On je bio izraz i pojam koji je na svakom jeziku značio isto. I na svakom donosio istu dozu emocije. Tokom čitavog života spajao je ljude. Prilikom svakog svog poteza; u trenutku spuštanja mikrofona na pod Stejpls centra i na kraju, u trenutku oproštaja od svih nas.
Ako bi pričali zašto je Brajant veliki, jedan od najvećih u istoriji ove igre, trebalo bi dosta. Njegova zaostavština nema cenu, jer se ne meri ni novcem, ni titulama.
Već onim malim, ali odlučujućim faktorom koji deli prolazne od onih koji se pamte. Teško je to opisati. Kao što je teško opisati sve što je Kobi uradio i napravio do svoje 42. godine.
Ipak, počeću od njegove čuvene, a ujedno meni najdraže rečenice – Uradiću sve što je potrebno kako bi pobedili na utakmici, bilo da to uključuje sedenje na klupi dok mašem peškirom, dodavanje čaše vode svom saigraču ili pogađanje tog pobedničkog koša.
On nije znao za pritisak, nije znao za preteško, kod njega je “nemoguće” bilo zabranjeno. Igrao je sa slomljenom šakom, uganutim člankom, iščašenim ramenom.
Pored njega, i drugi su postajali jači. Ako ne kao igrači (jer od njega je teško ko bio jači i bolji), već kao ljudi.
Bilo bi uvredljivo, da tri godine nakon Kobijeve smrti, izvlačimo neke zaključke o tome kakav je igrač bio. Svakako da mesta za priču ima i imaće je tek, jer je izvor Kobijevih dela na terenu i van njega, nepresušan.
Ali da sada, pišem (ja prvi) o tome šta je sve postigao u svojoj karijeri, šta je sve mogao postići, do kojih je granica išao… Pa nećemo tako, momci.
DEČKO KOJI JE RANO POSTAO ČOVEK
Odrastao je u Italiji, u Ređo Emiliji, gradiću koji je pre Kobija mogao da se pohvali dobrim vinima, a posle Kobija i jednim od najboljih košarkaša u istoriji.
Nije Brajant kao x drugih igrača poticao iz siromašne porodice. Otac mu je bio nekadašnji košarkaš (Džo Brajant) pa je mlađani Brajant od malena bio u igri koju će decenijama kasnije iz korena promeniti. Često je dolazio na treninge svog oca, gledao i pamtio.
Bilo je predodređeno da se bavi košarkom. Da li i da bude veliki košarkaš? Pa, iz ove perspektive, sigurno, ali tada…ko zna kroz kakve je sve prepreke, što fizičke, što još bitnije, socijalne prošao Kobi.
Pošto je uskoro shvatio da mu zemlja pice i paste postaje mala, preselio se u svoju prvu i pravu domovinu, u SAD. Otišao je u Pensilvaniju i nastavio obrazovanje u srednjoj školi Ardmor.
Neću vas mnogo daviti o statistici, samo eto da znate. Prosečno je beležio 31 poena, 10 asistencija i pet skokova i bio proglašen za košarkaša godine u čitavoj saveznoj državi.
Od starta je želeo da pokaže zašto je tu. Kako u Italiji dok je trenirao sa očevim saigračima, prekaljenim matorcima, tako i u srednoj školi, u duelima sa svojim vršnjacima.
Kod njega nije bilo bitno protiv koga igra, već za šta igra. A uvek je igrao na pobedu.
I pazite sad, u momentu kada je realno i očekivano mogao preći u neki od najboljih koledža Amerike (Djuk, Kentaki, Severna Karolina…) Brajant je odabrao da direktno iz srednje ode u NBA.
Bio je tek peti igrač koji je uradio tako nešto. Prethodio mu je Kevin “Big Ticket” Garnet. Verujem da se tada mladi Kobi sa uvek nasmejanim očima koje su tražile novu žrtvu, zapitao – Pa ako može Garnet, zašto ne bih mogao i ja?!
Upravo posle Mambe, isti izbor imali su i Dvajt Hauard, Lebron Džejms, Trejsi Mekgrejdi. Kobi ne samo da je prevazišao uspeh Kevina Garneta (poštujem te Garnet, ali ne baš toliko) nego je i otvorio put ostatku Amerike i svim klincima – sanjarima da ne sanjaju o koledžu, već odmah o najvećoj mogućoj pozornici.
GRANICE SU SAMO U GLAVI
Često se zapitam da li su upravo povrede glavni razlog uspeha, odnosno neuspeha sportiste. I onda pogledam karijeru Kobija Brajanta i budem u dilemi.
Da li je taj čovek lažirao sva ona uganuća i istegnuća kako bi delovao moćnije ili ono još “bolesnije”, da je igrao i sa povredama toliko dobro?
Prosto ti ne bude jasno kako je moguće da od čoveka koji je imao lomljene šake, istegnuće Ahilove, izbijanje zuba, nacionalni (ako ne i svetski) skandal o seksualnom zlostavljanju na kraju se završi kao petostruki šampion, dvostruki MVP NBA finala, dvostruki najbolji strelac lige i tako dalje i tako bliže (ne bi imao mesta sve da nabrojim).
Igrao sam sa infuzijom pre, tokom i nakon utakmice. Igrao sam sa slomljenom šakom, uganutim člankom, iščašenim ramenom, okrnjenim zubom, rascepanom usnom i sa kolenom veličine bejzbol lopte. Odbijam da propustim 15 utakmica samo zbog povrede palca za koju svi znaju da nije toliko ni ozbiljna.
Više od svega voleo je da igra. I dok je igrao, i saigrači i protivnici postajali su potčinjeni. On ih je činio takvima. Imao je osećaj kao da duguje košarci i da može da joj vrati samo na način što će uvek davati iznad svojih mogućnosti.
Za njega ozbiljnost i profesionalnost nisu bili tabu teme, već moranje. Postoji video na internetu gde Džeremiju Linu govori da napravi faul, jer Lejkersi gube. Lin ga u tom momentu evidentno ne sluša i onda vidno iznerviran Brajant dolazi do protivnika i pravi prekršaj, pokazujuću na sat.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/lokomotiva-se-pojacala-okaro-vajt-u-krasnodaru/
- https://flouter.rs/zenit-potpisao-francuza-moerman-stopama-ertela/
NEŠTO LIČNO
Na kraju ovog, nešto dužeg (ako ste novi na portalu, ovako uobičajenog) teksta, želeo bih iz svog ugla da podelim svoj lični manifest prema Brajantu.
Zaista smatram da takve ljude, svi posmatramo na svoj način, drugačije. Svi težimo ka savršenstvu, u polasku znajući da je to nešto nedostižno.
Kobijeva igra je bila u dodiru sa savršenstvom. Nešto što možeš samo da sanjaš. Ponavljala se iznova i iznova, skoro 20 godina, trajala u svakom vremenu, jer se vreme menjalo oko Brajantove igre, a ne igra oko vremena.
Skoro jednom mesečno pogledam njegovu poslednju utakmicu u Stejpls Centru i samu završnicu meča protiv Jute. Već tada se videlo da Lejkersi menjaju osovinu, grade ekipu oko novih, puno mlađih, ispostaviće se kasnije, nedoraslih igrača.
U poslednja tri minuta meča, Džezeri su ušli sa dvocifrenom prednošću (plus 10) – 94:84.
Prvo je pogodio za minus osam. Onda su gosti ponovo vratili dvocifrenu prednost. A onda je ono gore navedeno vreme stalo.
Brajant je uzeo loptu u ruke, kao hiljade puta ranije i nije je prepuštao do poslednjeg datog atoma snage. Pogodio je tri uzastopne dvojke, potom i trojku za 96:95.
Već tada se znalo da grabi protivnika, da baca smrtnosni otrov za koga leka nema. Juta je ušla u potpunu katatoniju, a Kobi je samo to i čekao. Pogodio je još jednu dvojku i sa dva slobodna bacanja odsvirao svoj oproštajni marš – 101:96.
Iako je u tom trenutku imao 38 godina, igrao je tu utakmicu kao i mnoge druge sa 20, 25, 30. Kod njega nisu ni brojevi ni starost bili presudni. Već voljni momenat i urođena ambicija za uspehom.
Čuvenu Andrićevu rečenicu (o velikim ljudima i njihovim zadužbinama) ću malo modifikovati za ovu namenu.
Veliki igrač umiru dva puta. Jednom kada nestanu sa zemlje, a drugi put kada nestane njihov pečat igri koju su igrali. A šut preko dvojice, slomljena šaka i naravno umotane čarape nikada neće nestati.
