U istoriji dugoj (tada 73) a sada već 78 godina, Italijan iz mešovitog braka postao je prvi strani trener Partizana. Malo o njegovim uspesima, a više o karakteru u redovima ispod.
“Moja baka je iz Crne Gore, mama Hrvatica, a ja govorim srpski” – rekao je Andrea na prvoj konferenciji po dolasku u Beograd. Od starta je bilo i više nego jasno da će svojim rečima, specifičnim i neobičnim smislom za humor i prevashodno delima obeležiti jedno vreme u Partizanu. Ta italijansko – srpska veza trajala je dve godine. Završila se na isti način na koji je i počela. Burno, emotivno, filmski.
O periodu u Partizanu, u dva toma pisao je kolega Miloš – https://flouter.rs/nepoznati-sjaj-i-dometi-andreinih-ratnika-prvi-cin/
Nezahvalno je reći da se Trinkijeri izgradio u Partizanu. Trenerski pogotovo, dok je ljudski kako i sam kaže prošao jednu veliku školu. Prošli su je navijači i prolaze je i dalje. Kada u jednom momentu osvojiš sve pa onda stečeno i osvojeno izgubiš, dođeš do ivice ambisa i onda se ponovo ukaže svetlo i proviđenje. Tog novembra 2018. proviđenje je došlo sa zapada. I jeste bilo novo da jedan stranac, Italijan, sa zapravo balkanskim načinom života, gledanjem na košarku osvoji srca crno – bele javnosti i vrati veru u uspeh.
Uvek je posebna satisfakcija kada košarkaški umovi poput Itudisa i Andree dođu na konferenciju u Srbiju i sve vreme pričaju po ’naški. I to ne radi protokola već iz poštovanja prema ovom regionu i vremenu provedenom po školama u Zagrebu i Beogradu. Nažalost sve je manje škola, a sve više talentovanih stručnjaka kojima je potreban prostor i adekvatan mentor. Trinkijeriju je simbol autoriteta bio Dule Vujoševič, Itudisu Željko Obradović. Dvojica ljudi sa onim “partizanskim”, teško opisivim čija su stvaralaštva sa večnim rokom trajanja u sebi.
ČIST RAČUN DUGA LJUBAV
Pošto ovaj tekst pišem na dan smrti legendarnog Ćira Blaževića, zašto ne reći da su upravo Travničanin i Italijan iz istog roda sportskih radnika. Onih koji se retko pojavljuju ali pojavom ostavljaju dubok trag.
Još na prvoj konferenciji, na predstavljanju, Andrea je izjavio da dolazi u kuću košarke, u posebnu sredinu. I takav stav nije promenio do dana današnjeg. Uvek se trudio da malo slučajno a mnogo više namerno sličnim romantičarskim izjavama zaseni publiku. Kako je istorija mnogo puta pokazala da bez određene doze romanse nema ni revolucije, Andrea je svoju partizansku revoluciju (bez oružanih dejstava) započeo tog hladnog oktobra 2018, a završio u vrelim julskim danima 2020. godine.
Laskavost je došla prirodno, praćena poreklom ali i izborom Trinkijerijevog pravca – gde drugi ne idu ni mislima, ja idem rečima. Dobro je znao da dolazi među ljude koji su gladni. Gladni čoveka sa dignutim čelom, sposobnim za velike stvari i naravno velike titule. Bilo bi nekorektno reći da je Andrea svoju slatkorečivost pokazivao samo na konferencijama, van terena. Pevao je sa Grobarima sada već kultnu himnu, išao na fudbalski derbi, trudio se da strancima, pretežno Amerikancima usadi emociju prema klubu i još više istoriji koju predstavljaju. Navijači Partizana su ponovo skupljali novac za najveću pozornicu, a dve titule u Nišu bili su lep zalog.
Međutim, iako je ljubav lepa, često je jako slepa. Često, pogotovo u ovo vreme tranzicija ne možemo pogoditi naredni korak. Za malo stvari u životu možemo biti sigurni. Jedna od njih je svakako smrt. A odlaskom Trinkijerija u sasvim drugačiju sredinu, sa manjim teretom otpora, ponovo je Topčidersko brdo prešlo u kliničku smrt.
BAVARIJA – PROŠLOST I SADAŠNJOST
Dolazak u Nemačku Andrei nije bio stran. Pre Partizana “čak” četiri godine proveo je u Bambergu, gradu mašinske industrije. Upravo je zbog kompanije “Brose” klub i stigao do Evrolige a rukovodstvu je dobro došao još jedan veštački brzopotezno napravljen projekat (čitaj Darušafaka i Doguš). Italijan je sa Bambergom osvojio tri uzastopna nacionalna šampionata, a od igrača koje vredi spomenuti su svakako Nikolo Meli, Bred Vonajmejker, sada NBA centar Danijel Tajs, stara kajla Fabijan Kozer.
Potpis sa Bajernom je ipak bio sasvim drugačija priča. Jedan od najvećih sportskih brendova u Evropi. Fudbalska imperija. U Minhenu ga je dočekao još jedan takoreći zemljak – Marko Pešić a sa njim i potpuno nov izazov – odvesti ekipu u samu završnicu Evrolige. Završnice evropskih klupskih takmičenja mu nisu strane, jer je kazanjski Uniks u “onoj” čuvenoj sezoni Evrokupa 13/14 (porazio Zvezdu u polufinalu) odveo do finala. Zapravo, iako se Trinkijeri predstavlja kao napadački orijentisan trener, i u Uniksu i u brojnim drugim sredinama poseban pečat je dao odbrani.
U prethodne dve sezone Bajern je oba puta dolazio do plej – ofa. I oba puta bio poražen, prvo od Manekena iz Milana a potom i od Blaugrane. Pritom da budemo sasvim iskreni i realni, Bavarci su takve rezultate više napravili zahvaljujući ostvarenoj konekciji između Andree i igrača nego na osnovu tako snažno izraženog kvaliteta. Svaki pojedinac je bio najbolji oblik sebe a svakako da je pomogao i period Korone u kojoj nije bilo navijača. Jer pored svih ulaganja i čak štaviše uglavnom punih tribina, atmosfera u Minhenu ne može da se uporedi ni sa Berlinom a kamoli Srbijom ili Grčkom.
Kockice koje su se poklopile u prethodne dve sezone, ove očigledno nisu. Ni u jednom meču Andrea nije mogao računati na kompletan sastav. Lučić je povređen od početka decembra, a protiv Partizana su u civilu bili i Hanter, Heris i Vinston. Ostatak tima evidentno mentalno nije stabilan. Nemaju konstantnost i kao što mogu slaviti protiv aktuelnog prvaka Efesa u Istanbulu tako mogu izgubiti 15 razlike kod kuće. Na kraju, najmanje se pita Trinkijeri. Sreća i okolnosti koje Italijan nije mogao da kontroliše krojili su sudbinu Bavaraca.
PONOVNI SUSRET
Kada je tokom jula meseca postalo jasno da će Partizan nakon višegodišnjeg posta ponovo osetiti evroligaški sjaj, odmah se postavilo pitanje kako dočekati Andreu. Kao i u svakoj drugoj temi koja se vodi na ovom podneblju, mišljenja su bila podeljena. Jedna strana mu nije mogla oprostiti onakav odlazak iz kluba dok su opet drugi pravu košarku nakon Duletove davno završene ere jedino gledali pod Trinkijerijem. I istina, svakako da Italijan nije otišao na propisan način. Odnosno njegov odlazak nije ispratio plejadu izjava u kojima je skakao u vatru za Partizan. Međutim pravi crno – beli navijači nisu navijači rezultata. Kod njih postoji ona endemska, u današnje vreme često zapostavljena osobina gospodstva. I to ne kažem ja. To kažu knjige, zapisi, očevici.
Verujem da dobro znate kako su se oba duela završila. Trinkijeri je izjavio da ako nije pobedio Bajern neka je bar pobedio Partizan. A ja ću još dodati da ako nije moguće da nakon Željka dođe novi Željko, neka dođe Andrea. Ne mora to biti za dve, tri sezone. Ni Obradoviću se još ne žuri.
