Svedoci smo još jedne havarisane decenije na ovim prostorima. Rođen u veselim devedesetima, odrastao u dvehiljaditim i dve hiljade desetima, dok trenutno živim u još luđim dve hiljade dvadesetima…
Zajebano i za izgovoriti i napisati, a kamoli živeti u ovim vremenima. Elem, da se usmerim na sredinu palačinke – nostalgiju za pravim basketom.
Ko bi rekao da ćemo danas žaliti za ovim neizbežnim delom odrastanja u Srbiji – zemlji košarke (al’ kad bi se zezali…).
Mi smo ovu nacionalnu aktivu zamenili za tabloidsko nadgornjavanje i tračeraj, uz primese eksplicitnih sadržaja…
Plačemo u dokonim konverzacijama kako su nam prazni tereni, ali zato nikad više palamuđenja, uvijenog u ukrasni papir zvani “svoj stav“. Konstruktivno mišljenje i konstruktivna kritika se proizvode u Carnexu.
Priče sa basketa se ne mogu monetizovati, dok nas danas hlebom hrani nostalgija za prošlim vremenima i ličnostavovanje današnjeg vremena. Beton i tartan pod obručima su danas demode.
Činjenica je da je xy talenata i netalenata započelo svoje košarkaške karijere posle odigranih basketa na betonu ili tartanu. Tada je bio prisutan i gas koji nas je pratio u tim godinama – “Srbija, zemlja košarke”.
Svi smo hteli dosegnuti visine Đorđevića, Danilovića, Bodiroge, Savića, Paspalja, Obradovića, Stojakovića, Divca…
Danas imamo Jokića kao tačan prototip samoukog talenta sa basket terena, baš onog koji se namazao svim basket forama i doneo ih na najveću scenu. Bar nam ti idoli neće zamreti (nadam se) dok je Srba i Srbije.
Kako je to opisao nekadašnji fudbaler, a danas veoma harizmatični fudbalski analitičar, Rade Bogdanović, “…ovaj naš buco iz Sombora, pije koka-kolu, jede čips, igra se košarke, sklanja, baca…”.
Basket je zastupljen na svim meridijanima – od legendarnih krajeva poznatim po tvrdom basketu, preko blokova i zgrada svetskih metropola, pa do seoskih drvenih bandera i korpi koje predstavljaju koševe.
Što se tiče basketa u Srba, ovde je od pamtiveka bila poznata ona legendarna izlizana fraza – izgubiš jedan basket i možeš kući, jer svi ostali čekaju da zaigraju basket.
Kroz malo dalju istoriju, imali smo i nekoliko snimljenih filmova koji su opisivali teške životne sudbine uz neizbežne basket motive.
Basket nam je svima predstavljao neki izduvni ventil, odnosno otklon od loših uticaja kojima smo izloženi od najranijeg detinjstva.
Peglali su ga uzrasti od 7-77 godina. Poletni tinejdžeri i mladići protiv prevejanih veterana, nekada čak i pomešani u ekipe od po tri ili četiri igrača.
Može da se zalomi da dođe minimalac, pa da se raubuju do krajnjih granica, a može da se nagomila 50 ljudi, pa da se stvarno odigra basket i kući.
Kao tinejdžer, leti sam tokom raspusta imao više vremena da se posvetim basketu, kada sam bio kod kuće.
Nema škole, završi se popodnevni trening i može da se ostane posle treninga sa ekipom koja je dolazila posle treninga na teren da bi se odigrao kvalitetan basket.
Neretko se zalome dva treninga na dan i basket poslepodne. Kupilo se tu u proseku 10-15 ljudi i bilo je vremena i prostora za sve.
Matori kako budu raspoloženi taj dan, nekada žele da se krljaju, nekada im svaki kontakt smetao. Neretko bude skupštinska debata oko faula ili auta, karakteristična u Srba.
Zbog fizičkih predispozicija, pripadala mi je čast da pokušam da čuvam matorce bliže košu. Naravno da popijem Dirkenštajn ili Jokić šut iz kratkog kornera, nadrealno skidanje ofanzivnog skoka preko glave (kasnije moj specijalitet kroz igračku karijeru) i obavezno neka zvrčka posle skoka.
Ne pitajte za laktove i sekire, pretrpljene i uzvraćene. Evroligaški sudija koji bi se usudio da pogleda snimak za te kontakte bi popio kroše i od mene tinejdžera, a kamoli od ovih matorih. A bilo je par njih koji su radili na vratima u svojim životima.
Šta da se radi, trpi kad si neiskusni adolescent, isplatiće ti se jednog dana. Normalno da mi se nije isplatilo, ali koga briga danas u vreme gde svaka vrana može da ti ospori znanje i životno iskustvo.
Svedok sam tranzicije Srba na društvene mreže. Kukali smo pre skoro deceniju kako su se ljudi zvali na baskete preko fejsbuka.
Danas ni tiktok, snepčet, tnjiter i ostale zajebancije nisu dovoljne da izvuku mlado i staro srpstvo na basket terene… Čak i 3×3 basket je nemoćan, gde smo upecali pozamašan niz odličja…
Otuđenju ovog naroda pomaže i brz način života gde se svako bori za svoje parče hleba, kao i legendarna srpska sujeta, usled koje se ljudi više ne pojavljuju na basketu.
Zato se ta sujeta kanališe u nadgornjavanju i dokazivanju bespotrebnih činjenica, dok klinci gube identitet, a brakovi se raspadaju. Bolje da počistimo svoj basket teren, kao iskonski domaći resurs i da vratimo ekipu na terene.
A do tada ću se prisećati basketa u Domu i grupe starijih i mlađih basketaša koju čuva Duća sa neba, u nadi da neće zamreti srpski basket.
