Ljudi generalno vole sport. Uživaju u borbama do poslednjeg atoma snage, u neizvesnim završnicama, ujednačenim duelima. Pobedama davida protiv golijata. U čudu neviđenom. Ljudi vole Evroligu.
Najava ovosezonskog izdanja “Evropske lige” otvorila je Pandorinu kutiju iznenađenja. Izbacivanjem ruskih timova postalo je jasno da će se u avion takmičenja čiji je naslovni sponzor Turskish Airlines ukcrati neki stari znanci. Dva šampiona starog kontinenta i timovi koji su tom kontinentu podarili brojne legende – Virtus i Partizan vratili su se na mesto koje im istorijom ali i sve većim ulaganjima pripada. Valensija je nastavila da sledi primer Noriča u Premijer Ligi i nakon jedne sezone evrokupskog čamovanja ponovo zauzela mesto među 18 najelietnijih.
Od redovnih mušterija, u istočnom bloku i ove sezone smo gledali Efes i Fenerbahče kao glavne ili jedne od glavnih takmaca za sam vrh, potom Makabi sa još većim brojem Amerikanaca, Olimpijakos i Panatu sa zamenjenim ulogama od pre desetak godina i (naravno) Žalgiris i Crvenu zvezdu, ostatke “zdrave” košarkaške priče. Na zapadu nije bilo ničega novog. Španci su pokazali svu dominaciju u brojčanosti ali i realnom kvalitetu sa čak četiri predstavnika. Bajern i Alba su bili na raskrsnici predviđanja uspeha i neuspeha, Olimpija i Monako sa ozbiljnim imenima, a Asvel sa Bog zna kakvim planovima.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/perfektna-zvezda-ostala-bez-sansi-za-top-8-fazu/
- https://flouter.rs/partizan-pricace-deca-o-svetlima-arene/
U kultnom dokumentarcu “Vidimo se u čitulji” iz ‘95 godine, famozni Bata Trlaja (Radoslav Trlajić) izjavio je kritičnu, simpatičnu, a za neke i tragičnu opasku o životu u Beogradu: “Situacija se zaoštrava iz dana u dan. Kako bih ja to rekao – mala bara puno krokodila. Socijalno su svi ugroženi.”
U nastavku teksta, pisaćemo o upravo onim timovima koji su ove sezone bili ugrožene vrste i koji se nisu snašli u toj bari prepunoj krokodila. Nekima je nedostajao bolji personal, nekima više sreće a manje povreda, međutim svima je zajedničko jedno – ugašeni snovi o plej – ofu Evrolige.
ASVEL I ALBA – DOKLE VIŠE?
Ako je neko očekivao ko zasigurno ove sezone neće igrati za gornji deo tabele, to su onda Asvel i Alba. Dva tima koja već godinama predstavljaju (avan)turiste i predmete šale i sve vidljivije nervoze poente njihovog učestvovanja. Ako pogledamo sezone iza, od kada postoji ovakav koncept takmičenja, najbolji plasman bilo je deseto mesto Albe. Iz perspektive naših klubova i javnosti, to bi se moglo nazvati neuspehom. Posebno ako se zna da su u pitanju klubovi sa osiguranom A licencom, ozbiljnim kapitalom i društvenim statusom koji nije problematičan.
Tokom godine izašla je informacija da Toni Parker namerava da proda Asvel. Sličnu sudbinu doživljava i Majkl Džordan sa Šarlotom i prečestim neuspelim projektima. Nando De Kolo jeste i dalje majstor košarke, ali i dokaz da godine nisu samo broj. Očekivati da čovek koji ovog leta puni 36 godina napravi presudnu razliku je čak i za standarde Asvela ludo. Ostatak tima je ofanzivno jako bledunjav što govori i podatak da postižu najmanje poena od svih u ligi. Aleks Tajus je još jedan gospodar vremena u timu, a društvo mu prave i Kahud, odnosno Dio. Zaista je pitanje ko bi tu uneo potrebnu svežinu…
Alba je energetski odlično krenula. Prvo trijumf nad Partizanom i potom dve vezane pobede bili su uvod u nešto dobro. Međutim, serija od 12 uzastopnih poraza pokazala je da se stvari ne menjaju. Gonzales jeste dostojan naslednik legendarnog Aita Garsije, ali je ipak nedostojno da imaš dvocifrenu seriju izgubljenih utakmica u bilo kom takmičenju, a posebno Evroligi. U Berlinu je uglavnom hala rasprodata, tako da ako je njima dobro, dobro je i nama…
PANATINAIKOS I BAJERN – TUŽNE PRIČE
Za razliku od Bavaraca koji su pod Trinkijerijem napravili istorijski uspeh za dva vezana nastupa u plej – of, ovosezonski plasman Panate nije čudo. Već godinama uprava ne miriše Evroligu i svojski se trudi da hladne odnose prenese i na parket. Potpis Dejana Radonjića evidentno nije bio pravi, što zbog njegove odbojnosti prema inostranstvu što i zbog izbora igrača koji su došli.
Da se razumemo, kvalitet nije sporan, ali hemija između tih košarkaša itekako jeste. Ponitka sa fantastičnom igrom na Eurobasketu, Derik Vilijams kao proverena opcija u reketu, Grigonis i Li sa širokim napadačkim repertoarom. Čak ni domaće tržište nije zanemareno. Kada je u Atinu sleteo i Bejkon postalo je jasno da Janakopulos ne škrtari, ali su kola već krenula nizbrdo. Nažalost, Dvejn sa svojom glavom nije neko ko bi ih mogao zaustaviti. Razlaz sa Radonjićem i kulminacija nikada manje posete u OAKI obeležili su ovu sezonu, a zapravo samo nastavili niz bačenih para i očekivanja Zelenih.
Nemci su sa druge strane finansijski u plusu i deluje da im je to i najbitnije. Pomirili su se sa svim nedaćama koja su ih zadesila. Povrede Lučića, Rubita, Jaramaza i nekolicine važnih šrafova u Andreinom mehanizmu demantovali su priče oko ponovnog igranja plej – ofa. Realno, nije bilo moguće da sa i ovako nešto slabijim sastavom nego prethodne dve sezone ostvare sličan rezultat. Videćemo da li će simpatični Italijan produžiti saradnju ili će kobasice i pivo zameniti nekom drugom sredinom.
VIRTUS, VALENSIJA I MILANO
Za kraj teksta, ostaju nam timovi koji su manje ili više, u nekim delovima sezone, imali lepe šanse za Top8. Predikcije su svakako i bile takve da ih gledamo u završnici, posebno Manekene, mada su i Virtus i Valensija ozbiljno ušli u ovu sezonu. Zaneti je uložio dosta kako u infrastrukturu (gradi se nova hala) tako i u osoblje. Šengelija, Lundberg, Teodosić i Šćepan Šćekić aka Serđo Skariolo dovoljno govore o ciljevima.
Ipak, celokupno izdanje ekipe nije u plusu a to pokazuje i koš razlika u poslednje tri utakmice: -22. Od poraza protiv Partizana još više su se srozali, Skariolo je izgubio kompas a igrači potrebnu povezanost. Možemo pričati i o zamoru materijala i činjenici da Miloš gazi ka 36 godini, Heket takođe 36, Belineli ka 38 a i ostatak nije u cvetu mladosti. Ima naravno tu i veoma interesatnih igrača. Žaite se pominje kao želja mnogih ovog leta, Kordinije i Manion su zalog za budućnost. Videćemo da li će budućnost doneti stalno učešće u eliti pošto onaj osnovni zadatak – plasman u Top8 kroz Evrokup nisu ostvarili.
Valensija kao prošlosezonski učesnik drugog po kvalitetu takmičenja se nije uopšte obrukala. Za razliku od Italijana, nisu imali takva imena, ni u igračkom ni u trenerskom personalu. Međutim, iako je pomorandža njihovo obeležje, tvrd orah su itekako bili. Kris Džons je opravdao investiciju, omaleni Harper svoje NBA iskustvo preneo u Evropu, starosedeoci u vidu Lopeza Arostegija, Puerta i naravno Dubljevića takođe imali dobre partije. Jedan gospodski klub, sa zaista dugom istorijom navijanja i košarke čije su pristalice i deca od sedam ali i penzioneri od 77 godina.
Ako nekog sreća nije milovala, onda je to svakako Olimpija iz Milana. Mesina je pred početak ove sezone oformio impozantan sastav. Grupu igrača spremnih za najveće domete i skroz realnog učesnika fajnal – fora. Napravljen je spoj iskustva, ogromnog kvaliteta i trofejnih rezultata. Skoro niko od 12 raspoloživih ne predstavlja minus u rotaciji i moglo bi se reći da od svakog preti opasnost. Međutim, najveća opasnost je ipak pretila od majke prirode. Povrede na samom startu, prvo Pengosa, potom Šildsa i Datomea kao i niz drugih problema uticali su da Armani u jednom trenutku deli poslednje mesto. Zimus je doveden Šabaz Nejpir, nesuđeno pojačanje Zvezde i odmah uneo brzinu i elan u tim. Ali, prekasno.
Anadolu Efes se i dalje drži na površini i ima teoretske šanse za Top8. Kada aktuelni dvostruki prvak Evrope zauzima deseto mesto, Olimpija Milano 12, a šestostruki osvajač Panatinaikos 15, onda vam je jasno kakvoj sezoni prisustvujemo.
