Golobradi momci koji su postali besmrtni!

Šesnaesti april, 1992. godine. “Sanjam Istanbul. Sanjam kako dolazim u Beograd sa trofejom u rukama, prvim kao kapiten tima evropskog šampiona.”, rekao je Đorđević pred utakmicu, kao da je naslućivao šta će se dogoditi.

Napeto je bilo u Istanbulu, Partizan je imao vođstvo na poluvremenu, ali šest razlike ne znači puno kad protiv sebe imate jednu od najboljih ekipa celog kontinenta. Partizan je na momente imao i +10, ali Huventud je na krilima neumoljivih Harolda Preslija i Đofrese Tomasa uspeli da vrate utakmicu u egal, pa i da dođu do vođstva.

Jedan minut, petnaest sekundi na satu, Đorđević postiže trojku za izjednačenje, 68:68. Skoro ceo minut, Huventud hvata svoje promašaje ali ne uspeva poentirati (mašili su slobodna bacanja, tada je važilo jedan za jedan pravilo) sve dok nije ostalo 10 sekundi na satu, kada je Tomas Đofresa pogodio težak prodor.

A onda, usledilo je nešto neverovatno, za šta treba ne samo hrabrosti, nego i ogromne ludosti. Ali ako je nekog krasila ta pozitivna ludost, to je bio Aleksandar Saša Đorđević. I zahvaljujući toj ludosti, istorija je ispisana.

Trojkom nakon trka preko skoro 3/4 terena, telo je namestio tek u vazduhu, ali prostor je postojao za šut i to je Đorđević iskoristio; Partizan se tom trojkom popeo prvi i (za sada) jedini put na krov Evrope!

Bilo bi previše dosadno da ceo tekst baziram na ovom trenutku, zar ne? Vratićemo se na to legenardno finale, a u daljem tekstu sledi priča od početka.

Da počnemo priču od početka

Partizan je te sezone zbog rata koji se u tom trenutku dešavao u Jugoslaviji dobio zabranu da igra domaće utakmice u Beogradu i kao izbor je pala Fuenlabrada. Grad 20 kilometara udaljen od Madrida, tada je imao oko 150 hiljada stanovnika, a košarkaški klub je igrao u drugom rangu španske klupske košarke. Glavni ”krivac” što je Partizan dobio priliku da igra baš u ovom gradiću je Hose Kintana, tadašnji gradonačelnik.

Već u prvoj utakmici Partizana, crno-beli su prirasli srcu španskoj publici i Partizan je imao ogroman uticaj na popularizaciju košarke u tom gradu. Ljudi su posećivali treninge, a tek novoizgrađena hala ”Fernando Martin” je redovno bila krcata.

Partizan de Fuenlabrada! pic.twitter.com/DqyiZ0pT0l

— Retro Partizan (@PartizanRetro) April 19, 2021

Partizan je te sezone imao prosek od samo 21,7 godina, što je ubedljivo bio najmlađi sastav u celoj Evroligi, dok je to bila i prva trenerska sezona Željka Obradovića, kome je tad Aleksandar Nikolić bio mentor. Sastav je bio talentovan, čak i kad se ne gleda retrospektivno, ali ne može se reći da se očekivalo nešto veliko od crno-belih.

Ispostaviće se, grupa smrti

Partizan je u B grupi bio sa Huventudom, Estudijantesom, Milanom, Bajerom, Mes Pilsom (WATCO), Arisom i Den Helder Komodorom. Poprilično neujednačena grupa, sa obzirom da su Mes Pils i Den Helder iz Belgije, odnosno Holandije, a sa druge strane su dva veoma jaka španska tima i Milano.

Grupu je Partizan prošao sa skorom od devet pobeda i pet poraza, sa činjenicom da su izgubili i od Bajera jednu kao i od Mes Pilsa, ali i da su uspeli da savladaju ekipe s kojima su se kasnije našli na Fajnal Foru: Huventud, Milano i Estudijantes.

Dovoljno je reći da su sve četiri ekipe iz ove grupe otišle na F4, da bi se zaključilo da je grupa bila jako teška. Ovaj skor je bio dovoljan za četvrtu poziciju, a ona je poslala crno-bele na Virtus, tada poznat kao Knor Bolonja.

Izlet u ”svoj” Pionir, a zatim osvajanje Bolonje

U četvrtfinalu Partizan je odigrao jedinu utakmicu na domaćem terenu u toj evropskoj kampanji. Ovoj odluci je doprineo Bora Stanković. Pored Partizana je i Cibona imala mogućnost igranja jedne utakmice na svom parketu.

Partizan je bio odličan u toj utakmici, pobeda 13 razlike protiv prvoplasiranje ekipe grupe A.

Željko Obradović je peckao Zdovca, bivšeg druga iz reprezentacije:

– Idemo u Bolonju po 2-0.

– Nema šansi…

– Kako nema? Pa da nisam izvadio Stragija, ne biste prešli ni 60 poena…

Ovu anegdotu je izneo Vladimir Stanković u magazinu Koš, a ispostaviće se da Željko je ”zamalo” bio u pravu.

U Bolonji, crno-beli su dočekani ne baš domaćinski. Italijanske turističke agencije su već spremale aranžmane za Istanbul, pored toga što je Virtus bio taj koji gubi 0-1. Ta prepotencija se obila u glavu.

Drugu utakmicu je slavio Virtus rezultatom 61:60. U ne baš efikasnoj utakmici, meč je prelomila činjenica da je Virtus imao čak 12 više slobodnih bacanja. Ali je Partizan pokazao da itekako može igrati sa njima i na strani i da je pored ogromnog broja faulova i dozvoljenih slobodnih bacanja, odbrana bila efektivna.

Ogroman je ulog bio u trećoj utakmici. Iako neiskusni, igrači Partizana su pokazali neverovatan karakter. Loš je bio početak utakmice, Augusto Bineli je radio šta je hteo s odbranom Partizana i crno-beli su gubili celo prvo poluvreme.

Partizan smirenom i pametnom igrom stiže do vođstva u drugom poluvremenu, i onda je usledila rezultatska klackalica, sve dok košem Stevanovića Partizan nije došao na osam poena viška na tri minuta do kraja.

Čekao se junak, neko ko će ”klackalicu” da zadrži na jednoj strani, ali u utakmici bizarne završnice, konkretnog junaka nije bilo. Partizan je zahvaljujući nekoliko ofanzivnih skokova uspeo da nadomesti činjenicu da nisu uspevali postići koš, da bi Nakić sa dva penala postavio Partizan na tri poena razlike.

Imao je Virtus još šansi, ali nisu ih iskoristili i Danilović sa jednim bacanjem stavlja tačku na meč. Partizan je u Istanbulu!

Virtus je izbačen, a ovo je bio prvi od mnogih sudara Željka Obradovića i Etorea Mesine.

Partizan, car Carigrada!

– “Zato što ima odličan tim. Na tehničko-taktičkom planu daleko je najjači, vidi se naporni rad koji nesporan talenat dovodi do rezultata. Na spoljnim pozicijama jači je od svih rivala, par kakav su Đorđević i Danilović nema niko, a kad se doda i Nakić – eto ubitačnog tria spolja. Problem je neiskustvo, ali podatak da je Partizan primio najmanje koševa govori o igri u odbrani. Danas me Partizan podseća na Jugoplastiku 1989. Stigli smo u Minhen tiho, kao četvrti učesnik, a vratili se kao šampioni Evrope. Moj savet crno-belima je: samo hrabro, imate kvalitet za prvaka Evrope.”

Božidar Maljković u intervjuu sa Vladimirom Stankovićem, 1992. Nije se libio da proglasi Partizan favoritom u Istanbulu. Ko zna, zna.

Prvi izazov na F4 Partizanu je bio Filips iz Milana. Kao što sam već rekao, F4 je bio sačinjen od sve četiri ekipe iz grupe B, a Partizan je u grupnoj fazi protiv Milana bio uspešan: 2-0, u Italiji je bilo 94:89 za crno-bele, dok je u Fuenlabradi bilo 86:70.

– “Samo još da vam kažem da nam italijanska štampa ne daje ni 15% šansi za pobedu…”

Željko Obradović pred izlazak igrača na teren

Često se čuje floskula, ne može se isti protivnik savladati tri puta, ali sa razlogom je to samo floskula. Partizan treći put u sezoni slavi protiv Milana.

Đorđević i Danilović su odigrali neverovatne partije: Đorđević nije ni izlazio iz igre i upisao je 21 poen uz šut 5/10 za dva i 3/5 za tri uz dve asistencije i dve ukradene, dok je Danilović imao dva minuta odmora i za 38 minuta je upisao 22 poena i devet skokova, uz šut 4/7 za dva, 2/5 za tri i 8/11 sa linije penala (da ponovimo gradivo, nakon prvog promašaja nije bilo šutiranja drugog slobodnog).

Partizan – Filips Milano 82:75, na ovaj dan 1992 godine, u 1/2 finalu F4, u Istanbulu.

Danilović je postigao 22, Đorđević 21, a Koprivica 14 poena.

Zanimljivi utisci Saleta i Peđe pred početak meča. pic.twitter.com/GOya9TVmpg

— Retro Partizan (@PartizanRetro) April 14, 2023

Vratimo se na finale

Ponovo uloga autsajdera, ali to nije nešto na šta se Partizan već nije navikao. Lakše je kad se nema pritisak. Sa jedne strance, pa može se reći mladići, jer Partizan je imao samo dva igrača starijih od 25 godina, a sa druge prekaljeni veterani, španski reprezentativci i dva Amerikanca: Harold Presli i Kornelijus ”Korni” Tompson.

U grupnoj fazi, Partizan je bio polovičan protiv Huventuda: 76:75 su pobedili u Fuenlabradi, dok je u Badaloni bilo 79:76 za Špance. U ovoj utakmici u Fuenlabradi junak je bio Zoran Stevanović koji je sa dva bacanja (a šutirao je te sezone 65%) doveo u vođstvo, a onda je Tomasa Đofresu blokirao Koprivica.

Treći susret, Partizan opet počinje nervozno, ali Huventud ne uspeva da se odlepi. Danilović je već u prvih deset minuta igre imao tri lične greške i već je postojao rizik da najbolji napadač crno-belih završi rano utakmicu sa pet ličnih.

U narednih osam minuta, rezultatska klackalica, ali Partizan zatvara poslednjih dva minuta serijom 7:1. Poluvreme, tako blizu a tako daleko. Danilović ima probleme s ličnim greškama, a pitanje je da li Korni Tompson će nastaviti da promašuje iz igre.

Početkom drugog poluvremena, igrao se koš za koš. Polako su i igrači Huventuda ulazili u probleme sa prekršajima. Viljakampa je imao tri, Rafael Đofreza četiri lične greške. Huventud je krckao prednost, dok je Partizan odbijao nalete. U međuvremenu su Koprivica i Danilović zaradili svoj četvrti faul.

Partizan je poveo sa 10 poena prednosti (43:53), ali je već bio opterećen sa ličnim greškama. Pokušao je Obradović sa 1-3-1 zonskom odbranom da predupredi dodatne probleme sa penalima. Sa druge strane, Huventud je pokušavao prodorima da dođe do koša i da traži rupe u Partizanovoj zonskoj odbrani.

U poslednjih 10 minuta, Partizan je trojkom Danilovića ušao sa osam poena viška (50:58). Iskusna ekipa iz Badalone je nastavila svojim prodorima da izvlači faulove Partizanovim golobradim mladićima. Jedan po jedan igrač je ulazio u probleme sa ličnim greškama. Mlađan Šilobad je takođe imao četiri lične greške. To je unosilo nervozu među crno-bele, koji su polako počeli da greše u fazi napada.

Viljakampa pogađa poludistancu za 56:60, dok sa druge strane Stevanović gubi loptu. To je nateralo Obradovića da zatraži tajmaut posle faula Đorđevića nad Tomasom Đofrezom.

Činilo se da će iskustvo Huventuda ipak prelomiti ovo finale. Đofreza smanjuje na 58:60, Nakić promašuje otvoreni šut za tri poena u sledećem napadu, dok je Danilović posle ofanzivnog skoka izblokiran. Nervoza igrača Partizana polako uzima danak.

Posle loše komunikacije u odbrani crno-belih, Presli ostaje sam na šutu za tri i kažnjava propust trojkom za 61:60. Huventud u potpunosti preuzima kontrolu nad utakmicom na šest i po minuta do kraja finala. Utakmica polako izmiče iz Partizanovih ruku.

Jedan od najiskusnijih prekida neugodnu seriju Huventuda od 9:0. Ivo Nakić prodorom uz čeonu liniju i završnicom na drugi obruč donosi Partizanu neophodne poene posle praznog hoda od nekoliko minuta bez koša.

Usledila je serija izgubljenih lopti sa obe strane. Najpre Danilović, zatim i Đorđević ne realizuju situacije ispod koša. Presli koristi novi otpadak za 63:62. Nakić gubi još jednu loptu i Đorđević pravi svoj četvrti prekršaj na najboljem pojedincu tima iz Badalone, Tomasu Đofrezi. Utakmica ulazi u dramatičnu završnicu.

Poslednja četiri minuta se igralo u identičnom ritmu sa početka drugog poluvremena – koš za koš. Najpre je Viljakampa realizovao kontranapad za 65:62, zatim je Danilović poravnao na 65:65. Ređaju se greške na obe strane i utakmica polako poprima filmski završetak.

Tomas Đofreza pogađa sa 45 stepeni za tri poena, zatim Partizan ne koristi napad na drugoj strani. Minut i po do kraja, pri rezultatu 68:65, Presli promašuje čist zicer ispod koša, što kažnjava Đorđević trojkom u tranziciji na drugoj strani i donosi novo izjednačenje (68:68).

A od tada kreću trenuci koji će večno ostati u srcima kako akterima tadašnje utakmice, tako i svakome kome je crno-bela boja bliža srcu. U poslednji minut se ulazi sa jednakim kartama (68:68).

Najpre Đofreza probija Danilovićev closeout, koji ne sme da pravi peti penal, ali ga čeka Rebrača i blokira mu flouter.

Huventud se izborio za novi napad i lopta je ponovo kod Đofreze. Dragutinović ne uspeva da izvuče faul u napadu Viljakampe i pravi faul nad njim.

Viljakampa ne koristi slobodno bacanje, međutim Huventud ponovo hvata skok u napadu i Danilović pravi svoj peti prekršaj nad Moralesom.

Ni Morales ne koristi slobodno bacanje, ali visoki Partizana još jednom mlako grade i Tompson izbija loptu do polovine terena, gde je Đofreza dočekao loptu.

Đofreza uzima stvari u svoje ruke i postavlja napad za pobedu. Koristi situaciju u kojoj Đorđević ima četiri faula i njegov manjak agresivnosti i probija ga, pogodivši težak šut preko Stevanovića, gde je lopta igrala po obruču.

A onda… Morales pravi kardinalnu grešku i gotovo uručuje loptu Slaviši Koprivici, koji ekspresno reaguje i nalazi Đorđevića.

Ulazak u večnost

Vraćamo se na početak teksta; Đorđević vuče loptu duž bočne linije, po plejmejkerskim linijama trčanja, naskače sa dve noge, diže se na šut i savršeno rotira telo ka košu i pogađa najznačajniji šut u istoriji srpske klupske košarke i Partizanovoj istoriji.

Presli maši sa pola terena i Partizan je postao prvak Evrope sa najmlađim timom i najmlađim trenerom u istoriji takmičenja!!!

“Nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak…”

Nema osobe koja je ostala ravnodušna na ovakav uspeh Partizana. Ovakav uspeh se do sada nije ponovio u narednih 30 godina, posebno u periodu gde su višestruko skuplji timovi (uglavnom većina timova se vrti) daleko iznad ovakvog sklopa ekipe.

1992 yılında Obradovic yönetiminde İstanbul Abdi İpekçi Spor Salonu'nda EuroLeague şampiyonluğu zaferi yaşayan Partizan ekibi..Zeljko Obradovic'in de ilk EuroLeague şampiyonluğu pic.twitter.com/k6t9jWatUd

— Anıl S. Uysal (@anilevicius) May 28, 2020

To su bili golobradi momci, sa golobradim, sveže igrački penzionisanim, trenerom, uz temeljno mentorstvo profesora Aleksandra Ace Nikolića.

Da li će se ovakav uspeh ponoviti ikada više u evropskoj košarci? Možda će upravo Željko Obradović, kao najbolji evropski trener ikada, zatvoriti taj krug i povesti nove golobrade momke ka novoj tituli prvaka Evrope? Nažalost, to su samo snovi. Prosek godina koji su imali igrači Partizana iz 1991/92 neće se nikad više ponoviti, košarka je postala drugačija. Ali o tome nekom drugom prilikom, Željko je trenutno u pohodu na desetu Evroligu, a vreme će pokazati da li će se jedan davni san ostvariti.

Akademskim rečnikom, ovo je bio doktorat Željka Obradovića, uz članove komisije, mentora profesora Aleksandra Ace Nikolića, sportskog direktora i kuma Milenka Savovića, idejnog tvorca cele priče, legendarnog direktora Dragana Kićanovića i predsednika kluba Radojice Nikčevića na temu: ”Kako osvojiti Evroligu”

Ovo je priča o pobedi sporta nad nedaćama geopolitičke scene Balkana, o mladićima bez puno iskustva, koji su išli protiv svih šansi. Priča o Partizanu iz Fuenlabrade i golobradim momcima koji su postali besmrtni!