Košarkaš Atlante Hawksa i kapiten reprezentacije Srbije, Bogdan Bogdanović, govorio je za novogodišnje izdanje Sportskog Žurnala.
“Klupske sezone su dugačke. Mnogo je faktora, bukvalno kao da je drugačije takmičenje. Kad je reč o klubovima tu se rukovodite i finansijskim interesima. Da nema toliko para u Americi, ne znam da li bi bilo toliko internacionalaca ovde, kao što je to bio slučaj ranijih decenija kad ih je dolazilo mnogo manje. Nije reč samo o tome što igraš za svoju zemlju. Satisfakciji koju nosi igranje u reprezentaciji je nešto čemu su nas naučili košarkaški preci. Kao deci kad smo sanjali šta ćemo biti kad porastemo, sport nam bio zdrav put za odrastanje, put na kom pronađeš normalne ljude za uzore. Nije to bila jedina opcija, ali je bila jedna od zdravih priča”.
Bogdan je sada lider nacionalnog tima i na parketu i u svlačionici, što je kako sam kaže bio dug i izazovan proces.
“Sve je krenulo iz takmičenja. U kadetskom uzrastu nisam bio pozivan u državni tim. Veliki sam takmičar, volim da se nadmećem, ali u mlađim kategorijama nekako nisam uspeo da dođem na scenu da me neko vidi. Kad si tako mlad, pratiš sve, ko igra, ko je dobio poziv… Naravno, misliš da si bolji od tih igrača koji su na spisku. Uvek mi je bilo pomalo krivo što nisam mogao da se iskažem i na taj način”.
Nepovoljna situacija u mlađim kategorijama mu je poslužila kao motiv za nastavak karijere.
“Iskreno, više motiv. Nikad mi nije bio teret, jer sam razmišljao da će doći nova prilika. Uvek sam na to gledao pozitivno, ove nisi uspeo, idemo dalje sledeće godine. Hteo sam da se izborim, da pronađem put, imao sam želju i motivaciju, ali sam imao i sreću da budem sa sjajnim saigračima i u mlađim kategorijama. Nije bilo nekih problematičnih ličnosti. I došli smo do uspeha. U prvoj godini kad sam igrao za reprezentaciju bili smo četvrti, ali ja sam to smatrao kao jedan od naših malih uspeha. Nismo uspeli da uzmemo medalju, bili smo četvrti u Evropi, u polufinalu izgubili od Litvanije tada najjače na kontinentu i posle od Letonije. Ali, ta ekipa je kad smo malo odrasli, sa novim trenerima, već sledeće godine bili drugi na Svetskom prvenstvu”.
Kada je postao jedan od najboljih igrača nacionalnog tima, bio je istrajan u nameri da tu poziciju i sačuva.
“Kako sam razmišljao u početku, tako mislim i sada kad sam u seniorskoj selekciji. Volim da budem tu zbog druženja. U klubovima su svi igrači dovedeni iz različitih situacija, nema druženja, ima i nepoverljivosti i ne možeš toliko da se otvoriš prema saigračima, kao u reprezentaciji gde je potpuno drugačija priča. Svi predstavljate svoju zemlju, pričate istim jezikom, imate svoje neke fore, fazone, jednostavno se bolje slažete nego u klubu. Samim tim je i bolja atmosfera”.
Na minulom Mundobasketu u Manili poneo je kapitensku traku i vodio Orlove do srebra.
“Nikad u karijeri mi nije bio cilj da budem kapiten. Nije mi teret, ali nikad nisam hteo da budem vođa u tom pogledu. Nisam maštao da budem Bodiroga, više sam hteo da budem Peđa, da dajem svoje, trudim se i igram maksimalno. A voditi celu ekipu, to je mnogo teži posao. Kad sam dobio ovu uloga, u početku se i nisam najbolje snalazio. Mislio sam da treba da pričam, međutim vremenom sam shvatio da treba samo da radim ono što najbolje znam, fokusiram se na svoj posao i da će ljudi pratiti ako žele. Jer, nikoga ko ne želi ne možete da naterate. Čini mi se da me je ekipa ispratila u tom pogledu“, rekao je Bogdanović, pa dao osvrt na takmičenje.
“Mislim da će vremenom taj rezultat još više dobiti na značaju svima nama koji smo igrali, ali navijačima. Ponovio bih da je pre svega reč o fenomenalnoj grupi momaka. Već sam posle prvenstva rekao da nikad nisam bio u boljoj ekipi, gde je sloga bila na tako visokom nivou, gde je nije fraza „svi za jednog, jedan za sve”. Još mi draže da je uspeh rezultat došao sa dobrim saigračima i dobrim ljudima. Uživao sam svakog dana, susretali smo se sa preprekama i problemima, ali mislim da bismo svi isto ponovili. Nadam se da smo igrama i odnosom doneli deci želju i motiv, pokazali da ne mora da se bude u NBA da bi bio uspešan. Bilo je i igrača koji nisu imali klubove, pa su posle šampionata potpisali. Generalno i to prvenstvo je pokazalo da je bilo dosta igrača koji su potpisali ugovore posle prvenstva”.
Naredno takmičenje za Orlove biće Olimpijada u Parizu sledećeg leta, a kapiten se nada medalji.
“Kao što ste rekli mislim da je to lepa prilika za nas da se skupimo i zaigramo u najboljem mogućem sastavu, jer su Olimpijske igre nešto posebno, drugačije takmičenje. Zaboravlja se da se ekipa koja je imala neuspeh na evropskom, izborila za svetsko, gde smo mi napravili rezultat. I da je pobedila dve vrlo bitne utakmice – u Turskoj i Grčku u Beogradu. A to teško sagledati u kratkom vremenskom periodu. I na kraju smo se u ove dve godine plasirali na Olimpijske igre, što je mnogo teško. Voleo bih da taj rezultat nagradimo, prevaziđemo sami sebe i da dođemo do novog uspeha. Sad je na treneru, njemu će biti najteže, treba da izabere ko je zaslužio, ko treba da bude u timu, ko ne treba. Pritisak prebacujem na njega. Trudićemo se da bude zlato. Znam samo da ćemo svi dati sve od sebe“, zaključio je Bogdanović.
