Jokić: E zato smo mi nebeski narod, ne slažem se da mladi treba da me gledaju kao uzora

Nikola Jokić govorio je o životu pod reflektorima, odnosu prema deci i tome koliko mu danas nedostaje anonimnost. Srpski centar istakao je da ne smatra sebe osobom koju mladi treba da uzimaju za uzor, već da na njih mnogo više utiču porodica i okruženje.

Razgovor je počeo pričom o patikama u bojama Srbije.

„Pošto je plan da igram za reprezentaciju koliko mogu, tako da imam i patike u našim bojama, što da ne“, rekao je Jokić.

Srpski centar otkrio je i kako izgleda njegov ritual nakon velikih utakmica.

„Često ostanem sam u svlačionici, pošto imam svoj ritual… Tako da mi stvarno treba vremena, pa me svi čekaju. To je najbolji osećaj kad ostaneš sam i sve emocije se skupe, pa bude lepo. I tada sam se osećao kao da je posao završen. Možda je olakšanje bila prioritetna emocija, nego euforija. Više sam osetio: Uh…“

Posebno mesto u njegovim uspomenama zauzima doček nakon Olimpijskih igara u Parizu.

„Kad smo izašli, ajde što je dole bilo more ljudi, nego su izašli i na krovove. Zato smo mi i nebeski narod. Magičan i unikatan osećaj. To je bilo neopisivo i prelepo.“

Jokić je zatim govorio o životu u Somboru i vremenu koje provodi sa konjima.

„Ove godine sam organizovao da svaki dan odem u štalu, da se vozam i meni to mnogo znači. Uživam u tim momentima. Imam mnogo konja, tako da sam i potreban da pomognem. Uživam u vremenu provedenom sa njima. To je kao sport, samo što sam ja u ulozi pomagača-trenera. Kad se završi, ja dođem kad nema nikog da ih nahranim.“

Kada se priseti detinjstva, Jokić najveći deo uspomena vezuje za braću.

„Moje detinjstvo je bilo uvek vezano za braću. Ti si imao sreću ili nesreću da igraš sa jednim. Sve uspomene su mi vezane za njih dvojicu u vidu košarke, igranje, plakanja, svađanja… Sve se vrti oko njih dvojice.“

Danas je i sam otac, a važno mu je da njegova deca odrastaju uz prave vrednosti.

„Imamo i sreću jer je i brat tamo, pa imamo petoro dece tamo. Oni će najverovatnije i ići u školu, ali ćemo pokušati da naše vrednosti utuvimo u glavu. Mislim da će to biti dobro. Mnogo im je lepo kad dođemo u Sombor.“

Jedna od tema bila je i njegova želja da bude na parketu gotovo u svakoj utakmici.

„Na to sam možda i ponosan, da imam želju da igram svaku utakmicu. Ali možda to i ne treba. Nekada odmor prija. Ali ja volim tako. Sada kad sam bio povređen, bio sam baš nervozan, jer sam prvi put bio dugo van terena. Meni odgovara da igram uvek. Ne volim kad imamo dva dana između utakmica, tad ne znam ni šta da radim.“

Na pitanje da li bi nešto promenio u dosadašnjoj karijeri, bio je jasan.

„Ne bih možda ni menjao ništa. Ili bih menjao sve ili ništa. Imao sam sreću da sam došao u Megu, gde su me svi prihvatili od Dekija pa nadalje… Kad pogledam, možda ne bih ipak ništa menjao. I tad sam bio razmažen, treće dete… Da nešto promenim, verovatno ne bih ni igrao košarku. Da sam otišao u kafanu, možda bih i danas bio tamo.“

Jokić ne krije koliko duguje porodici za sve što je ostvario.

„Sećam se kad završim kasno trening, pa me otac čeka. Njihovo vreme, novac… Gde nismo imali za patike. Oni su se žrtvovali. Čak i kad sam odlazio u Vojvodinu, dođe mama ili tata, pa mi pomogne. Sve slobodno vreme su meni podredili i pomagali mi na životnom putu. I dan-danas sam razmažen, volim da odem kod mame i tate uvek. I mama dolazi u Ameriku da mi pravi griz… Sad vidim, kad sam postao otac, šta su sve uradili za mene. Daće Bog da ću raditi i ja za moju decu.“

Otkrio je i šta bi voleo da njegova deca jednog dana govore o njemu.

„Porodica je otišla na more i kuma pita moju Ognjenu. Hoćemo zvati mog tatu, a ona kaže: Ali moj tata ne voli brod. Već vide mnogo, a za košarku nemaju preveliku pažnju. Vole da dođu na utakmicu da vide maskotu, sviđa im se ambijent, ali kao košarkaša me neće ni zapamtiti. Voleo bih da drugarima pričaju da sam ih vodio na razna mesta.“

O odnosu sa braćom govorio je bez ulepšavanja, uz mnogo emocija i uspomena.

„I dan-danas se svađamo. Tako i treba. Glupo je da svi isto mislimo. Ja sam video kroz njihove primere kako ne treba, ali sam video i kako treba, kako se trenira, bori… Strahinja ti je polomio nos, on je tako borben. Do 23. godine su donosili odluke, ali sada grupno to radimo i uvek znamo šta je prava odluka. Bili su stvarno dobri, iako su me tukli, ali stvarno su bili dobra braća i voleo bih da druga deca imaju detinjstvo kao što sam ja imao. Sve je to od ljubavi bilo.“

Sombor je za Jokića i dalje posebno mesto, bez obzira na sve što je postigao.

„Volim svoju kuću, Sombor, moje ljude… Bežao sam kući dok sam igrao u Megi. Isto je bilo u Smederevu, Novom Sadu… Uvek sam bežao kući, što sam više mogao. Bilo je momenata kad sam plakao i kad mi je bilo teško. Valjda je to deo puta.“

Prvi veći novac nije potrošio na luksuz, već na ono što je oduvek voleo.

„Prvo sam kupio konja. Nije bio skup, ali toga se sećam, da sam kupio od prvog ugovora. Kad sam uzeo prvi veliki ugovor, osetio sam sigurnost.“

Jokić nema mišljenje da bi sportisti trebalo automatski da budu uzori najmlađima.

„Možda se neće svideti, ali ja sam uvek znao šta je dobro, a šta nije. Ne znam da li je jedan čovek, sportista, javna ličnost, da može da utiče na mladu osobu. Na mlade utiču drugari, porodica, okolina. Ne mislim da utičem mnogo na mladu decu. Ja nisam gledao druge, tako da se ne slažem da treba da me gledaju kao uzora.“

Veliki uticaj na njega imalo je društvo iz Sombora.

„Moji drugari svi normalno rade, kum mi radi kao šumar od pet do tri i oni su uticali na mene. Da sam imao drugačije ljude oko sebe, imao bih drugačiju normalnost. Meni je normalno da odem na vikendicu, teram konje, pijem pivo…“

Isto želi da prenese i na svoju decu.

„Tu neku normalnost. Njima je sad bazen normalnost. Dobar auto je normalnost. Oni ne znaju za drugo. Moj tata je vozio Stojadina, nekad nismo ni imali auto. Zato bih voleo da razmišljaju normalno.“

Govorio je i o načinu na koji je tokom godina izgradio svoju prepoznatljivu igru.

„Ispadao sam smešan, smejali su mi se, ali sam imao slobodu i opciju da probam. To mi je pomoglo mnogo. A imam i neki talenat. Kombinacija svega.“

Mlađim igračima koji dolaze u NBA savetuje da najpre steknu poverenje trenera i saigrača.

„Ja sam malo atipičan. Kad dođeš, najbitnije je da ostaneš, a da bi ostao, moraš nešto da uradiš. Ako se neko seća, na početku sam igrao veoma jednostavno. Moj početak je bio takav da sam uvek davao sve od sebe. Da me vide… Kad sam dobio minute, uprostio sam košarkašku igru. Nisam filozofirao, da bih zadržao poverenje. Nikad nisam razmišljao da treba da uđem da dam, već sam ulazio u meč da treba da ostanem što duže na terenu. Sad je drugačije. Radim sve – i što treba i što ne treba.“

Posebno je izdvojio veterane koji su mu pomogli na početku NBA karijere.

„Ja sam imao Čendlera i Neslona. Često ih se setim, čak imamo i neku grupu. Oni su svaki dan bili u hali. Imao sam dobre uzore i samo sam kopirao. Tako da sam kroz godine napravio svoju vrstu rutine. Od 300 dana ja sam 295 u hali.“

Kao i mnogi centri, Jokić ima nekoliko protivnika koji mu posebno otežavaju posao.

„Pa svi… Neki imaju dobre timske odbrane, negde individualci… Zubac me veoma dobro čuva. Nurkić isto. Mi smo tako kabastiji, pa možda zato. I Rudi Gober je sjajan defanzivac… Mnoge mogu da nabrojim. Liga je mnogo talentovana ofanzivno i defanzivno.“

Za najmlađe je imao kratku poruku.

„Da me ne slušaju i ne gledaju… Uvek u sebi znaš šta je dobro, a šta pogrešno. Verujem da to uvek imaš u sebi. Nekada ja svesno uradim pogrešno, ali treba pokušati da uradiš što više dobrih stvari.“

Jedna od stvari koje mu najviše nedostaju jeste život bez konstantne pažnje javnosti.

„Mnogo! I sve mi više smeta i sve sam bezobrazniji prema ljudima, jer mi je naporno. Ja se ne slikam, ali to je moje vreme i ako ljudi ne mogu da shvate… Ljudi mi kažu da sam bezobrazan, ali mislim da je dosta. Islikali smo dosta. To je kao kad odeš u zoološki vrt.“

Na kraju je otkrio i ko mu je najveći kritičar.

„Tata! On gleda svaku utakmicu, nijednu ne propušta. Šalje mi poruku na poluvremenu: Nikola, šta vi to igrate? Ja mu odgovaram: Ako ti se ne sviđa, pa ti ugasi… Tata je najveći kritičar, a tako i treba. Braća isto… Treba neko da ti kaže i kad nije dobro. To mi i više znači“, zaključio je Jokić.