Pre i posle smrti Haris Brkića napisano je mnogo tekstova koji svedoče njegovoj košarkaškoj i ljudskoj veličini. Emotivne priče košarkaških fanatika koji se sećaju nikada prežaljenog idola i pitaju se ko je i zašto, te decembarske noći, ugasio život čoveka koji je bio toliko voljen. Iz svih priča o Harisu, ostala mi je urezana jedna rečenica – policiji je znatno otežan posao u pronalaženju ubice zato jer su Harisa svi voleli.
Zaista jesu. Haris je bio voljen u svim klubovima za koje je nastupao. U srca navijača sarajevske Bosne, ušetao se još kao dečak kada je u rodnom gradu pravio prve korake na košarkaškom parketu. Navijači Partizana i dve decenije nakon njegove smrti, sećaju se dečka sa najlepšim produženim dvokorakom.
Haris Brkić rođen je u Sarajevu 1974. godine. Sin Ismeta i Radmile od malih nogu gajio je ljubav prema košarci, ali i beogradskom Partizanu. U jednom od intervjua Harisova majka istakla je kako su Partizanovu legendu, kao malog dečaka, mnogi nagovarali da promeni navijačko opredeljenje. Ipak, za Harisa je postojao samo jedan klub. Dečji san je ostvario u sezoni 1993/94 kada je dobio priliku da nastupa za prvi tim Partizana. Dres beograskog velikana nosio je tokom šest izuzetno uspešnih godina. Crno-beli su tri puta bili šampioni države, a osvojena su i tri trofeja Kupa. Elegantnim produženim dvokorakom, kako je to samo on znao, Haris je uz Drobnjaka i Tomaševića vodio svoj tim i do F4 Evrolige u Barseloni. Crno-bele je u polufinalu čekala ekipa Kindera iz Bolonje, koja je te sezone predstavlja strah i trepet za sve protivnike. Italijani predvođeni Predragom Danilovićem, Alesandrom Abiom, Zoranom Savićem i Hugom Skonokinijem bili su prevelik zalogaj za beogradski tim. Haris je sa 17 poena bio najbolji u svom timu, a Partizan je ubedljivo poražen. Kinder je kasnije osvojio titulu prvaka Evrope, a crno-beli su se morali zadovoljiti četvrtim mestom.
Haris je u Beogradu proveo još jednu godinu. U sezoni 1998/99 i u jeku NATO agresije, Haris je kao kapiten vodio crno-bele do trofeja Kupa Jugoslavije u finalu protiv FMP. Sledeću sezonu nastupao je za Budućnost, a nakon jedne sezone provedene u Podgorici, vratio se kući, u svoj Partizan.
Novo Harisovo poglavlje u Beogradu, okončala je jedna od najvećih tragedija u evropskoj košarci. Haris je ranjen 12. decembra ispred hale Pionir. Dva hica u nekoga ko je bio nečiji sin, brat i prijatelj. Nekoga ko je bio idol i uzor. Nekoga ko je bio veliki čovek.
Harisa je čekala najvažnija utakmica u životu. Utakmica u kojoj uslovi nisu bili fer. Protivnik je bio podmukao i okrutan, a ishod nepravden i bolan.
Tri dana su svi ljudi koji su voleli Harisa čekali dobre vesti. Nažalost, dobrih vesti više nije bilo. 15. decembra, nakon lavovske borbe, prestalo je da kuca srce deteta Bosne i legende Partizana.
Sada, 23 godine nakon kobnog dana, sećamo se Harisa kao nekoga ko je ostavio ogroman trag u Partizanu, Bosni i svima onima koji su imali priliku da ga gledaju, uživo ili godinama kasnije na starim snimcima. Zapravo, Harisa se ne sećamo samo danas. Sećamo ga se svaki put kada vidimo crno-beli dres i svaki put kada nakon produženog dvokoraka lopta prođe kroz obruč. Jer je baš taj dvokorak, Harisov ulaz. Ulaz koji je sezonama zadavao glavobolje protivnicima i oduševljavao sve iskrene ljubitelje prelepe igre koju zovemo košarka.
Zašto smo uskraćeni za još mnogo Harisovih ulaza, pobeda, slavlja, sreće, suza i trofeja, ne znamo i gotovo je izvesno da nikada i nećemo saznati. Ono što znamo je da se na nebu, možda baš u trenutku dok ovo čitamo, izvodi onaj najlepši dvokorak i pod faulom postiže pogodak.
Bravo za tekst o voljenom Harisu, ne placem skoro nikada, ali sad sam malo zaplakao. U periodu kada sam kao klinac trenirao kosarku u Partizanu, Haris je plesao po parketu Pionira. Mastao sam da cu nekada igrati kao on i mislim da mi je bas dvokorak bio najjace oruzije, verovatno je bas Haris imao uticaj na to.