Dino Radončić za Flouter: Real i Barselona su nebo i zemlja!

Polaznik slavne škole Real Madrida, reprezentativac Crne Gore i aktuelni košarkaš španskog Betisa, Dino Radončić razgovarao je za naš portal.

U prijatnom razgovoru, dotakli smo se mnogih interesantnih tema, što iz Radončićeve karijere, što i generalno koje mogu da se primene na svakog pojedinca i igrača. Dino je prethodnu sezonu proveo u Bavariji nastupajući za Minhen, a sada se vraća u gotovo drugu kuću – na Pirinejsko poluostrvo, preciznije Andaluziju. Potpisao je jednogodišnji ugovor za Betis čiji je glavni cilj brza selidba u ACB ligu. Upravo tom informacijom, započeli smo intervju i pitali Dina o prvim utiscima povodom dolaska u novu sredinu.

Zadužio si opremu Betisa i od ovog leta stanovnik si sunčane Sevilje. Da li si se upoznao sa okruženjem, saigračima, trenerom, pa i sopstvenom ulogom u ekipi?

Ovo mi je 11 sezona u Španiji, tako da je odavno smatram svojom kućom. Jako se lepo osećam ovde, sanjao sam o tome da se vratim ovde posle tmurne i hladne Nemačke tako da mi je bilo lako da se naviknem na sve. Većinu saigrača sam već poznavao, a sa trenerom za sad imam odličan odnos. Došao sam da oživim moju karijeru i verujem da sam deo pravog projekta. 

Za svakog igrača prelazni rok je period vaganja i dileme gde otići, gde ostati. Kako si se odlučio za ovakav potez, verovatno je uticalo i ranije iskustvo sa Španijom?

Posle neuspešne sezone u Bajernu kako košarkaške tako i van košarke, gde sam bio odbijen za pasoš iako sam rođen tamo. Kada se ceo taj plan srušio, bilo je teško naći pravu opciju. Želeo sam po svaku cenu da se vratim u Španiju, jer bih da živim lepo. Kvalitet života je ovde iznad svih zemalja u Evropi, možda jedino Grčka može da se poredi. U Nemačkoj je druga priča, nisam navikao da mi pada kiša i sneg 300 dana godišnje, da su ljudi hladni i odbojni i da posle 16:00 nema nikog na ulicama. ACB opcije mi se nisu svidele, razlozi su bili različiti pa sam se odlučio za ovo. Želim da uživam u svakodnevnom radu i da najzad igram malo košarke. 

Dok smo kod Španije, treba reći da je tvoja profesionalna karijera krenula upravo iz prestonice – Madrida i čuvene Realove škole. Kada se vratiš u tu fazu života, koji su prvi utisci koje možeš da podeliš o odrastanju tamo, nevezano za isključivo košarkaški aspekt?

Realovu akademiju bih uporedio sa nekim vojnim rokom (smeh). Ustajanje u 7:00 i programiran dan do 23:00. Red, rad i disciplina. Ne bih taj period menjao ni za šta jer sam mnogo sazreo i izgradio se kao osoba. Uslovi su perfektni, a njihovo ulaganje u svakog od nas je veliko. Uspeo ili ne da se domogneš prvog tima, uvek te izvedu na pravi put u životu, što košarkaški to školski. 

Tokom perioda u Realu, Radončić je delio svlačionicu sa planetarnom zvezdom košarke, Lukom Dončićem. O slovenačkom košarkašu i lideru Dalasa, govori u superlativu:

Luka i ja smo proveli četiri godine zajedno u Madridu. Odrasli smo zajedno i kroz sve neke prve stvari smo zajedno prošli. Luka na terenu i van terena je isti; jedan uživa u košarci, drugi u životu. Ne treba pričati previše o njemu na parketu – neverovatan talenat koji vidi košarku tri sekunde unapred. Van terena je on jedan veoma opušten, nasmejan i normalan momak, koji je iako najbolji na svetu, i dalje je veoma nogama na zemlji što mnogo cenim kod njega. Ubeđen sam da ga velike stvari tek čekaju. 

PROČITAJTE NAJNOVIJE VESTI NA PORTALU:

• https://flouter.net/povratak-bertansa-u-aba-ligu/

Tvoj otac se bavio rukometom i slobodno se može nazvati svetskim putnikom, što je i na tebe preneo. Ipak, mama je Banaćanka, te si osnovnu školu završio u Zrenjaninu. Mimo grada i svih nedostataka koji su postojali oko razumevanja tvoje putanje, pričaj nam nešto o rodnom kraju i tvom ličnom doživljaju kada dođeš u Zrenjanin?

Da, kao što si rekao, najlepši deo detinjstva sam proveo u Zrenjaninu i dosta vremena tokom leta provedem u tom gradu. Veliku ljubav gajim prema Zrenjaninu. Tamo su mi svi najbolji drugovi, baba i deda, kuća u kojoj sam odrastao. Iako ja najviše volim da kažem da sam sa Bagljaša (kraj gde živim u Zrenjaninu). Tu osećam da me ljudi istinski poštuju i vole kakav jesam. Uvek pričam najbolje o kraju u kom sam odrastao,. Dan danas kad se vratim odigram neki basket i prošetam se, kao da nije prošlo deset godina. Grad kao grad, nikad nije umeo da prepozna moje uspehe zbog odluka koje sam donosio u karijeri, što mogu da razumem, nismo svi isti. 

Posle Baglješa, došla je pomenuta selidba u Španiju, prvo Barselonu, a potom godinu dana kasnije i u kraljevski klub u kom si i debitovao za A tim. Zbog čega je Real jednostavno rečeno “Real”. Šta ga to krasi posebnim?

Razlika izmedju Reala i Barselona je nebo i zemlja, i to svako ko je prošao kroz oba kluba može i da potvrdi. Real je kraljevski klub, sa kraljevskim detaljima, gde je igrač na prvom mestu i niko nikad neće biti iznad njih.

Nažalost, teško da postoji profesionalna karijera sportiste koji se nije suočio sa povredama. Toga je itekako svestan i Radončić, kome su upravo razne pauze promenile trajektoriju i uticale na određene izazove van isključivo košarkaškog terena.

Povreda, kao i stvari koje su se dešavale posle (angažman u Nemačkoj) su dva katastrofalna perioda u mojoj karijeri koja su se spojila. Sigurno sam jedno deset puta bio na ivici da se pokupim, odem kući i batalim sve. Nažalost, 95 posto igrača prođe u karijeri kroz takva iskušenja, ali uz pomoć porodice, prijatelja i stručnih to se nekako prebrodi. Košarka je nešto što je moj život i što ja volim, i jedan veliki deo mene, tako da guramo dalje. Bar još jedno deset godina (smeh).

Posle nekoliko sezona borbe sa tuđim predrasudama i sopstvenim ambicijama, zasluženo je stiglo interesovanje Bajerna, sada već stalnog Evroligaša. Kako si proveo godinu dana u Minhenu i šta je iz tvog iskustva ključna razlika u odnosu Evrolige i ostalih takmičenja?

Bajern je bio lep plan i ideja. Na Pablov poziv, nisam ni razmišljao i potpisao sam. Čekao sam pasoš da igram tamo kao domaći igrač i da se borim da gradim karijeru u jednom velikom klubu. Mišljenja sam da je Evroliga kruna moje karijere, ligu koju ne mogu da poredim sa nijednom domaćom, kako talentom tako fizički. Na kraju se nažalost najveći san pretvorio u jedan veliki košmar gde sam bio primoran da odigram značajan deo sezone za B ekipu dok sam čekao pasoš što mi nikako nije pomoglo u tom trenutku. Posle smo rešili jedan deo papira, zaigrao sam u Evroligi i nacionalnom prvenstvu, ali je bilo kasno i nisam bio spreman za toliki zalogaj. Sve je to uticalo loše na mene, loš socijalni život u Nemačkoj i iščekivanje šta će biti sa pasošem, gde mi je najviše laknulo kada su mi rekli da ne mogu da ga dobijem do 2027. i da ću najverovatnije napustiti Minhen. Zahvalan sam na ljudima koje sam upoznao, delio sam svlačionicu sa legendom kao što je Vladimir Lučić koji mi je postao i odličan prijatelj i sa Ibakom koji je NBA šampion. Veliko iskustvo.

Osim Luke, moramo da pomenemo i Maria Nakića, još jednog tvog prijatelja i ujedno takođe polaznika Realove škole. Kako ti se čini njegov potpis u Partizan?

Mario mi je kao brat i mislim da je njegov potpis u Partizan stigao u pravo vreme. Prošao je kroz sve i svašta u karijeri, ali nikada nije prestao da bude uporan i da radi na sebi. Siguran sam da će dostići i prestići svog oca i imati velike uspehe sa Partizanom!

Za kraj, teško da postoji veća satisfakcija od poziva reprezentacije. Šta za tebe znači nacionalni grb?

Kao što si rekao, ne postoji veća satisfakcije nego braniti boje države odakle potiču tvoji koreni i krv. Uvek ću svim srcem igrati za Crnu Goru i davati sve od sebe. Svako okupljanje reprezentacije me jako raduje, i jedva čekam da se skupimo opet u novembru!