Dok smo živi učimo. Učimo da padamo i da ustajemo. Da pobeđujemo i gubimo. Da se danas radujemo, a sutra plačemo. Da prihvatamo kritike čak i onda kada ih je nemoguće prihvatiti. Da nam je oduzeto nešto što je samo nama pripadalo. Sve ovo je doživeo je Džanan Musa. Za 23 godine.
Rođen u Bihaću, Džananu je bilo predodređeno da sa sobom ponese temperament i adrenalin kakav ima. Kada na to dodamo i oca vojnika jasno je zašto je lakše podnosio disciplinu i autoritet.
Pogotovo u periodu rada sa Duletom Vujoševićem. Ako se pitate odakle baš ovakav naslov teksta – jeste, on predstavlja analogiju sa Vujoševićem ali pre svega čini Džananov život i sve što je prošao u njemu.
Iako ga i dalje možemo nazvati „mladim igračem“, Musa je već sedam godina u surovom svetu profesionalizma. I to „surovo“ je Džanan najbolje osetio.
Svoj prvi profesionalni angažman Musa je zabeležio u Cedeviti, u koju je došao iz sarajevskog „Koša“. U par navrata ispričao je priču da je prvobitno trebao otići u Olimpijakos, da je ugovor načelno bio postignut i da su se trebali dogovoriti oko još nekih detalja.
Međutim, tada je u njegov život ušao mag menadžerskog posla srpske i evropske košarke – Miško Ražnatović.
I umesto da ode u Pirej kako je i on sam želeo, poslušao je Ražnatovića i otišao putem Zagreba u Cedevitu. U trenutku prelaska imao je samo 16 godina.
Iste te godine kada je potpisao za Cedevitu (2015), Džanan je sa reprezentacijom Bosne i Hercegovine osvojio zlato na kadetskom prvenstvu Evrope u Litvaniji. Proglašen je MVP – jem tog turnira i tako otvorio sebi put ka prvom timu Bosne koji sada ponosno predstavlja.
U prve dve sezone nije dobijao značajniju priliku i igrao je na „kašičicu“. Kako to biva, prvo je morao da se kali gledajući mnogo iskusnije i kvalitetnije igrače poput Gordića, Bilana, Pijera Džeksona…
Generalno to je čest problem naših klubova, pogotovo vodećih u regionu. Ne ceni se dovoljno mlad domaći igrač niti mu se dozvoljava da svoj talenat pokaže.
Umesto njega tu su vremešni stranci po 30+ godina sa kreditom privatizovanja lopte i Bog zna kakvim rezultatom iz svega toga.
Da ne govorim o pozajmicama i uglavnom tako završenim pričama u velikom klubu. Ipak u Musinom slučaju to se nije dogodilo.
Odbio je odlazak na pozajmicu, sačekao svoju priliku i kada ju je najzad dočekao iskoristio na prvom koraku. U svojoj trećoj (može se reći i prvoj pravoj sezoni) bio je drugi poenter ekipe sa 10.5 poena u proseku.
Iskorak iz deteta u profesionalca pokazao se i po individualnim priznanjima. Te sezone proglašen je najboljim mladim igračem ABA lige (Rising star) kao i Zvezdom u usponu Evrokupa.
I ne samo da je bio važan činilac Cedevite u toj sezoni, već je i uglavnom rešavao utakmice. Postizao odlučujuće trojke, lupao banane, poentirao uz faul. Sve ono što danas krasi igru Džanana Muse i što jednostavno imaš ili nemaš.
Taj dar prepoznao je i tim Bruklin Netsa i draftovao Musu kao 29. pika prve runde. Da li je mogao da ostane još koju godinu u Evropi?
Mogao je svakako i verovatno dominirao. Ali kada dobiješ takav poziv obično ga ne odbijaš. Sa Levertom i Kurucom bio je ruki te sezone.
Nažalost da onaj gore navedeni problem sa pružanom šansom ne postoji samo kod nas, već i u Americi brzo je shvatio Džanan. U debitantskoj sezoni nije odigrao ni jedan jedini minut.
Odmah je prosleđen u razvojni tim – „Long Island Nets –e“ gde je imao i solidnu minutažu, a i poenterski bio vrlo zapažen.
Međutim, kada se ti cele sezone trudiš da te prvi tim vidi i pozove, a od toga ne bude na kraju ništa, logično da naboj splasne.
Naredne 2018/19, Netsima se pridružio Kevin Durent. Zbog povrede desnog lista propustio je čitavu tu sezonu, ali je na mentalnom planu jako pomogao Džananu.
Može se uvek diskutovati o Kevinovoj (ne)lojalnosti, povezanosti sa ekipom, ali ako pitate Musu on će sigurno reći da je za njega Durent bio najbolji timski igrač.
Saveti koje je dao Džananu i koji su se odnosili prevashodno na psihu, značili su mu u kasnijem periodu karijere puno.
Na kraju dana, sigurno Durent ne bi postao takav igrač i jedan od najboljih šutera ikada da se kroz godine mentalno nije izgradio.
U toj sezoni je Musa je (ponovo) svoj repertoar pokazivao u G ligi. Za te dve sezone zabeležio je ukupno 49 nastupa u prvom timu. U razvojnoj ekipi dolazio je i do 30+ partija, a kako se osećao posle svake nedobijene šanse najbolje je on opisao u podcastu „Inkubator“:
„Trebaš nam večeras, ne ideš za G timom. Sad ja razmišljam, ovo je idealna prilika, ovo sam čekao. Pripremam se mentalno za meč, znaš očekujem da ću igrati. I ništa, proveo sam minut i 45 na terenu i to kada je utakmica bila gotova. Isto tako sećam se, igrali smo protiv Dalasa i ja dam nekih 17 poena, solidna utakmica, gotovo bez promašaja. Nakon toga nisam jedno igrao dva meseca.“
Nakon dve godine neuspešne i nesrećne priče, Musa se vratio na Stari kontinent. Stigao je u Istanbul, u ekipu Anadolu Efesa. Međutim isti ili sličan scenario doživeo je i na Bosforu.
Tim se kao i u Netsima zasnivao na dvojici glavnih igrača i na ostatku koji su „radili“ za njih. Ataman Džanana nije video kao novu zvezdu već kao sporednog igrača, sa skromnom minutažom od devet minuta.
Brojne utakmice je propuštao ili ga je posle minut/dva vadio iz igre. Kao sreća u nesreći došla je titula Evrolige (prva u istoriji Efesa). Ipak, Musa tu titulu i ne prisvaja posebno sebi. Na početku teksta sam spomenuo disciplinu i zbog te discipline je od rođenja bio naučen da poštuje svoj rad i zna koliko vredi.
U Efesu se nije dugo zadržao, pa je odmah po završetku sezone zadužio novi klub. Opcije su bile Breogan i Fortitudo. I kada pogledate predviđanja njegove karijere, prethodne klubove i pad koji je doživeo, problemi na mentalnom planu su bili i više nego ozbiljni. Bilo mu je potrebno poverenje i vera.
Ponovo je na nagovor Ražnatovića odabrao sredinu i ponovo nije pogrešio. Otišao je u Španiju kod Veljka Mršića sa kojim se sarađivao u Cedeviti. Obećana mu je uloga lidera i sve ono što je očekivao od starta svoje profesionalne karijere.
Ako bi trebali da tu 2021/22 opišemo jednim izrazom to bi bio – povratak. Musa ne samo da je opravdao poverenje tima, već je iz meča u meč rastao i kao igrač i kao čovek. Viđale su se partije od po 25, 30 poena, a na njegov pogon padali su sami velikani španske klupske košarke.
Kao kruna fantastične sezone i novog rođenja došla je nagrada MVP – ja ACB lige. Ubedljivo sa 60 glasova više izabran je ispred Šermadinija.
Kada na to dodamo i prvu petorku, Musa ne samo da se vratio, već je sebi (ponovo) otvorio vrata nekog novog idealnog sveta.
Taj idealni svet se zove Real Madrid, najtrofejniji evropski košarkaški klub. Koliko može prikazao je već na nedavno završenom Eurobasketu gde je svojim partijama zaludeo i Bosnu, a verujem i čelnike kraljevskog kluba.
Jeste na kraju falila sreća, ali će ona uz naporan trud i veru što je sada Musi jedino u glavi, kad tad doći.
Džanan se jeste suočavao sa padovima u svojoj karijeri i jeste bio na ivici provalije… Ali to je sada prošlost. On ima i dalje SAMO 23 godine i puno prostora da pokaže i dokaže kako „ovima“ u Evropi, tako i „onima“ u Americi koliko vredi.
