva violina tima. Partizan je, predvođen Brkićem, 1998. senzacionalno izborio F4 Evrolige u Barseloni. U Kataloniji, kako igrač sa brojem 5 na leđima, tako i čitav tim ostavili su vrlo dobar utisak, ali prvak Evrope ipak je postao Kinder iz Bolonje, predvođen jednim drugim Sarajlijom. Haris, koji je košarku pretvarao u rapsodiju kada njome dirigovao, dugih šest godina nosio je boje Partizana. U tom periodu tri puta je podigao naslov šampiona države i isto toliko puta njegov tim bio je osvajača Kupa.
Onda je usledila selidba u Budućnost iz Podgorice. Na prijateljskoj utakmici u rodnom Sajerevu, Budućnost je odigrala prijateljski meč sa Bosnom u Skenderiji. Novinari su opkolili Brkića, a on im je tada rekao: “Ovo je moj grad, dvorana u kojoj sam trenirao. Ovde sam počeo, ali opet mi je neugodno, jer sam ovde za neke četnik, a u Beogradu sam Turčin.” Za jednu sezonu koliko je proveo u Podgorici ponovo se okitio titulom šampiona države. U novembru 2000. usledio je ponovni povratak u njegov Partizan. Taj povratak u crno-belo jato možda bolje da se nikad nije ni desio. Za vreme drugog boravka odigrao je tri utakmice, a bio je samo bleda senka onog Harisa iz prvog mandata u crno-belom taboru. Svi su verovali da će se tada 26-godišnjak vratiti na kolosek. Ali uvek postoji ali…
Noć je 12.12.2000. Darko Ruso i njegov stručni štab vode poslednji trening pred sutrašnji put u Istanbul gde su u okviru Evrolige trebali ukrstiti koplja sa Efesom. Na istom, miljenik crno-belih pristalica nije se osećao dobro, pa je uz dozvolu struke završio taj trening ranije. Zamolio je Nikolu Tomaševića da ga probudi ujutru kako ne bi prespavao let za najveći grad Turske. Samo par minuta nakon kontakta sa ekonomom Partizana, dok je otključavao automobil na parkingu ispred hale Pionir na njega je pucao nepoznati napadač. Nešto posle ponoći 15.12. podlegao je povredama i tako mlad i kao neizbrušeni dijamant otišao je u legendu.
Uspomenu na Harisa Brkića čuvaju navijači sa južne tribine i njegovi klubovi. Godinama igra se Memorijalni košarkaški turnir za mlađe kategorije, na kome učestvuju timovi u kojima je igrao: Bosna, Partizan, čačanski Borac i podgorička Budućnost.
Na kraju postavlja se samo jedno pitanje. Ko je ubio Harisa?
ZNAMO DA I GORE POD FAULOM POSTIŽEŠ POGODAK – ZNAMO DA I NA NEBU IMAŠ NAJBOLJI DVOKORAK!
