Crne kose, bele uspomene i zauvek jedan davni san

Postoje večeri kada prestaje da postoji vreme. Kada sat na zidu prestane da otkucava, kada telefon ućuti, kada se svet oko tebe smanjuje na jednu jedinu misao koja kruži kao mantra: “Ovo se nije desilo. Ne može da se desi. Ne može ovako da se završi!”

Ali jeste. Ti si otišao. I ništa više nije isto. Probudili smo se u drugom svetu. Utorak, 26. novembar 2025. Dan kada se sve promenilo. Probudili smo se ujutru u svetu gde je Željko Obradović trener Partizana. Legli smo uveče u svetu gde više nije.

Između ta dva trenutka – puklo je nešto. U svima nama.

Mislili smo da ćеš ti biti taj koji će ponovo podići Evroligu posle ’92. Mislili smo da ćeš ti završiti ono što si započeo. Mislili smo da ćeš ostati dok ne dođe do kraja priče.

Sedam poraza u osam utakmica. Serija 25:0 u Atini. Kriza koju čak ni on nije mogao da preokrene. I onda – ostavka. Jedna reč. Sedam slova. Kraj jednog sveta. Željko Obradović više nije trener Partizana.

Prvi put u životu napustio je klupu usred sezone. Čovek koji nikada nije odustajao, koji se borio sa svakim protivnikom, koji je iz ničega stvarao šampione – odlučio je da ode. I znate šta? I ta ostavka je bila čin ljubavi.

Željko Obradović nije morao da se vrati u Partizan. Mogao je da ode u bilo koji klub u Evropi. Mogao je da uzme veći novac. Mogao je da ima bolje igrače. Mogao je da živi lakši život. Ali vratio se. Jer kad voliš – vraćaš se kući. Pa makar ta kuća bila srušena — I podigao je. Ciglu po ciglu. Trening po trening. Pobedu po pobedu.

Atina. 25. novembar. Panatinаikos 91, Partizan 69 — Protiv njegovog bivšeg kluba. Pred njegovim bivšim navijačima koji su mu aplaudirali na početku, a na kraju su ga gledali sa sažaljenjem. Na klupi je sedeo čovek koji je taj isti Panatіnaikos vodio do pet Evroliga. Čovek koji je bio Bog u toj dvorani. Čovek koji je dobijao ovacije svaki put kada bi ušao u nju.

Posle utakmice je rekao ono što ga je verovatno lomilo nedeljama: “Ne znam šta je rešenje.” —Željko Obradović. Čovek koji je imao odgovor na sve. Odjednom nije imao ništa.

I znali smo. Svi smo znali. Kraj je blizu.

Ko će sada sedeti na toj klupi? Ko će nositi taj teret? Ko će gledati u oči Real Madridu i Barceloni i reći – idemo? Ko će mladom igraču objasniti šta znači nositi grb Partizana? Ko će im pokazati kako se brani čast kluba? Ko će im biti otac, učitelj, vođa?

Plakao sam. Nije me sramota da to kažem. Plakao sam kao da sam izgubio nekoga bliskog, što zapravo i jeste istina. Jer Željko nije bio samo trener. Bio je simbol svega što Partizan znači. Bio je most između slave i sadašnjosti, između uspomena i nade.

MOŽEŠ REĆI DA JE SVEMU KRAJ…

Sećate se 2021. godine? Sećate se kako smo svi sumnjali da li je moguće? Godine bez Evrolige. Godine lutanja. A onda je stigao on – onaj isti koji je 1992. podigao taj trofej kao mladi strateg, sa Đorđevićem, Danilovićem… Vratio se kući.

“Idem da vratim Partizan tamo gde mu je mesto”, rekao je. I učinio je to. Vratio je Partizan u Evroligu. Ali dao nam je nešto mnogo vrednije – dao nam je dostojanstvo.

Ko će zaboraviti 2023. i seriju protiv Reala? Vodili smo 2:0. Bili smo na ivici čuda. Nije se desilo, ali to što se desilo, taj način na koji smo se borili, ta strast – to je bilo dovoljno da znamo — imamo Željka, imamo sve.

Bože dragi, kakvo je to bilo iskustvo. Kakva je to bila košarka. Kakva je to bila radost dok je trajala.

To je Željko doneo Partizanu. Doneo je osećaj da opet pripadamo. Da smo opet deo elite. Da možemo da gledamo u oči Realu, Barseloni, Panatinaikosu. Doneo je ponos.

Ova sezona. Sedam poraza u osam utakmica. Igrači koji ne trče. Odbrana koja ne postoji.

Gledao sam ga na klupi. To kameno lice. Ali videli smo svi šta se dešava iza toga. Videli smo bol. Videli smo kako čovek koji nikada nije gubio kontrolu, polako gubi kontrolu nad onim što voli. Lice sa tim očima koje su videle sve – trijumfe u pet različitih klubova, devet Evroliga, svaki mogući trofej u Evropi – a sada gledaju tim koji ne zna šta je motivacija.

“Ne znam šta je rešenje”, rekao je posle Panatinaikosa. To je bilo najstrašnije. Željko Obradović koji ne zna šta da radi. Željko Obradović bez odgovora.

I onda nam je stiglo to pismo. To prokletо pismo. Čitao sam to deset puta. Dvadeset. Svaki put sam plakao više.

“Četiri i po godine ranije, vratio sam se u svoj voljeni klub i krenuli smo zajedno sa vama da živimo najlepši san”, napisao je u oproštajnom pismu. “Imao sam želju i cilj da posle 10 godina naš Partizan ponovo postane deo Evrolige, i u tome smo svi zajedno uspeli.”

OPROSTI NAM ŽELJKO, NISMO TE ZASLUŽILI

Znam da verovatno ovo nećeš pročitati. Znam da si sada negde sam, sa svojim mislima, sa svojom tugom. Znam da boli. Znam da si mislio da će biti drugačije. Ali moram da ti napišem. Moramo da ti kažemo. Svi mi. Moraš da znaš šta si nam značio. Šta si nam dao. Šta si ostavio u našim srcima.

Pamtiš li dan kada si se vratio? Pamtiš li septembar 2021? Verovatno pamtiš svaki detalj. Mi sigurno pamtimo. Sedeli smo pred televizorima i plakali. Plakali od sreće. Ti si se vraćao kući. Posle trideset godina, vratio si se da spaseš klub koji te stvorio.

Nisi morao, Željko. Mogao si ostati u istoriji kao legenda koja je otišla i nikada se nije vratila. Mogao si čuvati svoje ime, svoju reputaciju, svoj mir. Ali ti nisi takav, zar ne? Ti kad voliš – voliš do kraja. I vratio si se. U klub koji je bio ruševina. U klub bez Evrolige, bez nade, bez budućnosti. Vratio si se i rekao – Idemo ponovo.

I poverovali smo ti. Kako da ne poverujemo? Ti si Željko Obradović. Ti ne znaš da lažeš. Želјko, znаš li šta si nam vratio? — Vratio si nam nešto što novac ne može da kupi. Vratio si nam dostojanstvo.

Vratio si nam osećaj da možemo da podignem glavu kada pričamo o Partizanu. Da ne moramo da se stidimo. Da možemo da kažemo – da, mi smo Partizan, i mi pripadamo tu, među najvećima.

Željko, znaš li šta si nam bio? Znaš li da nismo mogli da zamislimo Partizan bez tebe? Znaš li da smo mislili da ćeš biti tu bar još tri, četiri, pet godina?

Poslednjih četiri i po godine – ti si bio Partizan. Tvoje lice. Tvoj glas. Tvoja energija. Kada bi nas neko pitao “kakav je Partizan sada?”, mi bismo rekli: “Ima Obradovića.” — I to je bilo dovoljno. To je sve objasnilo. To je značilo: Imamo šansu. Imamo nadu. Imamo čoveka koji zna put.

Pre tebe, ljudi su nas gledali sa sažaljenjem. “Jao, Partizan, šta se desilo sa njima?” Posle tebe, gledali su nas sa poštovanjem. Ti si nama dao sve. Vratio si nam klub. Vratio si nam veru. Vratio si nam radost.

Mi smo tebi dužni, ne ti nama.

Nisi ti kriv, Željko. Znam šta misliš sada. Znam šta ti je u glavi: “Mogao sam više. Trebao sam bolje. Nisam uspeo.” — Ne, Željko. Ne.

Ti si dao sve. Apsolutno sve. Svaki atom svoje energije, svaki delić svoje duše, svaki trenutak svog života poslednjih četiri i po godine. Igrači te nisu pratili. Nisu imali tu glad, tu vatru, tu svetinju koja se nosi u sebi kad obučeš dres Partizana.

Ti si znao šta taj dres znači. Oni nisu. Ti si trčao za njih. Oni nisu trčali za sebe. Ti si gubio glas na utakmicama, derao se, molio ih da daju sve. Oni su dali pola. To nije tvoja krivica, Željko. To je naša. Uprave. Igrača. Naše generacije koja nije razumela šta ima.

Hvala ako si pročitao ove reči, Željko. Hvala što si nam dao te trenutke. Hvala što si verovao kada niko nije. Hvala što si nas učio da postoji način, da postoji standard, da postoji ponos koji se ne kupuje novcem nego radom, disciplinom i srcem. Hvala što si nas podsetio da Partizan nije samo klub – da je to osećaj, pripadnost, identitet.

Ti si dolazio na trening prvi i odlazio poslednji. Ti si gledao video snimke do tri ujutro. Ti si živeo za Partizan. Spavao si sa tim grbom na grudima. Svaki poraz te je ubijao iznutra.

A ovi… ovi igrači… Bože, oprosti im, jer ne znaju šta su imali. Ne znaju da je pored njih sedeo čovek koji je radio sa najboljima. Čovek koji je od Diamantidisa napravio boga košarke. Čovek koji je znao kako se osvaja Evroliga kao niko drugi.

Imali su ga i bacili su ga.

Željko Obradoviću, gde god da si večeras, znam da i tebi nije lako. Znam da te boli. Znam da si hteo da ovo bude drugačija priča. Znam da si sanjao tu titulu Evrolige sa Partizanom. Znam da si sanjao da ponovo podigneš taj pehar pred svojima, pred ljudima koji te obožavaju.

Nije se desilo. Košarka je okrutna. Sport je okrutan. Život je okrutan. Ali jedna stvar nikada neće biti okrutna – naša ljubav prema tebi. I kada jednog dana, možda za mnogo godina, budemo pričali deci i unucima o zlatnim danima, pričaćemo im o tebi. O čoveku koji se vratio kući. O čoveku koji nas je naučio da opet verujemo.

Ti si ponovo pobedio. Pobedio si svakog dana kada si nas učio šta znači ljubav prema klubu. Pobedio si svakog trenutka kada si branio boje Partizana. To je veličina, Željko. To je ono što ti jesi.

Ti si uvek znao pravi trenutak. Za sve. Za dolazak. Za ostanak. Za odlazak. I ovaj put si takođe znao. Zato što voliš Partizan toliko da znaš kada treba da ga pustiš. To je ljubav, Željko. Prava, čista, bezuslovna ljubav.

Šta ćemo bez tebe? — Ne znamo, iskreno. Ne znamo.

Ko će sad stajati kraj te klupe? Ko će imati tvoju težinu? Tvoj autoritet? Tvoje srce? Ko će mladim igračima objasniti šta znači borba? Ko će ih gledati tim pogledom koji pretvara dečke u šampione? Ko će nas voditi kroz noći kada sve izgleda beznadežno?

VAŠ POTPIS NA NJEGOVOM ODLASKU

Moraću da napravim iznenadnu pauzu u svom izlaganju, pauzu koja možda govori više i od svega što je već napisano i što će u nastavku biti napisano.

Uprava kluba… vi morate da čujete ovo, makar jednom. Niste razumeli šta ste imali. Niste razumeli kakav vam je čovek sedeo na klupi. Dok je on davao poslednji atom snage, vi ste davali izgovore. Dok je on gasio požare, vi ste ih pravili. Dok je on branio klub svojim imenom, vi ste pričali o budžetu i smišljali alibije. Niste mu dali mir, ni strukturu, ni podršku. Umesto da ga zaštitite, ostavili ste ga da izgori sam. I zato ovo nije njegov poraz — ovo je vaš. On je trpeo, ćutao, radio, grizao, pokušavao da zakrpi rupe koje niste umeli ni da vidite (ili ipak jeste ali ste ostajali nemi po običaju). I onda ste se iznenadili što je pukao. Nije pukao jer je slab — pukao je jer je bio sam. Sam protiv haosa, protiv loših odluka, protiv nebrige. Vi ste ti koji ste ga slomili. A najteže u ovoj priči je što on ni tada nije krivio vas, nego sebe. Da li shvatate kakvog ste čoveka izgubili? Kakvu ste veličinu ispustili iz ruku? Ovo nije samo sportski poraz — ovo je moralni poraz uprave koja nije umela da stoji iza svog najvećeg čoveka. Klub može da preživi lošu sezonu. Ali retko preživi kada izgubi čoveka koji ga je držao uspravno.

JEDAN DAVNI SAN…

Sada smo izgubljeni, Željko. Kao deca koja su izgubila oca. Ne znamo kuda. Ne znamo kako. Ne znamo da li uopšte možemo bez tebe. Šta ostaje kad odeš? Pitamo se to od prvog trenutka. Šta nam je ostalo? Ostaju uspomene – Ali to su samo slike, Željko. Samo sećanja. To nije dovoljno.

Hteli smo još titula. Hteli smo tu Evroligu. Hteli smo da nas vodiš još pet, deset godina. Hteli smo da i naša deca gledaju tebe na klupi i uče od tebe šta znači biti šampion. Da jednog dana, kada budeš odlučio da se povučeš – posle još pet Evroliga – isplačemo se svi zajedno i kažemo: “Bilo je lepo.”

Ali nije nam dato. Nije ni tebi. I to nas ubija, Željko.

Znaš li koliko nas boli? Kako da sedimo na onim mestima gde smo te gledali? Kako da slušamo himnu, a znamo da te neće biti tu? Kako da navijamo kada nam je srce prazno?

Pojavljuje se osećaj kao da je neko umro. I u neku ruku — jeste. Umrla je nada. Umrla je era. Umro je san.

“Mogao si ostati, Željko.”, i znam šta ćeš reći. Znam — “Nisam mogao. Igrači nisu hteli. Rezultati su bili katastrofalni. Bilo je vreme.”

Razumemo, Željko. Razumemo sve to. Ali srce ne razume. Srce ne prihvata. Srce samo viče: “Vrati se! Molimo te, vrati se!”

Mogao si ostati do kraja sezone. Mogao si pokušati još malo. Mogao si nas voditi bar još šest meseci. Ali nisi. I znamo zašto. Zato što bi te ti meseci ubili iznutra. Zato što bi svaki poraz bio nož u srce. Zato što bi svaki trenutak na klupi bio mučenje. I opet razumemo. Ali to stvari ne čini lakšim.

Sada ostaje praznina. Ogromna, bolna praznina. Ali ostaje i sve ono što si nas naučio. Ostaje taj standard. Ostaje taj ponos. Ostaju te dve ABA lige, ta titula, taj plasman u plej-of. Ostaje znanje da smo, bar za trenutak, bili među najboljima.

I ostaje ljubav.

Hvala ti, Željko.

Za sve. Za apsolutno sve.

Idi sada. Odmori se. Zaleči rane. Vrati se životu. A mi ćemo ostati ovde. Sa uspomenama. Sa tugom. Sa ljubavlju. I sa nadom da ćemo te jednog dana ponovo videti – bilo gde, bilo kada.

Jer ti si Željko Obradović.

Ti si večan.