Košarkaši Partizana ostvarili su tri uzastopne pobede u Evroligi i tako skinuli okove promenljivog i nestabilnog starta tekuće sezone. Teško izvojevane i pređene prepreke protiv Panate, Monaka i Milana, velikana starokontinentalne košarke, pokazuju da će i ove godine jedan davni san živeti.
KAO DA SI MAGIJA…
Tačno mesec dana crno – bela ekipa lutala je ulicama Evrope i regiona u drugačijem odelu, vidno promenjenog izgleda i ponašanja. Njeno lice i naličje, kapiten i lider tima, Kevin Panter, zbog povrede kolena i zadnje lože izostao je sa parketa i bio onemogućen da pomogne saigračima. Partizan jeste slavio tog 27. oktobra u derbiju, pa potom istim epilogom okončao i koji dan kasnije drugu utakmicu Večitih rivala.
Međutim, gorak ukus velikog trijumfa ostavio je gubitak Pantera. Istina, Amerikanac se nije dobro uveo u sezonu, mučili su ga procenti spolja, naročito za tri poena. Osećalo se da nešto ne štima, da se mehanizam muči i šlajfuje.
Ipak, humanizam i renesansa Obradovićevog drugog mandata, krug koji se završava na istom mestu na kom je otvoren pre tri decenije, upravo je satkan i formiran u pokretima momka iz Bronksa, taktovima njegovih kretnji i poteza. Esencija šuta preko ruke, u zvuk sirene, dok se čitava hala drži za glavu, da li od nadanja ili strepnje, tiho i bolno, nestala je (na kratko) iz očiju navijača.
Kapitenska traka i generalska palica ostavljeni su po strani, u mračan deo prostorije, čekajući zvaničnu potvrdu da je svetlo pronađeno i da se najzad može uključiti.
I OSMEH VRATIŠ MI…
Siguran sam da Oliver Dragojević pri pisanju svog večnog hita “Kad mi dođeš ti” nije mislio na Kevina Pantera. Kao što je izvesno da se Partizanov Amerikanac nikada neće susresti sa tekstom ove pesme. Međutim, u svakom stihu pomenutog remek dela splitskog umetnika, navijači Partizana mogli su da se poistovete prethodnih mesec dana. Početak pesme poput najave čekanog dana koji će uskoro doći i probiti nastale barijere.
Pokušavao je tim nekako da diše i preživljava bez Pantera, nizao pri tome uspone i padove, dizao se i posrtao. Opet, sve u pravcu odluke o Kevinovom povratku na teren. Jednostavno, falio je osećaj sigurnosti. Da kada i ne ide, ni Kevina ni čitavu ekipu, kada se ruši tlo pod nogama i situacija odlazi u ponor, upravo on, „kapiten Partizana“ preuzme odgovornost, zgrabi loptu u svoje ruke i ne daje nikome dok ne odluči meč.
Često u korist ekipe koju verno predstavlja, ponekad, što je u sportu odraz one fraze „lopta je okrugla“ na štetu saigrača i samog sebe. To malo duše, koje ne može da se zamisli, već isključivo i samo oseti dočekalo je duel sa Panatinaikosom u posebnom ambijentu.
PROČITAJTE NAJNOVIJE TESKTOVE NA PORTALU:
- https://flouter.net/mega-docekuje-vicesampiona-aba-lige/
- https://flouter.net/zeljko-obradovic-probali-smo-da-se-osvezimo/
Partizanova katarza i prosvetljenje dogodili su se u odsutnom momentu, za navijače i klub. Nakon poraza od Efesa i još jednog bolnog i fatalnog ishoda, te generalno stanja popriličnog preispitivanja, usledio je period domaćih utakmica. Prva u nizu koja je i otvorila performans crno – belih pristalica, obeleželila je doček Matijasa Lesora i povratak na teren pomenutog Pantera.
Simbolično i sudbonosno, bila je to idealna prilika da obojica izađu na poznat teren u svakako čudnijim okolnostima od onih na kojih je godinu i po dana zajedničkog igranja naviklo.
Partizan je u grotlu Arene, pred više od 20 hiljada ljudi odneo ogromnu pobedu. Preokret utakmice, a moguće i sezone, desio se posle produžetka i buđenja Kevina i čitavog tima iz zimskog sna. Usledilo je duplo kolo i tek pravi izazovi.
NA MUCI SE POZNAJU JUNACI
Dueli protiv Monaka i Milana nisu bili ništa manje stresni i intezivni u odnosu na utakmicu sa Panatinaikosom. Ekipa iz Kneževine je u Beograd stigla sa namerom da se osveti za prošlosezonski debakl, dok je utisak da Milanezi samo u srpskoj prestonici liče na sebe. Dve različite slike ispred Partizanove pozornice, uz uvek prisutnu crno – belu dramu, dali su povod za gotovo hičkokovsku izvedbu mečeva.
U razmaku od 48h videli smo salvu emocija, oslobađajućih osećanja, nagomilanog tereta koji se odjednom skinuo i otarasio. Igra Obradovićevih izabranika daleko je bila od savršene i idealne, ali se ispostavilo da takav pristup karakterno i ide uz Partizan. Estetika je pitanje stila, pa i kada nije uvek lako, trebalo bi da je uvek lepo. Borba ekipe da savlada prvo sopstvene strahove, a potom pokaže potencijal i kvalitet koji ima obeležili su sedmicu iza nas.
Crno – beli su protiv Monaka vodili veći deo utakmice i opet dozvolili da se Majk Džejms jednostavno raspuca i odvede meč u produžetak. Protiv Milana imali su kroz suprotnu situaciju. Tokom treće deonice gost je otišao na velikih i sa gledišta i toka meča teško dostižnih 15 poena razlike. Međutim, Partizan je za par minuta zaostatak anulirao, a potom i potpuno prešao u vođstvo, te na kraju serijom 31:4 (dobro ste pročitali) pregazio Italijane.
Huk sa tribina i popularna pesma “Grobara” kada se ekipa nalazi u rezultatskom deficitu probudili su igrače i dali im krila ka preletanju brda zvanom Plej – of visoravan. A tu već dolazimo do još jedne Njegoševe izreke da ko na brdu, ako i malom, stoji, više vidi no onaj pod brdom.
