Razgovarali smo sa najboljim trenerom Evrokupa za 2022. godinu, Dušanom Alimpijevićem. Mladi košarkaški stručnjak i trener Burse, sa kojom je danas produžio ugovor na još tri godine, govorio je za naš portal. U nastavku možete pročitati o njegovoj košarkaškoj karijeri, napretku, saradnji sa Spursima, kao i ciljevima za naredni period.
Proglašeni ste za trenera godine u Evrokupu. Koliko je bilo teško uspostaviti autoritet nad igračima koji su Vaših godina ili čak stariji?
Proglašen sam za trenera, da, ali ove godine nisam imao igrača starijih od mene. To je bio slučaj u Crvenoj zvezdi sa Perom Antićem i možda još jednim igračem. Zaista smatram da je jedini pravi autoritet znanje. Kada se to uspostavi nema nikakvih problema da li je neko stariji ili vaših godina ili malo mlađi. Igrači vole da imate odgovor na svako njihovo pitanje. Vole da vide da držite kontrolu nad svakom situacijom, pre svega treningom, utakmicom, znanjem. Dakle, nije važno kako izgledate po godinama.
Koliko ste napredovali i sazreli kao trener za razliku od perioda u domaćim klubovima? Koliko se razlikuje Vaše gledanje na građenje međuljudskih odnosa u timu?
Mnogo sam napredovao i sazreo, to je nekako i normalna stvar. Jesam mlad trener, takoreći „beba“ trener još uvek u ovim godinama sa 36, ali rano sam krenuo po pitanju nekog staža. Daleko sam od toga da sam neiskusan.
Bilo bi glupo sa moje strane kažem nisam se promenio, samo se glup čovek ne menja. Naravno, da biste opstali u ovom poslu na ovom nivou morate da pratite trendove, nove stvari. Kako se košarka menja tako se i vi menjate. Promenilo se vreme, promenili su se i odnosi, to sam rekao više puta. Smatram da najbolja situacija za svakog trenera jeste da isprati sve te promene, ali da ne izgubi sebe, svoj karakter i ono što mi treneri predstavljamo, da ne izgubimo to u sebi samima.
Međuljudski odnosi su izuzetno važni. Mislim da se bez hemije između njih i dobre amosfere je nemoguće napraviti neki uspeh. Svaki veliki uspeh dolazi, jer je bila zdrava atmosfera,. Naravno, uz to i dobar rad, kvalitet i talenat igrača.
Koliku podršku ste Vi imali kao mladi trener na početku svoje karijere? Koliko se generalno daje prostora mladim trenerima na našim prostorima?
Pre svega, kada pričamo o podršci, tu se radi o dve vrste podrške. Prva je ona koja dolazi od porodice, a druga dolazi od kluba. Imao sam tu sreću da sam imao lepu podršku od svoje porodice, jer ovaj posao svakako nije lak. Na početku karijere nije isplativ i to je svojevrstan rizik za vašu porodicu koja se upušta sa vama takvima koji imate ambiciju da postanete trener. Može da se desi da u jednom momentu samo vi verujete u to, a porodica je tu da vas isprati ili ne. Imao sam tu sreću da su me ispratili i podržali u svakom smislu.
Što se tiče podrške u klubovima, tu sam takođe imao sreću. Kada sam kretao kao prvi trener Vojvodine, sa samo 28 godina u našoj Prvoj košarkaškoj ligi, da i pored ne tako sjajne finansijske situacije u klubu mi ipak daju šansu u tim godinama i da me podrže maksimalno na tom putu. Čini mi se da sam to i vratio klubu u te dve godine dok sam bio u Vojvodini. Kasnije su se nadovezali drugi klubovi sa isto takvom podrškom, ali nije lako, naročito na našim prostorima. Nije lako dati podršku mladom treneru i podržati ga. Šansa je jedno, a podržati ga možda još teža stvar. Ja sam to imao i tu šansu iskoristio na početku.
Koji klub je imao veliku ulogu za Vaš napredak?
Pomenuo sam, prvi klub koji mi je dao šansu, kao prvom treneru, to je Vojvodina. Da nije bilo Vojvodine koja se odlučila za dvadesetosmogodišnjaka, u tom trenutku potpuno anonimnog trenera, asistenta do tog momenta, moram reći da su oni uticali na moj razvoj. Međutim, nastavio se posle i Spartak u našoj ligi sa dobrom organizacijom, velikom željom i ambicijom da se taj klub podigine na viši nivo. Ljudi koji su vodili klub su meni dali šansu da nastavim ono što sam započeo u Vojvodini. To se sve završilo sa FMP-om gde smo imali jedan lep rezultat igrajući finale naše lige. Recimo da su ta tri kluba najviše uticala na tok moje karijere.
Posle FMP-a, kada je uspeh došao je sve bilo mnogo lakše. Namerno kažem lakše, zato što najteže je isplivati iz mulja koji postoji, nažalost, u našoj državi, na našim prostorima. Kada isplivate, samo je pitanje da li vredite ili ne. Možete da padnete, ali nikad ne smete da odustanete. To je sastavni deo života. Na porazima učimo, na lošim momentima, to nas učini jačim, ako smo od pravog materijala. Ako nismo, onda vrlo moguće nismo zaslužili šansu.
Kako ocenjujete Lesorov napredak? Koliko je napredovao u odnosu na period kada je sarađivao sa Vama?
Lesor je značajno napredovao. Kada je bio u Crvenoj zvezdi, čini mi se da je to bila prva godina da je u kontaktu sa ozbiljnom košarkom. Svakako da je morao pokazati napredak, jer zaključno sa Zvezdom, pa i dalje, bio je prisutan u ozbiljnim klubovima sa ozbiljnim trenerima od kojih je mogao da nauči svašta. Pored atleticizma koji je posedovao kada je došao u tom momentu, sve ostalo je vrlo oskudno. Ne možemo da kažemo da se nije borio, pokazivao energiju i da zbog tog jednog šuta trebalo pričati o njemu loše stvari. Dakle, tada je bio mlad, kao i čitav naš tim. Nije bio u zaostatku u odnosu na sve ostale momke koje smo imali. Treba reći da su godine učile svoje, on poseduje fin potencijal za napredak, a sve je to rezultiralo sa dobrim klubovima i trenerima. U Partizanu, sa Željkom sigurno jednim od najvećim u istoriji svih trenera, realno je očekivati da će biti na vrhuncu.
Kakvo je iskustvo bilo sarađivati sa San Antonio Sparsima u letnjoj ligi?
Odlazak na letnju ligu sa Sparsima je jedno novo iskustvo, jedna nova pamet, novi svet, košarka iz drugačijeg ugla. Svako ko ode otvorenog uma da nauči i primi nove infomacije može da izabere, osveži, oplemeni svoju košarkašku filozofiju. Neko ko ode sa stavom da je sve loše i drugačije od Evrope, siguran sam da mogu da se vrate i ništa ne uzmu od te Amerike.
Ne treba zaboraviti da su oni ispred nas, Evrope, nekoliko godina, možda čak i decenija po pitanju košarke, setova, nekih modernih stvari, noviteta. Sve što se igralo prije pet, šest ili više godina sada dolazi kod nas, tako će biti i dalje.
Najviše sam bio zainteresovan za organizaciju treninga i sve sto čini trening pre i prosle, oporavak igrača, fizička spremnost, odnos sa igračima i onim koji predstavljaju vrhunske talente, način na koji se oni tretiraju. Možemo mnogo stvari uzeti od njih.
Tu je i Greg kao sveprisutna figura koja je napravila tu imperiju i koja svojim prisustvom oplemenjuje prostoriju čak i da ne kaže ništa.
Vaš tim je prethodne sezone napravio istorijski uspeh. Šta možemo očekivati u narednom periodu?
Istorijski uspeh jeste, ali ako mene pitate to je davno prošlo vreme. To je sad samo za neke vitrine u prostorijama kluba i za slike koje se kače po hodnicima naše sale za trening.
Svakako jedno prelepo sećanje koje je izbacilo ovaj klub na neku košarkašku mapu, da više nije “no name” klub i da znači nešto u Evropi. Smatram da je to sve doprinelo da imamo klub kakav imamo sada, koji ima lepu ambiciju, lepu filozofiju za budućnost i koji postaje ozbiljniji iz godine u godinu.
Ambicije su se promenile za naredne godine. Nismo klub koji pravi kratkoročne planove, smatramo da možemo da idemo na velike staze gde je finansijska sigurnost najvažnija, koju je klub obezbedio bez reči. Organizaciono više nismo ni približno isti klub kao pre. To je sada preozbiljna organizacija sa više ljudi uključenih u sve ovo. Pratimo Evro timove na najvišem nivou, tako da je naša ambicija veća.
Prošle godine smo želeli samo da se plasiramo u plejof. Ove godine želimo takođe da se plasiramo u plejof, ali da imamo prednost domaćeg terena, makar u toj prvoj utakmici, što znači da budemo među prvih četiri u grupi.
Za Tursko prvenstvo, takođe, prošle godine je bilo da se prvi put u istoriji pojavimo u plejofu. Ove godine bismo pokušali da izbegnemo to osmo i sedmo mesto koje nas vodi direktno na Fener i Efes, kao najobziljnije timove.
Želje za ovu godinu su malo ozbiljniji plasman u tom regularnom delu. A onda, šta Bog da.
Koji je Vaš još uvek neostvareni san u karijeri?
Ne želim da zvučim neskromno, jer sam zaista zahvalan Bogu na svemu što imam do sada u životu i karijeri. Imao sam priliku da kao najmlađi trener u istoriji radim Evroligu. Bio sam u našoj ABA ligi, VTB ligi, trenutno u Turskoj ligi. Dakle, karijera ide u nekom svom pravcu samo treba da se radi sa istom pasijom, energijom i posvećenošću. Naravno da su želje da se stvara u budućnosti i biti u timovima koji su spremni da napadaju šampionate svojih zemalja. Pa i jednog dana da se vratim u Evroligu, ali to je sve u Božijim rukama, neka ide kako ide. Za sada jedina želja da smo zdravi i da je porodica zdravo.
