“Sedi u praznoj dvorani sat vremena pre utakmice i osećaćeš košarku onako kako je i zamišljena. U tišini. Pre nego što reflektor obasja parket, pre nego što zvučnici zagrme, pre nego što dvadeset hiljada grla počne da diše u istom ritmu. U tom trenutku, dvorana je samo obećanje, a košarka je još uvek čista ideja.”
Domar Miloš spava u dvorani već dvadeset godina. Ne bukvalno – ima stan, ima porodicu. Ali dušom, kaže, spava ovde. Dolazi u pet ujutro, odlazi u deset uveče. Šesnaest, ponekad sedamnaest sati dnevno. Brine o parketu, o tablama, o svetlu, o grejanju. O svemu što dvorani treba da bi disala.
Pita me da li želim kafu. Pravimo je u njegovoj ostavi, između kanti sa vodom i starih lopti koje više ne odskaču kako treba. Na zidu mu visi fotografija iz osamdesetih – mlad čovek u dresu Partizana, visok, mršav, s kosom koja pada na oči. “To sam ja”, kaže i smeje se. “Druga liga. Dve sezone. Onda koleno.” Dodiruje levo koleno instinktivno, kao da ga i dalje boli posle četrdeset godina.
“Znaš kako pas zna kada je gazda loše volje?“, pita me dok pijemo prvu jutarnju kafu. “Tako i ja znam kako se dvorana oseća. Po mirisu, po temperaturi, po zvuku. Znam kada je nešto poremećeno.”
Gledamo kako sunce ulazi kroz visoke prozore. Svetlost pada na parket u dugim trakama, kao prsti koji pokazuju put.
“Lepše je ovako nego sa reflektorima”, kaže. “Prirodno svetlo je iskreno. Ne krije ništa. Vidiš svaku ogrebotinu, svaku fleku, svako mesto gde je drvo izgubilo sjaj. Reflektori lažu – učine da izgleda savršeno. Ali ja volim nesavršeno. To je dokaz da se ovde igralo.”
Miloš mi pokazuje zidove. Izbledela boja, oglasni paneli starih sponzora koji verovatno više i ne postoje, rupice od eksera gde su visili transparenti.
“Ovi zidovi znaju sve”, kaže. “Čuli su svaki vrisak, svaku psovku, svaku kletvu. Kada je prazno ovako, čujem ih kako pričaju. Ne ludim – prosto ih čujem. Kao jeka koji ne prestaje.”
Priča mi o jednom treneru koji je vikao toliko glasno da mu je pukao krvni sud u oku.
Nastavio je da viče. “Nisam mogao da verujem. Oko mu crveno, suze mu polako cure, a on se i dalje dere. Utakmica gotova, on sedne na klupu i tek onda primeti. Kaže: ‘Boli.’ Kažem mu: ‘Pa naravno da boli, pukao ti je krvni sud.’ On odgovori: ‘Ne oko. Glava. Od njih.'”
Smejemo se, ali znam da nije smešno. Trenerska profesija je samoubistvo na rate.
“Imam jednog”, nastavlja Miloš, “trenira kadetski tim. Dolazi sat vremena pre treninga. Seda tamo, pod koš, leđima naslonjen na zid. Samo sedi. Ne gleda u telefon, ne čita, apsolutno ništa. Jednostavno sedi. Pitao sam ga jednom šta radi. Kaže: ‘Skupljam mir. Jer za sat vremena ću imati petnaest tinejdžera koji misle da znaju sve, a ne znaju ništa. Moram da budem spreman.'”
SVETLO, LOPTA, TIŠINA
Sat i po pre utakmice, počinju da stižu. Prvo mlađi igrači. Uvek mlađi stižu prvi. Oni šutiraju i šutiraju i šutiraju, ne razgovaraju. Samo lopta, koš, lopta, koš – mantra koja bi trebalo da ih spase od realnosti da možda nisu dovoljno dobri.
“Zagrevanje je najiskrenije vreme”, kaže Miloš. “Tu vidiš ko je spreman. Ko šutira samouvereno, a ko se pretvara. Ko je tu telom, a ko dušom.”
Pokazuje mi jednog krilnog centra. Dvadeset godina, visok, atletski građen. “On šutira uvek šezdeset šuteva. Tačno šezdeset. Broji glasno. Ako pogodi pedeset, zadovoljan je. Ako promaši više od deset, prebledi. Uvek brojі. Ritual mu je svetinja.”
Drugi igrač, stariji, šutira bez reda. Sa centra, iz ugla, ispod koša, sa pola terena. “Ovaj se igra. Ali primetio sam nešto – nikad ne šutira sa mesta gde je juče promašio važan šut. Izbegava to mesto. Kao da je prokleto. Košarka je praznoverna.”
Osmehuje se. “Mi smo čudna vrsta, mi koji volimo košarku. Kao da verujemo da ritual može da pobedi slučaj.”
Sat pre utakmice, počinju da stižu. Najpre oni najstrastveniji – oni koji uzimaju prva mesta, oni koji hoće da vide zagrevanje, oni koji žive za ovo. Miloš poznaje sve stalne.
“Onaj u plavom, sektor dva – dolazi trideset godina, stariji gospodin. Nije propustio utakmicu otkad ga pratim. Nijednu. Čak je došao iz bolnice jednom, dan posle operacije. Samo je sedeo, nije vikao, ali je bio tu.”
“Zašto dolazi?”
“Nikad ga nisam pitao. Neke stvari ne treba pitati. Vidiš po očima – on ne dolazi iz zabave. On dolazi jer mora. Jer košarka je jedino mesto gde se još oseća živim.”
Publika menja energiju dvorane. “Prazna dvorana je telo bez duše. Ali kada ljudi sednu – sve se menja. Vazduh postaje gušći. Zvuk drugačije putuje. Čak i svetlost izgleda drugačije. Publika nisu samo gledaoci – oni su deo igre.”
Sudijsko podbacivanje. Počinje. Miloš seda na svoje mesto – pozadi, uz zid, gde vidi sve ali ga niko ne vidi.
“Ne gledam loptu”, kaže. “Gledam ljude. Gledam kako se trener guši na klupi. Kako igrač stiska vilicu kada promaši. Kako rezerva na klupi skače kada saigrač pogodi. To su priče. lopta je samo izgovor.”
Utakmica teče. Gore-dole, gore-dole. Koš, promašaj, koš, promašaj. Ritam koji se uspostavlja ili ne uspostavlja. Kada se uspostavi, Miloš kaže da oseti kako dvorana “klikne”. “Kao kada složiš slagalicu – klik, i znaš da je na mestu. Tako i utakmica. Ili klikne ili ne klikne.”
Treća četvrtina, igrač pada. Lakat u glavu. Ne ustaje odmah. Miloš je već na nogama. Ali igrač ustaje sam, odmahuje da je dobro. Publika pozdravlja aplauzom. Hrabrost se poštuje.
“To je košarka”, kaže Miloš dok se vraćamo na svoje mesto. “Ne samo poeni. Već hrabost. Svaki put kada ustaneš posle pada, pobeđuješ nešto u sebi.”
Utakmica se bliži kraju, velika serija gostiju, pomislih naglas: “Hajde više tajm-aut..”
“Stari treneri znaju da ne treba da pozivaju tajm-aut kad protivnik pravi seriju.”, uključi se Miloš: “‘Pusti ih da promaše sami’, kažu. Jer serija nije statistika – to je psihologija. To je kolektivno poverenje ili kolektivni strah. To je pet ljudi koji ili veruju ili ne veruju. I ta vera se ne može pauzirati tajm-autom.”
Dve svlačionice. U jednoj euforija, u drugoj tišina koja boli više od bilo kakvog udarca. U jednoj planovi za sutra, u drugoj pitanje da li će biti sutra.
Miloš čeka. On uvek čeka. Kada svi odu, kada dvorana ponovo postane ono što jeste – prazna građevina sa visokim plafonom – on izlazi sa kantom i krpom. I počinje ponovo.
DESET HILJADA KRUGOVA PO PARKETU
“Najdraži mi je ovaj trenutak”, kaže Miloš dok izvlači kantu i krpu. “Kada se sve završi. Kada ostane samo dvorana i ja. I kada mogu da brišem u miru.”
Gledam kako briše pod kružnim pokretima, metodično, kao da izvodi ritual. Dvadeset godina radi ovaj posao, rekao mi je jednom. Dvadeset sezona istih pokreta, istog sjaja parketa koji će vrlo brzo ponovo biti prekriven znojem, krvlju i pobedom ili porazom koji ništa ne znači i znači sve.
“Voleo bih da mogu da im kažem”, govori dok briše krvavu kap sa linije tri poena, “da sve ovo prolazi. Da će to jednog dana biti samo priča koju pričaju deci. Ali oni ne mogu da čuju. Još su u igri. Još veruju da je to zauvek.”
Zastaje, gleda ka košu koji visi u tami kao obećanje ili pretnja, nikada ne znaš šta. “A možda i treba da veruju. Možda je to jedini način da se igra. Sa verom da će trajati zauvek, čak iako znaš da neće.”
Košarka je igra koja se odigrava na tačno 28×15 metara. Sve je izmereno, propisano, definisano. Visina koša, linija za tri poena, aut linija. Ali ono što se dešava unutar tih linija nije matematika. Improvizacija nad temom koja se zove “pravila”.
Gledao sam Nikolu Jokića kako dodaje loptu ne gledajući saigrača. Ne možeš to naučiti iz knjige. Ne postoji dijagram za tu vrstu inteligencije. To je osećaj prostora koji nadilazi geometriju, to je razumevanje igre koje se ne uči – nosi se u sebi ili se nikad ne stekne.
A onda gledam nekog klinca iz treće lige kako pokušava isto dodavanje i lopta odlazi u aut. I to je takođe košarka. Ona nije samo savršenstvo, već i potraga za njim. Hiljadu propuštenih šuteva pre onog koji ulazi. Hiljadu grešaka pre onog savršenog dodavanja.
“Moraš da poštuješ drvo”, objašnjava. “Ono je živo. Diše, širi se, skuplja se. Reaguje na vlagu, na toplotu. Dobro održavano drvo može da traje pedeset godina. Zanemareno – deset.”
Pokazuje mi mesto kod linije slobodnog bacanja. “Vidiš ovu fleku? Ovo je krv. Stara, pet-šest godina. Mlad igrač, skočio za skok, zakačen laktom. Četiri šava. Krv na parketu. Brisao sam, brisao, ali ostala je. Upila se. Znaš šta je najluđe? Taj isti igrač, svaki put kad dođe na utakmicu, dodiruje to mesto. Kao talisman. Njegovu krv.”
Klečim pored fleke. Jedva se vidi, samo ako znaš gde da gledaš. Ali tu je. Svedok nečega što je bilo. “Svaki igrač ostavlja nešto”, kaže Miloš. “Malo kože, malo znoja, malo DNK. Ovaj parket je mozaik hiljada ljudi. Ako bi mogao da ga analiziraš, našao bi priče koje ni ja ne znam.”
Nastavlja da briše. Kružni pokreti, ritam koji zna oduvek. “Jednom sam izračunao”, kaže, ne zastajući, “da sam ovaj parket obrisao možda deset hiljada puta. To je oko tri hiljade kilometara u krugovima. Obišao sam Srbiju brisanjem.”
Smejemo se. Ali ima nečeg tužnog u tome. Toliko truda, toliko vremena, toliko života – uloženo u nešto što će biti prljavo ponovo sutra.
“Ne smeta mi”, kaže kao da čita misli. “To je poenta. Da uvek postoji sutra. Da uvek postoji nova utakmica, novi igrači, nova prilika da neko odigra najbolju utakmicu svog života. Ja sam samo taj koji priprema teren.”
Miloš nosi petnaest ključeva na lančiću. Svaki otvara nešto drugo – glavna vrata, ostavu, svlačionicu, kancelariju… Ali jedan ključ, najmanji, bakarni, ne otvara ništa. “To je ključ od stare dvorane”, kaže mi. “Srušili je ’98. Ali ključ sam zadržao. Ne znam zašto.”
Sedimo u praznoj dvorani u jedan posle ponoći. Završila se utakmica pre tri sata. Igrači odavno otišli. Publika se razišla. Ostali smo samo on, ja i tiho zujanje ventilatora negde iznad.
“Znaš šta me niko nikad ne pita?”, kaže Miloš, ne gledajući me. “Koliko utakmica sam video. Hiljade. Deset, petnaest hiljada utakmica. Možda više. I znaš šta? Ne sećam se nijedne.”
“Kako nijedne?”
“Pa sve su mi se stopile u jednu. Kao kada suviše dugo gledaš u svetlo – ne vidiš više pojedinačnosti. Vidim samo opšti osećaj. Znam da sam bio tu, ali detalji… Detalji su nestali.”
Pokazuje mi loptu koju je pronašao pre nedelju dana. Stara, kožna, izlizana do te mere da se jedva vidi brend. “Bila je ispod tribina, sektor četiri, poslednji red. Ko zna koliko dugo tu leži. Godinu? Dve? Pet?”
Drži je kao relikviju. “Ova lopta je igrala utakmice. Znala je ruke. Znala je šuteve. Sad leži ispod tribine i čeka. Čeka šta? Da je neko pronađe? Da se vrati u igru? Ili prosto čeka da nestane?”
Postavlja je na sredinu parketa. Tačno na centar. “Tu bi trebalo da bude. Ne ispod tribina. Lopta ne pripada tami.” Gledamo je zajedno. Crveno-plava kugla na sjajnom drvetu. Suprotnost. Dokaz da nešto može biti istrošeno i dalje postojati.
“Znaš šta me fascinira kod lopte?”, pita Miloš. “Ona ne zna. Ne zna da li je Evroliga ili treća liga. Ne zna da li je drži Jokić ili klinac sa ulice. Lopta pripada svima. Sve što traži je da je neko baci.”
SVETA TIŠINA
U svlačionici domaćina, levo od vrata, stoji jedna stolica. Crvena, metalna, različita od ostalih. Miloš mi kaže da je tu već dvadeset godina. “Niko ne sedi na njoj. Ne znam zašto. Prosto ne sede.”
“Zabranjena je?”
“Nije. Ali igrači to znaju. Novi dođu, krenu da sednu, stari ih zaustave. ‘Ne tu’, kažu. ‘Bilo gde, samo ne tu.'”
“A ti znaš zašto?”
Klimne glavom. “Znam. Ali obećaj mi da nećeš pisati?”
“Obećavam.”
“Sedeo je na njoj igrač koji je poginuo ’99. Saobraćajka. Imao je dvadeset tri. Dobar dečko, ne neki mega talent, ali voleo je igru. Uvek sedeo tu. Pre utakmice, posle utakmice. Tu. Dan posle sahrane, ekipa je igrala. Niko nije sedao na tu stolicu. Onda sledeću utakmicu. Pa sledeću. Postalo je pravilo koje niko nije izgovorio.”
“Zašto je nisu sklonili?”
“Pokušao sam jednom. Uzeo je, izneo napolje. Sutradan, trener mi kaže: ‘Vrati je.’ Kažem: ‘Pa niko ne sedi.’ On kaže: ‘Baš zato. Neko mora da ne sedi na njoj. Inače kako ćemo da se setimo?'”
“Vratim je. Još uvek stoji tu.”
Hodamo kroz dvoranu i on pušta svoje korake da odzvanjaju. “Čuo sam ovde sve. Pobede, poraze, svađe, suze. Ali najjači zvuk – tišina. Ona je najgora. Kada igrač sedne sam posle poraza i ne plače, ne govori, samo sedi. Ta tišina boli. Odseca više od ikakvog vriska.”
Priča mi o treneru koji je posle ispadanja sedeo u svlačionici tri sata. “Samo sedeo. Nisam smeo da ga diram. Znaš kada je nešto sveto? Kada ne smeš da ga prekineš, čak ni da ponudiš pomoć. On je morao da bude sam sa onim što je izgubio.”
“Šta je izgubio?”
“Ne znam. Možda sezonu. Možda veru. Možda sebe. To su njihove borbe. Ja samo brišem pod posle njih.”
SUTRA U OSAM
Tri sata ujutro. Miloš treba da ode kući. Ali sedi još. Ne želi da ide. “Najteže mi je ići kući”, priznaje. “Ovde znam šta sam. Ovde sam domar. Imam ulogu. Kući sam samo čovek. Ne znam šta to znači.”
Pita me da li je to čudno. Kažem da nije. Većina nas se bolje oseća u ulozi nego van nje.
“Imam ženu. Imam sina. Dobar sin, pametan, završio fakultet. Radi nešto sa kompjuterima. Ne razumem ti ja to ništa. Pita me ponekad zašto još radim. Kaže: ‘Tata, možeš u penziju. Počni da odmaraš.’ Ali šta bih radio? Sedeo kod kuće i gledao u zid?”
Ustaje. Skuplja ključeve. Petnaest komada, jedan lančić.
“Ova dvorana je moj život”, kaže. “Ne metafora – doslovno. Provodim ovde više vremena nego kod kuće. Znam svaki ćošak. Svaki šraf. Svaki zvuk. Ovo je moj jezik. Ovde razgovor ima smisla.”
Odlazi prema vratima. Okreće se još jednom.
“Sutra u osam”, kaže. “Dolazim.” – Znam da dolazi.
Dolazio je i dolaziće dok može.
A kada ne bude mogao, neko drugi će doći.
Jer košarka nije igra koja prestaje.
To je razgovor koji se nikada ne završava.
Jer dvorana mora da diše.
I neko mora da bude tu da je sluša.
