Mihajlo Marković
Svi su ga se uželeli. Navijači čekajući da ponovo slave svaki njegov koš, Željko čekajući da mu ponovo podvikne, lopta čekajući da mu se zalepi za prste. Šumadijski rokenrol može da počne!
Jedna novogodišnja želja Grobara ispunila se u četvrtak. Pored one glavne i jedine moguće a to je pobeda i samo pobeda, povratak Alekse Avramovića obeležio je ovu nedelju. Čačanska levica se posle sedam meseci oporavka vratila na teren. Poslednju utakmicu u Evropi, u dresu crno – belih odigrao je protiv Burse, u prepunoj Areni koja je zajedno sa njim posle meča plakala. Sedam meseci kasnije, iscrpljen, ali ne poražen, ponovo protiv turskog kluba , ovaj put Fenera, Aleksa je doneo veliku sreću svojim navijačima.
ŽIVOT JE BORBA OD ROĐENJA DO GROBA…
I zaista ne postoji ništa gore i mučnije za igrača kada gleda kako njegovi saigrači trče po terenu, bacaju se za loptu, presuđuju odlučujuće momente. A on ne može nimalo da pomogne. I sve što mu je nedostajalo, on je u kratkom vremenskom periodu nadoknadio u Istanbulu. Vrlo verovatno ni sam nije mogao zamisliti da će upravo njegovi poeni biti ključni. Da će debitovati u onakvom momentu, biti na terenu u završnici i učiniti to što je učinio.
Kako je život u isto vreme najsloženija jednačina sa zapravo jednostavnim rešenjem. Više od pola godine van terena, van ikakvog dodira sa ozbiljnom košarkom. Propustio je Avram evropsko prvenstvo, propustio je lepu i veliku priliku da se i u dresu reprezentacije nametne. Propustio je takođe i početak sezone, i dok su se drugi slikali i spremali za start, Aleksa je gledao u longetu i čekao signal da je konačno skine.
Prošle nedelje po prvi put ove sezone našao se u sastavu Partizana. Međutim, u toku priprema za utakmicu protiv Efesa i FMP dogodio se još jedan peh. Povredio je premicač ne treningu. Ponovo se našao u civilu, ponovo u ringu sa istim protivnikom i sa istim ciljem. Pobediti povredu, pobediti sve predrasude i nagađanja i što pre vratiti se na parket.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
KAKO JE DOBRO VIDETI TE OPET…
Sigurno je Aleksu pozvao huk hale, pesme navijača, njihov impuls. I možda u situacijama kada ne ide, kada vidiš da gubiš nadu i da se put ne vidi, ne postoji veća motivacija od zova sa tribina. Onda je sve lakše. I povreda, i manja minutaža, i najteži promašaj. A bilo je takvih trenutaka prošle sezone. Samo Avramović zna kako je proživljavao dane i nedelje posle utakmice sa Bursom, kako se borio nakon lošeg starta sezone, kako je živeo sa povredom ruke. Ali isto samo on zna koliko može i koji su limiti. I zapravo da li ikakvi limiti i postoje kada igraš u Partizanu?!
Kada su ga ugledali u četvrtak kako se sprema da zameni Madara, većini navijača je kroz usne prošao čuveni Željkov glas. Tada mu niko nije tražio da doda, već samo da izađe na teren i pokaže svu emociju koju poseduje. Bila je potrebna njegova injekcija koja će saigrače probuditi a protivnika i celokupnu halu uspavati. Onaj prvi korak, prelagan prolazak pored Edvardsa i koš uz faul značio je samo jedno. Aleksa se vratio.
I svakako da se videlo da mu nedostaje kontakt, živa igra, osećaj za bolje i sigurnije rešenje. Ali čoveku koji toliko dugo nije video sebe u dresu i koji se pitao kada će doći “taj trenutak” ne možete ništa zameriti. Pogotovo kada taj isti čovek uhvati najbitniji skok na utakmici i pogodi najbitnija slobodna bacanja.
JEDAN KOJI HOĆE UVEK JE JAČI OD DVOJICE KOJI MORAJU…
Verujem da Željko Obradović dobro zna kako će se Avramović uvoditi u što jači i naporniji ritam. Verujem da i Avramović zna i može podneti taj ritam i da mu neće biti stran. Nije neko ko beži od napora, od davanja poslednjeg atoma snage, ulaska u “obračun”. I dalje mi je u glavi njegovo bacanje na parket u meču protiv Turk Telekoma u Evrokupu. Prisustvovao sam lično tom meču i neverovatan je osećaj kada vidite uživo takav potez. On nekada može značiti puno više od enormno teške trojke sa devet metara ili nemogućeg zakucavanja sa slobodnog bacanja. Jer nema veze ni sa talentom ni sa atletikom, samo sa srcem.
U sledećem kolu Partizan dočekuje Bajern Minhen i starog poznanika Andreu Trinkijerija. Aleksa će imati priliku da na najbolji način debituje u Evroligi na domaćem terenu i potvrdi fantastično veče u Istanbulu. Iako je navikao na hladne zlatiborske zore, zbog njegove partije u četvrtak a siguran sam i partija u budućnosti, one će itekako biti užarene. Ako neko ima pravo i obavezu da ga i podrži i iskritikuje to su onda Čačani. Jednog od najvećih je već dobro upoznao. Želja sigurno ne manjka, poverenje takođe. Dobrodošao nazad Aleksaaaaa!
Dijana Grubor
Luka Kostić
