“Radio sam sa toliko trenera u karijeri i nikada niko nije bio kao on. Verovao je u nas kada vi (novinari) niste. Ako neko zaslužuje ovaj trofej, to je Ćus, jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao.”
Bes, prezir, poštovanje, moć, suze. Ne možete ostati imuni na njihove rezultate, ponašanje, kulturu. U bezbroj osećanja satkan je ovaj i svaki prethodni, a verujem i budući tim Real Madrida.
Takvo pomeranje granica mogućeg, shvatljivog i razumljivog u svetu košarke. Kada emocije nestanu – ostane istorija, a ona će reći da je “Kraljevski klub” 2023. osvojio svoju 11. titulu prvaka Starog Kontinenta.
FENOMEN ŠPANSKE VLADAVINE
Nije nikakva topla voda da srpska javnost ne gaji lepo mišljenje o španskom sportu. Bilo klupskom ili reprezentativnom. Još od ‘82, Svetskog prventva u fudbalu i danskog sudije Lunda Sorensena.
Kasnije se to prenelo i na obruč pa su razni Gasoli, Fernandezi i Rejesi umeli itekako da nam zagorčaju život i ispred nosa oduzmu snove. Od davnina su predstavljali trn u oku koji do dana današnjeg nije izašao i čije su bodlje još uvek prisutne.
U takvim okolnostima, verujem da skoro niko sinoć u Srbiji nije mogao da se raduje tituli Madriđana. Navijači Partizana zbog poznatih dešavanja u Plej – ofu, a simpatizeri Crvene zvezde zbog bratskog kluba Olimpijakosa.
Međutim, Real kao sportsko društvo i ne postoji da bi ih vi voleli. Da im je cilj da zabave šire narodne mase, odigraju pošteno, sa vetrom u kosi, ne bi bili tu gde jesu.
Kult osvajanja titula u Madridu i jeste stvoren upravo na konto te jedinstvene vere i volje u sopstvene mogućnosti. Kretanje u mulju i blatu po cenu konačnog slavlja i uspeha.
I nije im bitno da li će ih ljudi zbog njihovih postupaka voleti ili mrzeti. Nije im važno da li ćete im danas aplaudirati ili se pitati gde su nestali moral i pravda. Oni su svoj cilj ostvarili – trofej Evrolige i samo će to pamtiti novije generacije u prelistavanju košarkaškog leksikona.
Ovog leta, Serđo Skariolo je sa krajnje oskudnim sastavom i šansama za tron, doneo Španiji novo evropsko zlato. Na Kanarskim ostrvima je stigao pehar EvroKupa. U subotu su juniori Reala osvojili Evroligu. O seniorima će se tek pričati u redovima ispod. Poslednje svetsko prvenstvo, u Kini, pogađate, osvojila je Crvena furija.
Bez obzira šta mislili o njima, malo je reći da zaslužuju poštovanje što toliko godina, sa različitim sastavima, dominiraju Evropom i svetom.
CILJ OPRAVDAVA SREDSTVA
Deficit od 0:2 u seriji sa Partizanom, -18 u petoj utakmici, -12 u polufinalu protiv Barse i -8 u finalu protiv Olimpijakosa. Nebitno koliko je ponor izgledao dubok a izazov težak, “nemoguće” nije bila opcija u glavama košarkaša Real Madrida.
Naravno, i sada se može diskutovati o sukobu iz drugog meča koji je, ispostavilo se, promenio tok sezone Partizana, Reala i svih ostalih timova koji su jurili titulu. Ali, kao što se kaže – cilj opravdava sredstva i da to što su uradili nije bilo dobro niti isplativo za njih, Madridisti sada ne bi držali trofej u svojim rukama.
Za razliku od serije sa Crno – belima gde je komentar “sad je gotov stvarno” itekako bio ostvarljiv, na Fajnal – foru se brzo promenio narativ u “ovaj klub je neuništiv”. Kao da u tih tri dana meseca maja, košarkaši Real Madrida postanu neko drugi, sposobni za najviše domete.
Protiv večitog rivala, Barselone su na čisto znanje i iskustvo preslišali znatno mlađi i na papiru, kvalitetniji sastav Katalonaca. U finalu, Olimpijakos jeste držao prednost tri četvrtine i imao sjajnu podršku sa tribina. Ipak, kada se lomilo, ruke Slukasa i Vezenkova su zadrhtale, a Ćaća Rodrigeza i Ljulja ostale mirne.
Svako ko je ušao na teren u odlučujućoj utakmici doprineo je rezultatu. Ne računajući Abaldea koji se nije ni skidao, 11 košarkaša je izveo Mateo i svih 11 su se upisali u strelce. Sa druge strane, Vokap, Fal i Larencakis, igrači sa značajnim minutima i ulogama završili su na popularnom krompiru.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/isto-kao-mehur-samo-mnogo-zanimljivije/
- https://flouter.rs/kralj-neosvojenih-trofeja/
Ko je sve činio ovaj istorijski uspeh Madriđana?
Tri Mohikanca, izumrle vrste, španski “Bad Boysi” sa već decenijama jasno podeljenim ulogama – Rudi Fernandez u 37, Ćaćo u 36, Ljulj 35 godini. Dok je Rudi radio “Rudijevske” stvari, takozvani prljav posao koji se uvek ili skoro uvek završi podijumom, dvojica Serhia su svako na svoj način poenteski doneli titulu. Ćaćo sa trojkama u četvrtoj četvrtini i nepogrešivim asistencijama za Tavaresa, a Ljulj košem koji je toliko puta pogodio i ponovio da ne može biti slučajan.
Potom, Fabijan Kozer koji se po pravilu pred završni turnir izvuče iz frižidera kako bi ubacio tri trojke iz pet pokušaja. Pa Entoni Rendolf koji nije igrao 293 dana i Adam Hanga sa evidentnim ulazom u proces zamora materijala. Opet, obojica 34 godine.
Zatim, Eli Ndiaj, 18 – godišnjak koji je prvo zaključao Ledeja u petoj utakmici a kasnije i Mirotića i napadački isporučio šta je dobio od lopti. Gos, Hezonja i Musa, istina sve kvalitetni i značajni igrači u rotaciji koji u prvim utakmicama serije sa Partizaom praktično nisu ni postojali.
I na kraju – Edi Tavares, jedina prava konstanta tokom čitave sezone. Vrlo verovatno najdominantija figura evropske košarke i primer da se radom i zalaganjem mogu prebroditi sve prepreke. Fizičke i mentalne.
Međutim treba reći da njegovih 20 poena i 15 skokova u polufinalu, odnosno 13 poena i 10 skokova u finalu ne bi doneli trofej da ostatak ekipe nije uradio svoj deo posla.
Toliko inferiornosti, upitnika i dilema uz sasvim opravdano odsustvo Jabuselea i povrede Poarijea, Deka i Kornelija pali su u vodu nakon sinoćne pobede. Svi komentari kako je Real izgubio svoj zenit još 2018. (što donekle i jeste tačno), kako nemaju tu svežinu i potreban personal dobili su demant.
ĆUS MATEO – IMAM JEDAN ŽIVOT DA GA ŽIVIM
Na konferenciji po završetku velikog finala, nakon reči hvale Tavaresa, strateg Reala se rasplakao. I verujem da to nisu bile suze radosnice, već one najteže, iz duše, nakon svog tereta, pritiska i konačnog kamena koji je pao sa srca rođenom Madriđaninu. Prolazio je Mateo kroz golgotu španskih medija – već dobijenog otkaza, metle nakon serije sa Partizanom, neuspele odbrane lika i dela Pabla Lasa.
Za to vreme, on je verovao. Ako ne u sebe, onda u svoje igrače, njihove mogućnosti i sposobnosti da prevaziđu najgore i najcrnje prognoze. Ostaće upamćeno i zabeleženo da je čovek zonskom odbranom, sa tri veterena u postavi prevario i iznenadio Željka Obradovića, Šarunasa Jasikevičiusa i Jorgosa Barcokasa. U razmaku od dve nedelje.
Malo je verovatno da će Florentino Perez sada kontaktirati Serđa Skariola raširenih ruku. Kao što je vrlo verovatno da će Mateo postati novi simbol nadolazećeg vremena u glavnom gradu Španije.
Od trenerske prevare i karikature do vizionara i šampiona Evrope. Od otpisane pojave do čoveka čije će se taktike zapisivati na košarkaškim seminarima. Skinuti kapu pa reći – Alal vera, Mateo!
