Prvi evropski košarkaš koji se oprobao u Aziji, prvi igrač istočne Evrope koji je tapkao loptu po terenima Kolumbije, rekorder, ali i čovek sa imenom u Ginisovoj knjizi rekorda – Nikola Kuga.
Nikola je za naš portal govorio o svojim iskustvima u različitim državama i o svojoj trenerskoj karijeri koja je tek počela.
Turbulentna životna priča Nikole Kuge počinje još od rane mladosti kada je iz rodnog Bihaća usledila selidba u Hrvatsku, pa u Crnu Goru, a zatim u Srbiju gde pravi prve košarkaške korake.
“Bio je to izuzetno turbulentan period, pogotovo jer sam još uvek bio dete. Često sam menjao sredine i prilagođavao se na nove uslove. Taman što bih stekao prijatelje u nekom mestu usledila bi selidba na drugo. Sada kada pogledam na taj period, stičem utisak da mi je dao potrebnu čvrstinu i snagu da istrajem na svom košarkaškom putu. Sa ove distance zahvalan sam na svemu tome jer mi je nedostatak ušuškanosti i zone komfora davao motivaciju da se kasnije borim i nikada ne odustajem od svojih ciljeva.
Svoje prve košarkaške korake napravio sam u nekoliko manjih klubova – Kasti i Ceraku, da bih zatim došao u FMP. Klub iz Železnika mi je mnogo pomogao da uvidim svoje nedostatke i poradim na njihovoj korekciji. Tu sam stekao krucijalno znanje koje mi je kasnije omogućilo da se bavim ovim sportom na profesionalnom nivou.”
Nikola je košarku igrao na pet kontinenata i napravio paralelu između evrospske košarke sa ostalim delovima sveta.
“Posle 3 godine igranja košarke u ekipi FMP-a bio sam na raskrsnici. Imao sam mogućnost da svoju karijeru gradim nekim “utabanim” putem kroz domaće prvenstvo ili da se otisnem u inostranstvo. Opredelio sam se za drugu opciju jer sam želeo da se oprobam na putu kojim se ređe ide i tako vidim kuda će me ta odluka odvesti. Sasvim slučajno, ako je to uopšte moguće reći, odlazim u Maroko gde sam proveo godinu dana. Nakon te epizode otvaraju se košarkaška vrata Azije, Južne Amerike, Australije…Sve u svemu to je bio moj put i sigurno da se ne kajem što sam ga izabrao, naprotiv, jako sam srećan!
Glavna razlika između igranja košarke u evropskim zemljama i igranju košarke u Aziji, Africi, kao i u određenim zemljama Južne Amerike je ta što se od stranca očekuje da od starta postiže minimum 20-25 poena u kontinuitetu. U Evropi se u većini zemalja igra košarka u okvirima određenih sistema, dok se u pomenutim zemljama sve manje-više svodi na “evo ti lopta i daj koš”. Takođe, još jedna od razlika je i ograničen broj stranih igrača u većini liga van Evrope. Dok na “Starom kontinentu” u nekim ligama timovi imaju mogućnost da dodvedu po 6 ili 7 stranih igrača, u azijskim ligama je to uglavnom svedeno na jednog ili eventualno dva strana igrača. Automatski su očekivanja od stranaca daleko veća. Osetan je i veliki jaz u kvalitetu domaćih igrača u odnosu na strance. U Evropi kada dovedete nekoga sa strane znate da će biti deo sistema u kome će postizati između 15 i 20 poena, ali i domaći igrači će znatno doprinositi uspehu tima. Kada pogledate statistiku u ligama Azije, Južne Amreike, a naročito Kolumbije, Venecuele, Čilea…videćete da stranci daju 90 odsto poena.”
Privikavanje na praktično drugačiji svet nije lako, a Nikola je to uspeo.
“Kao što sam već rekao, suština je u adaptaciji. Skoro sam naleteo na jedan intervju Dragana Stojkovića Piksija, kada su ga pitali šta je ključ kako bi neko opstao u Kini kao trener, on je jasno odgovorio – Nemojte pokušavati da ih promenite!
Mislim da je to suština – ili se adaptirajte ili se pokupite i pravac aerodrom! U periodu kada sam nastupao u Indoneziji igrali smo prvu ligu Azije gde se stalno putovalo iz zemlje u zemlju. Za njih je važilo pravilo da ukoliko se izgubi utakmica, povećava se vreme treninga neposredno nakon sledećeg meča za 1 sat. Situacija je bila takva da smo došli do 5 sati treninga i jednostavno telo više toliki napor nije moglo da izdrži, pa su krenule povrede… Ja sam jednom prilikom pokušao da im objasnim važnnost detalja. Ukoliko nismo u bonusu – daj da ne primimo koš, da ne napravimo faul pa onda da napadamo igrača koji je postigao pogodak. Verujte da u tim sredinama igrač koji da koš često ga proslavlja kao gol, što se može iskoristiti kao i niz sličnih situacija, međutim – nema šanse! Daj nam 5 sati treninga, “ Mek Donalds” , pa ponovo let od par sati, pa opet Mek ili KFC i logično da usledi raspad, nakon čega sledi 6 sati treninga…Na kraju dana shvatiš da imaš izbor ili da se prilagodiš i nekako preživiš sve to ili da se nerviraš u nedogled. U početku vam bude jako teško, ali vremenom stičete iskustvo koje bude od velike koristi.”
Košarka u zemlji kengura
“U svim zemljama u kojima sam igrao odlasci bi se uglavnom dešavali spontano, bez prethodne želje da baš tamo nastupam. Kako bih rekao, to vam je bilo iz kategorije – “Gde me Bog odvede, pa kako bude”. Međutim, istakao bih da je za razliku od drugih destinacija postojala moja velika želja da odem i posetim Australiju. Ruku na srce, nisam planirao turistički da putujem, već da provedem neko vreme tamo, upoznam ljude, kulturu, život, gradove… Odlazak u Australiju za mene je predstavljao ostvarenje mojih snova. Kada sam sleteo u Melburn bio sam srećan kao malo dete jer sam ispunio jedan veliki cilj. Nakon toga stvari su se odvijale svojim tokom…
NBL je najozbiljnija liga u Australiji. U njoj učestvuje 8 timova uz Brejkerse sa Novog Zelanda. Domaći igrači imaju zaista dobar kvalitet. Svaka ekipa ima pravo da dovede maksimalno po 2 strana igrača koji nisu državljani Okeanije. Recimo da je 95 odsto stranaca došlo iz Amerike, ali postoje i retki slučajevi kada bi se klub odlučio da dovede igrača sa područja Evrope. Liga i klubovi kod njih su izuzetno organizovani, treneri su ili bivše legende Australije poput Gejza ili treneri sa velikim iskustvom rada na najprestižnijim američkim univerzitetima. Ozbiljno se trenira, vodi se računa o svemu – od ishrane, preko oporavka pa nadalje…Pravilno pristupaju u radu sa mlađim igračima što im i donosi dobre rezultate. Kada bih morao da uporedim nivo NBL lige, to bi otprilike bilo najpribližnije nivou ABA lige, možda da izuzmemo najbolja 2-3 tima poput Zvezde, Partizana i Budućnosti.”
Kuga se nakon igračke karijere opredelio za trenerski poziv, a rekao je nesto više o tome:
“Pre svega košarku sam krenuo da igram iz ljubavi. To je sport koji sam zavoleo od malih nogu. Kada sam prestao da igram, odmah sam se prebacio na trenerski posao. Pričao sam sa dosta iskusnih igrača o tom jazu kada prestanu da igraju, prosto ne znaju šta raditi dalje i na koji način treba usmeriti život. Ja sam imao tu sreću da još dok sam bio aktivan igrač, pogotovo u Australiji, imam deo obaveza prema klubu i trenerske zadatke sa mlađim selekcijama. Tada sam osetio neki žar za tim poslom, pa je po okončanju karijere profesionalnog košarkaša ulazak u trenerske vode bio prirodan nastavak tog puta.
Individualni rad je specifičan jer možete igraču posvetiti maksimalnu pažnju i pomoći mu da kako na terenu, tako i van terena savlada neke prepreke kroz koje ste vi prolazili. Ceo taj proces i učestvovanje u napretku mladih igrača me izuzetno ispunjava. Radim i sa nekolicniom seniorskih, profesionalnih košarkaša, što opet zahteva drugačiji pristup i to je takođe zanimljiv izazov za mene.”
Posao u ligama u kojima se oprobao kao igrač?“Da biste bili trener u takvim ekipama, morate poznavati mentalitet zemlje, karakter igrača i prilagoditi se svemu tome na odgovarajući način. Dobro selektiranje ekipe u startu je ključ. Čak i da imate najveće košarkaško znanje na svetu, to vam u ovakvim sredinama nije preduslov za uspeh. Vi jednostavno u takvim timovima morate da smanjite zahteve od igrača, da napravite dobru timsku hemiju i da spremite fizički ekipu dobro – ali da ih sa druge strane ne uvedete u premor. Sa strancima morate da radite dodatno – napraviti tu balans je tek umetnost. Mislim da bih se pronašao u takvoj sredini, ali takođe smatram i da je za to potrebno još vremena.”
