Sinoć je Partizan pobedom protiv Budućnosti, po osmi put osvojio ABA ligu, a Draganu Todoriću ovo je bio 50. trofej u karijeri. Meridian sport je obavio intervju sa savetnikom trenera KK Partizan, intervju koji prenosimo u celosti.
Napetost zbog utakmica tinja u čoveku koji je učestvovao u osvajanju svakog pehara u istoriji slavnog kluba. Ipak, s obzirom da u julu slavi 71. rođendan, mora da kontroliše emocije.
„Malo su mi osećanja pomešana“, javlja se Todorić iz kancelarije na poziv Meridian sporta, dan posle osvajanja ABA lige. Posao nikad ne prestaje. „S jedne strane provejava radost, jer je sezona ipak krunisana trofejem, što je bilo vrlo važno za sve u klubu, ali i za mene lično. Sa druge strane, jedva čekam da vrlo brzo premašim ovu okruglu brojku. Da pređemo na 51. Ne mislim konkretno na ovu Superligu, nego na sledeću sezonu“,
A nekada… Recimo, u finalnim serijama protiv Budućnosti od 2000. do 2002, bio je deo kompletnog „ludila“ koje je tada vladalo. Sada u Moraču nije dolazio.
„Kako godine prolaze, sve mi se manje gleda košarka uživo. Izbegavam. Zbog toga i ne putujem sa ekipom već skoro dve godine. Primetio sam da se mnogo više nerviram nego ranije, tako da najviše volim da gledam na TV. I onda, kad vidim da nešto nije kako treba, samo promenim kanal, pa vratim posle minut-dva. Manje potrošim živaca.“
Posle utakmice, na konferenciji za medije, trener Obradović je posebno apostrofirao Todorićevih 50 osvojenih trofeja u karijeri.
„Sve utakmice su bile vrlo kvalitetne, ekipe odlično pripremljene. Kod nas je bio veliki pritisak, da od prve dve utakmice u Podgorici dobijemo jednu. Znaš da ako dođeš iz Podgorice bez brejka, moraš da dobiješ dve kod kuće, a onda se vraćaš na ’giljotinu’ u petoj utakmici. Tenzija je i kod mene pala kada smo dobili, pa još na onakav način, prvi meč. Već sam drugi gledao opuštenije. Ali, kad se serija preselila u Beograd, bila je velika frka. Odavno me nije na dan utakmice uhvatila takva nervoza kao u četvrtak. Znao sam da smo blizu, da je trofej nadohvat ruke, ali da će pritisak biti mnogo veliki, a ne sme da se kiksne, jer ne želi da se vratiš u Podgoricu. Međutim, mnogo me raduje što je ekipa igrala sve bolje. U potpunosti se slažem sa Željkom Obradovićem da je iskorišćen kraj Evrolige, da se trenira igra sve bolje. Najkvalitetnije baš u finalu.“
„Ne diraju nas, bez obzira da li osvajamo ili ne. To valjda znači da nas poštuju i prepoznaju šta smo uradili za klub“, kaže Toša o svojim, ali i Obradovićevim godinama u Partizanu.
„Dugo se nas dvojica znamo. Sećam se kad smo ga doveli iz Čačka, kao igrača, da se videla posebna veza njega i kluba. Svi znamo kroz šta je prošao, početak boravka u Partizanu je bio trnovit, ali smo stali uz njega, pomogli koliko je ko mogao. I onda je iz direktno iz patika postao trener gde je odmah počeo, a i dan danas ispisuje istoriju košarke. Partizan može da bude počastvovan i od boga blagosloven što ima takvog trenera. Ostoja Mijailović je napravio veliku stvar za klub kad je uspeo da vrati Željka u Partizan. To je bila ključna cigla da se izgradi stabilna kuća. Partizan je danas jedan od najorganizovanijih klubova u Evropi.“
Todorić je savetnik u Partizanu. A kao savetnik – ali i bivši igrač, sportski direktor… – ima i savete za sve što dalje sledi.
„Partizan je od Željkovog povratka prešao granicu osrednjosti, otišao na viši nivo. Najgledaniji je klub u Evropi. Ali, Partizanova publika se ne zadovoljava samim učešćem u Evroligi. Na to se i odnosi ovaj moj savet, ljudima koji se bave timom: da probaju da zadrže što više igrača iz ovog sastava, dodaju dvojicu-trojicu kvalitetnih i da se iduće godine napadne…“
Todorić je zastao:
„Neskromno bi bilo kada bih rekao trofej Evrolige, ali Partizan ne bi smeo da ima problem da bude stalni učesnik plej-ofa. To je standard koji od nas zahteva velika armija navijača. Nije mala stvar da igraš utakmice ABA pred 10-11 hiljada gledalaca u proseku, da je u finalu 23 hiljade… Ili u Evroligi standardno 20 hiljada. To niko nema.“
Iz kancelarije, na stadionu u Humskoj, vrata do vrata sa trofejnom salom u koju je donet još jedan pehar, Todorić završava pitanjem o najdražim od 50 osvojenih pehara.
„To su dva. Prvi, jer sam u njemu učestvovao na terenu, kao igrač. Od njega je počela Partizanova žetva trofeja. Od te 1976. u proseku sam svake godine uzimao po jedan trofej. Ali, bez dileme najvredniji je onaj iz Istanbula, 1992. Kada smo bili prvaci Evrope.“
Partizanu je do kraja sezone ostao samo KLS, gde u polufinalu igra protiv ekipe FMP-a.
