Duejn Vašington: Osećam kao da me bog doveo ovde, u Srbiju

Pet meseci bilo je potrebno da Duejn Vašington osvoji srca navijača Partizana, čekao je strpljivo svoju šansu a kada se prilika ukazala čvrsto je prigrlio kao da je tu čitavu karijeru. Energija i hemija koju je ostvario sa ljudima u i oko kluba, garantuje da je ovo samo početak još jedne crno-bele priče. O dosadašnjem toku sezone, Srbiji ali i značenju tetovaža govorio je za Meridian sport.

„To je nekav podsetnik da nastavim da radim, da nikada ne stajem. Mala motivacija“,

I – da li takva vrsta motivacije funkcioniše, pitamo.

„Apsolutno“, uzvratio je uz osmeh, pa otkrio…

„Jednu od njih sam dodao u Beogradu.“

Tu se već u njegovom glasu čula ta zahvalnost…

„Osećam kao da me Bog doveo ovde, u Srbiju… Tamo odakle ja dolazim, tetovaže su i neka vrsta terapije. Sve imaju posebno značenje i trebalo bi mi mnogo vremena da prođem kroz sve njih. Ali, bilo je kul doživeti to i ovde.“

Kako je rekao – Bog je imao sjajnu ideju kada je njegov put okrenuo ka Srbiji. Čak i onaj deo ga je vratio u Sjedinjene Države, samo da bi ga potom opet doveo u Beograd, bio je posebno iskustvo. Usporilo ga jeste u privikavanju na novi tim, trenera, sistem… Ali – ko zna zašto je to bilo dobro. Svejedno, sada je nasmejan. Sada već i peva zajedno sa navijačima. Sa terena im signalizira da pojačaju podršku… Diže temperaturu u dvorani.

„Sve je dobro, jedinstveno. Nikada pre nisam doživeo ništa slično. Moji saigrači su veliki razlog zašto sam bio u mogućnosti da ostanem na dobrom putu. Veruju mi, kao što i teneri imaju poverenja u mene. Na tome sam veoma zahvalan“, dodao je.

Vašington je posebno naglasio jednu u svom dosadašnjem iskustvu u Beogradu…

„Imam priliku da igram pred Grobarima, a to je nešto neverovatno. To su najbolji navijači na svetu. Bukvalno na svetu. Nikada pre nisam doživeo ništa slično. Kao što i mnogi nisu.“

I zato – još jednom…

„Zahvalan sam jer sam deo organizacije koja je ovako posebna.“

Naravno da priču o Partizanu pronosi dalje. On, kao i njegov otac, koji je sve vreme uz naslednika u Beogradu. I – šta ostatak porodice kaže na to, šta kaže njegov slavni ujak, Derik Fišer?

„Sve ovo je veoma posebno, potpuno drugačije. Oni su to gledali na snimcima, neke haj-lajtse i tako te stvari. Oduševljeni su. Rekao sam im da to što gledaju nije ništa u odnosu na ono što se dešava, da ukoliko to ne osete lično, nikada neće moći da razumeju. Rekao sam im da dođu… Nadam se da će zaista uspeti da dođu. Recimo, ukoliko se plasiramo u plej-of Evrolige.“

Tu je sam otvorio priču o prazničnim željama. I da – plej-of Evrolige je jedna od njih, kaže Vašington.

„Definitivno. Imamo još mnogo toga ispred nas. Iza nas je ostao dosta turbulentan period, kao da smo sebi iskopali rupu u ranoj fazi sezone. Ali, i dalje smo na mestu sa kojeg nam se otvaraju razne mogućnosti, i dalje imamo šansu. Što je dovoljno. Sada je potrebno da gledamo samo na prvu sledeću utakmicu koja je pred nama. Ne smemo da razmišljamo previše u budućnost. Međutim, plej-of definitivno imamo na umu. Već smo otvorili drugi deo sezone i sada je važno da samo nastavimo da budemo sve bolji, da bismo u finišu sezone bili najbolji. A to je najvažnije“, jasan je Vašington.

Dok priča o Partizanu, iz njegovog glasa se jasno čuje ponos, zadovoljstvo što je deo takvog kluba. Ali, gde bi sve ovo što doživljava sada stavio u svojoj dosadašnjoj sezoni, pitamo.

„Jako teško pitanje“, priznao je.

Ipak je ponudio nekakav odgovor.

„Uvek volim da budem u sadašnjosti. To što sam sada ovde, zaista je neverovatno. Zahvalan sam na toj prilici, na tome što su me treneri i ceo klub želeli ovde. Partizan je jedinstven, kao i Beograd, Srbija... Biti deo svega toga, osetiti tu podršku navijača, tu energiju, stvarno je čudesno. Za mene, koji se uvek drži sadašnjeg trenutka, koji ne poredi ništa ni sa čim, najvažnije je da budem najbolji baš u tom momentu.“

I da – drži se samo sadašnjosti. Ne razmišlja previše unapred. Ali, da li kada se osvrne na prošlost, na svoju dosadašnju karijeru, ima neko „šta da sam“ ili „šta da nisam“? Nije imao problem da prizna.

„Mislim da to postoji u svačijoj karijeri“, uzvratio je bez ikakvog razmišljanja.

I – šta je to kod njega?

„Šta da se nisam povredio? Šta da nisam imao tu operaciju u najboljim godinama? Uvek je neki „šta da sam ili nisam“ momenat kod svakoga. Operacija mi je pomogla, operisao sam oba kuka… Neke druge su me vraćale nekoliko koraka unazad. Ali – šta da se nisu desile?“

Nažalost, kroz takve trenutke je morao da prođe…

„Uvek mi je bilo važno da ostanem pozitivan. Zato se uvek držim sadašnjosti i razmišljam kako postoji razlog zašto sam tu gde jesam i zahvalan sam na tome.“