Miloš Nikolić
Kiša ne prestaje da pada. Pozno je proleće, ali tmurni oblaci ne planiraju da se sklone i puste one najlepše majske zrake da nas obasjaju. Proleće u mom kraju, pismeni za 6. razred Osnovne škole, verovatno.
Moje raspoloženje je baš u skladu sa vremenom i okolnostima, što diretno provocira moj dug jezik i nemirne misli da izađu iz glave i budu podeljene sa drugima. Od kada svesno znam da koristim mogućnosti koje nam tehnologija pruža, ja slušam neku vrstu muzike u pozadini. Igrao sam igricu i slušao muziku kako bih sebi prekratio vreme do početaka finalne utakmice zapadne konferencije NBA lige (direktni “sukob” najboljeg košarkaša Sveta, Nikole Jokića i Lebrona Džejmsa, odnosno meč između Denver Nagetsa i Los Anđeles Lejkersa), obično razmišljam o igrici dok je pozadinska muzika samo u svojstvu buke. Ovog puta mi je iz nekog razloga skrenula misli pesma koju sam čuo milion puta, ali ovog puta kao da sam je slušao na drugačiji način. Sigurno smo se svi suočavali sa onim osećajem kada posle određenog vremena čitamo neku knjigu koju smo ranije čitali, osećaj i utisak nisu isti. Štaviše, kao da nije o istom delu reč i kao da je drugi, ne onaj naš mozak primio piščeve reči u svoje ćelije.
Ponavljao sam više puta istu pesmu, što je izazvalo u meni osećaj i pokrenula me je da izbacim ono šta već neko vreme okupira moje misli. Trudio sam se da budem bez mišljenja na određene teme, iako je u današnje vreme popularno imati mišljenje o svemu i za sve i besramno ga iznosti javnosti. Kakvo god to mišljenje bilo, a mišljenje k’o mišljenje, svi ga imamo – k’o i guzicu.
Partizan, tim u kome pronalazim svoje utočište od kad znam za sebe, u bilo kom sportu. Iako još uvek nije kraj takmičarske sezone može se reći da je košarkaška sekcija Partizana napravila ogroman uspeh. Nakon osam godina i devet sezona smo se vratili tamo i gde pripada gigant evropske košarke – u Evroligu. Nakon devet godina imamo priliku da svoje snove sanjamo naglas i da nas ne bude sramota da glasno govorimo o njima. Na klupi je Željko Obradović. Željko Obradović, jebote. Najbolji evropski trener svih vremena, pa ko ne bi maštao o najvećim dostignućima sa njim na klupi?! Mi koji istinski i iracionalno volimo ovaj klub se oduvek ložimo na titule, a pogotovo one u Evroligi koju smo već osvojili sa istim ovim čovekom na klupi, ali sada se stvorila takva atmosfera da i oni realni i racionalni, da ne kažem simpatizeri vide da je to moguće da se ponovi.
Sve je mirisalo na Kaunas i taj F4. Kada je Panter pogodio u prvom meču u Madridu za pobedu ONAKVU trojku, trojku koju samo čovek sa mudima može da potegne i pogodi, pao sam u trans i od sreće udarao glavom u parket. Ljudi poput mene ovakve stvari doživljavaju lično i idemo od nemerljive sreće do preduboke tuge, zajedno sa našim voljenim timom, što direktno utiče na našu psihu i srce. Drugi meč u Madridu, poniziš samoprozvanog Kralja u njegovoj kući i na kraju nasedneš na njihov plan B. Plan B koji imaju samo uličari, nikako ne timovi sa epitetom “kraljevski”. Serhio Ljulj, Realov Tutankamon, isprovocirao je Partizanovog kapitena Pantera i sve ostalo je istorija. Da budem iskren. I ja bih odreagovao kao što je Panter i razumem ga. Koliko god on bio profesionalni sportista, a ja “sveznajuće” piskaralo.
Svi ovi tmurni oblaci kao da su se nadvili ponovo nad crno-belim svetom kojeg su zraci Sunca samo na kratko obasjavali. Treći meč u Beogradu, istorijska meč lopta za Partizan. Ali… nesportske stvari su presudile.
Pred drugi meč u Beogradu se dogodilo šta se dogodilo. Nešto što je uzdrmalo celu Evropu. Ne želim da pišem o tome jer svi znaju o čemu je reč, ali to je nešto što je više od bilo čega bitnije – ljudski životi. Četvrta utakmica tih dana NIJE SMELA biti odigrana i to je moje mišljenje. Utakmica je olako izgubljena, a kRaLjEvSkI klub je postigao ono šta je hteo i neka je njima na obraz koji nemaju. Da sve bude još gore, Partizanov dobri duh, Aleksa Avarmović je ponovo polomio šaku, ovaj put šutersku. Sve se crtalo da ogromna šansa bude propuštena. U majstorici, u Madridu, Partizan je predvođen kapitenom Panterom opet dominirao. No, kao što je u životu nas navijača tog kluba, kada se čini nemogućim da se nešto loše desi – desi se baš to. Ovi su preokrenuli zahvaljujući svojim starcima, Ljulju – Rodrigezu i Rudiju Fernandezu. Crno-beli se nisu još uvek oporavili od svega ovoga, baš kao ni i ja, te su u jadranskoj ligi izgubili pre dva dana od Studentskog centra u četvrtfinalu, ali igra se na dve dobijene utakmice i očekuje se da će Željko dozvati ekipu pameti i nastaviti juriš na titulu ABA lige. Tog dana me taj poraz kao poraz nije toliko zaboleo koliko događaj koji nema veze sa utakmicom, a to je Džiletov ulazak u Pionir i ostvaljanje šala nedavno njegove nedavno preminule majke, Milke. Milka je bila sve ono što jedan pravi verni navijač Partizana da bude.
Loše vreme, loše stvari koje se dešavaju u nizu poslednjih meseci i dana, pa i ova zora koja polagano sviće, sve to tera samo u duboka preispitivanja. Šta je to pogrešno, kako bi bilo da je ispalo onako kako sam zamislio i da sve nije otišlo šejtanu u naručje… Šta bi bilo da je Kevin Panter iskulirao, šta bi bilo da državni sistem nije zakazao duboko na području Srbije, ali i Crne Gore, a verovatno i ostalih država bivše Jugoslavije.
Šta bi bilo kad bi bilo… Ja nastavljam da sanjam najveće i najlepše snove sa mojim Partizanom, a ostalo će sve valjda doći na svoje. To “valjda” će se ostvariti kada ljudi krenu da preisputuju svoje postupke i rade na sebi i kada prestanu da vrednuju pogrešne stvari.
I tako… dok čekam sabah sa šejtanom. Možda će nekog interesovati.
Dijana Grubor
Luka Kostić
