Uh odakle početi, a ne zaći u patetični kliše… Reprezentacija Srbije je obezbedila najmanje srebro na Svetskom prvenstvu, a ono šta svi očekujemo to ćemo čuvati za nedelju i ono čuveno ‘ESAM TI REK’O?!
Danima unazad, pred početak Mundobasketa sam pisao, pa brisao i tako u krug. Nisam verovao u ovu ekipu, nisam verovao u selektora. Da, priznajem, iako je u današnjem vremenu sramota priznati grešku. Umalo sve da svalim na vremešnog, neko će reći i “senilnog” selektora Svetislava Karija Pešića. Možda sam bio previše i subjektivan, možda ja lično mnogo više volim lik i delo čoveka koji je otpočeo renesansu reprezentativne košarke od raspada Jugoslavije, Dudu Ivkovića. Takođe, možda više volim lik i delo Saše Đorđevića koji je samo nastavio Dudine zamisli moderne i samostalne Srbije kao košarkaške zemlje i koji nam je doneo srebrne medalje sa sva tri najveća takmičenja.
Hm, često čujemo taj nimalo lak epitet “zemlja košarke” sa kojim se nose svi koji zaduže opremu nacionalnog tima. Pa, ovim Srbija pokazuje da jeste bila i da će biti zauvek zemlja košarke, ma ko god bio njen selektor i ko god činio sastav od 12 ljudi. Skoro reče najbolji košarkaš planete, neki tamo debeli Somborac, Nikola Jokić (verovatno ste čuli za njega): “Srbi ne vole košarku, Srbi vole rezultate”. Da, složio bih se sa njim, ali ne u potpunosti. Volimo mi i te kako ovaj sport. Košarkaški tereni su uvek puni i dan danas, ne postoji konzola ili kompjuter koji će malom dečaku ili devojčici učiniti isto zadovoljstvo kao kada odbrojavaju “5,4,3,2,1 BOGDANNNN BOGDANOVIĆĆĆĆĆ ZA TITULU” i postižu koš. Neko bi rek’o zadovoljstvo približno… ma neću reći približno čemu, znate dobro na šta mislim.
Naravno, ovo nikako nije neko stručno mišljenje, analiza, smatranje… Postoje ljudi mnogo stručniji i bolji od mene koji vam to mogu preneti, ali sebično smatram da ne mogu da napišu ili kažu ono što sva “raja” misli, ali ne ume da prenese. E ovo smatranje sveznajućeg mene ima za cilj upravo to. Neću vam beskrajno suvoparno prepričavati ono što ste videli svojim očima, uostalom niko ko nije pratio ovo prvenstvo neće ni kliknuti na link ovog teksta i doneti nam jedan broj u statistici. Statistika je kao… Šalim se, naravno da neću napisati tu glupu frazu. Sport ne čini statistika. Sport je nešto više od običnih brojki, procenata i ostalih bakrača.
Ja, kao jedan od ljudi koji voli uspeh, ali i sport, ne mogu dočekati da poližem sve ono šta sam rekao pred ovo prvenstvo. Želim da doživim prvi veliki uspeh reprezentacije u svesnom stanju, jer bio sam premali kada se to poslednji put dogodilo, u bilo kom sportu, a i zemlja se drugačije zvala… Možda je ovaj tekst i zasluživao to da bude oda Aleksi Avramoviću ili Bogdanu Bogdanoviću, ali za zlato je potreban tim, a ne pojedinci.
I, da ne ispdane da politizujem, ali verovatno bi svi naši preci bili ponosni na osvetu protiv Nemaca, naravno na sportski način. “I opet će i opet će…”
Zato, momci, učinite nas ponosnijima nego što jesmo. Pokorite svet, utrpajte svim kritičarima onaj u usta. Uradite to za Borišu i za ovaj narod koji premalo razloga za slavlje ima u poslednje vreme. Daj igara, ne treba nam hleba.
footnote: “Ako sad Švabu ne zadržimo, nikad ga ne zadržasmo”, Živojin Mišić
