Mit o domaćim igračima: Real pao, ali i jedna iluzija s njim

Crvena zvezda je sinoć, nakon šest uzastopnih poraza u međusobnim mečevima, ubedljivo savladala Real Madrid. Utakmica protiv Reala nije bila samo velika pobeda u rezultatskom smislu. Ona predstavlja mali krah jednog velikog stereotipa. Posle pobede u Areni, kolega Miloš Jovanović sažeo je stvar prosto: „do pristupa je, ne do pasoša“. To je rečenica koja treba da odzvanja kroz svlačionicu, preko tribina i sve do uprave.

Na ovim prostorima se neretko govori o domaćim igračima kao borbenijim, energičnijim i kako generalno imaju veću želju za pobedom od stranih košarkaša. Neki navijači posebno vole tu ideju: igrač koji je odrastao u klubu razume vrednosti, istoriju i boje kluba, pa će se zato stalno bacati u reklame i davati sve od sebe za klub. Ta slika je snažna i emotivna, ali opasna ako joj se pristupi kao nepogrešivom pravilu.

O ponašanju i zalaganju igrača uglavnom ne odlučuje pasoš, već motivacija, profesionalne navike i karakter. Postoje domaći igrači koji nisu spremni da „ginu“ za dres, a postoje stranci koji jesu.

Problem koji javna razmena mišljenja često ignoriše nije broj domaćih igrača, već percepcija: da je jedini dokaz da će neko dati 100 odsto sebe za tim – pasoš. To je sentimentalna, ali i opasna zamka. Klub i navijači nemaju naročito koristi od „domaćih junaka“ koji se ponašaju neprofesionalno. Imaju je od igrača koji razumeju šta znači dati sve za klub, bez obzira na zemlju u kojoj su rođeni.

I da bude potpuno jasno: ovo nije poziv da u potpunosti zaboravimo na domaće igrače. Naprotiv – svima nam je drago da vidimo domaćeg igrača i dete kluba u dresu našeg omiljenog kluba. Želja da oni imaju mesto u timu je potpuno opravdana i važna za identitet kluba, ali…

Domaći igrači treba da dobijaju šansu, ali ne po automatizmu, već zato što pokazuju isti nivo profesionalizma i posvećenosti koji zahtevamo od svakog člana ekipe, bez obzira da li je on rođen u Beogradu, Novom Sadu, Abudži, Bafalu ili na nekom petom mestu.

Na kraju dana, boje na dresu su iste za sve. Razlika se vidi samo u tome ko ih zaista poštuje. Profesionalizam, energija i odnos prema igri ne dolaze iz nacionalnog identiteta, već iz karaktera. Kad to shvatimo, prestajemo da gledamo u pasoše i počinjemo da cenimo prave vrednosti. Jer, do pristupa je. Ne do pasoša.