Prošlo je neko vreme od kako Sašu Đorđevića nismo videli u ulozi trenera, u razgovoru za Marku, govorio je o Partizanu, Evroligi, igračkoj karijeri i drugim temama.
“Volim da gledam napred, jer ako gledam unazad, znači da je gotovo. Veoma sam srećan i ponosan zbog ove nagrade, ali nije na meni da to kažem. Znam da sam uradio neke važne stvari u tom sportu i to je mali deo nasleđa koje ostavljamo generacijama koje dolaze”, rekao je Đorđević, u izjavi za Marku.
Mnogima u svetu košarke nije jasno kako Djorđević i dalje nema angažman:
“Nemojte se iznenaditi ako me uskoro vidite na nekom terenu. Imao sam neke opcije, neke sam odbio, neke se nisu realizovale. Strpljiv sam, ali istina je da svaki put kada stanem na parket, prorade vatra i strast koje nosim u sebi. Ipak, dovoljno sam zreo da sačekam pravi trenutak i projekat u koji želim da se uključim. Nisam trener koji ide samo da trenira; moram da budem uključen u projekat da bih seo na klupu”.
A kako je zdravstveno ovih dana legenda igre pod obručima:
“Prošle godine u novembru imao sam drugu operaciju kuka, sada imam oba veštačka – pokloni koje mi je ostavila sportska karijera. Bio je to težak period, jer oporavak nije bio lak. Još pred Olimpijske igre u Seulu pronađena mi je artroza kuka i operisan sam, deset dana sam bio u bolnici. Pre deset godina operisao sam prvi kuk, sada drugi. To su „pokloni“ narandžaste lopte”.
Malo je poznato da je Đorđević državljanin Španije:
“Ja sam malo i Španac i to je pitanje ponosa, jer je ova zemlja prepoznala ono što sam dao tokom 6–7 godina igranja ovde, u Barseloni i Madridu. Veoma sam zahvalan oba kluba. Jedna ćerka mi je rođena u Barseloni, druga u Madridu. Veoma sam vezan za ovu zemlju i voleo bih jednog dana da se vratim”.
Kada bi mu se otvorila klupa Reala i Barselone izabrao bi:
“To je hipotetički. Oba kluba sada imaju sjajne trenere. Ja sam slobodan da biram profesionalno i smireno. U našem poslu meri se profesionalnost, ne emocije”.
Klupa Partizana:
“I to je hipotetički, ali možda realnije. Uvek je pitanje pravog trenutka i pravog projekta. Trenerski posao meri se onim što ostaviš iza sebe. Ako je tim bolji kada odeš nego kada si došao, onda si uradio dobar posao. Želim da budem zapamćen kao neko ko je ostavio trag”.
Kroz karijeru sarađivao je sa mnogim trenerskim legendama:
“Imao sam sreće. I D’Antonija, Maljkovića, mog oca, Ćosića, Ivkovića… Svi su bili posebni, obrazovani i principijelni. Mnogo sam naučio od njih i bio otvoren za učenje. U mojoj generaciji autoritet je bio svetinja – porodica, profesor, trener. Danas se sve preispituje. Ta stroga, ali pravedna učenja, uz mnogo rada i ambicije, donosila su rezultate. Od svakog trenera ponešto sam zadržao i prilagodio svom radu”.
O odluci da postane trener:
“Bio je to proces. Igrači na mojoj poziciji prirodno idu ka klupi. Bio sam igrač koji je razmišljao, komunicirao. Dugo sam odbijao tu ideju zbog porodice i stresa, ali strast prema parketu me je vratila. Kada nestane ta strast, povući ću se”.
Trojka protiv Hrvata ili Huventuda:
“Imao sam sreću da budem na terenu u tim trenucima. To su snovi svakog dečaka – poslednji šut uz odbrojavanje 5, 4, 3… Ti trenuci su bili posebni za našu zemlju, u teškom periodu rata i bombardovanja. U Splitu smo po povratku sa medaljom videli tenkove. Moj šut protiv Hrvatske bio je prvi meč Jugoslavije i Hrvatske u bilo kom sportu – možete zamisliti emocije. Ali karma je učinila da karijeru završim promašajem protiv Milana sa Fortitudom”.
Čuvena generacija 92:
“Ogroman uspeh. Zvali su nas „Partizan iz Fuenlabrade“. Svake godine se okupljamo i prisećamo se. To nam je promenilo život.”
Favorit za osvajanje Evrolige:
“Trenutno Fenerbahče, zbog tima i trenera Jasikevičijusa. Tu su i Real Madrid i Olimpijakos, ali moj favorit je Fenerbahče”.
