Dok gledamo NBA plej-of, Evroligu pred fajnal-forom, jedno pitanje mi sve glasnije odzvanja iz utakmice u utakmicu: Gde je nestao košarkaški instinkt?

Statistika nikada nije bila prisutnija u košarci. Svaki šut meri se kroz procente očekivanog učinka (eFG, TS%), svaki igrač se procenjuje kroz PIR, BPM, plus/minus… Svaka odluka na terenu – od toga ko uzima šut, preko toga kada se pravi faul, do rotacija – mora da prođe kroz filter nekog broja. I naravno, to ima smisla.

Brojevi pomažu da se donesu pametnije odluke, ali ono što gubimo u tom procesu je – osećaj.

Zamislite da je Dejan Bodiroga morao da pita softver da li da krene na prodor, ili da je Dražen Petrović tražio tzv. “green light” od analitičara za svaki šut sa osam metara. Ne bi bilo magije. Ne bi bilo trenutka. A košarka je – u svojoj suštini – igra trenutka.

Gledamo kako se “mid-range” šut gotovo istrebljuje, iako je to oružje kojim su legende osvajale titule. Igranje leđima košu postalo je retkost, osim kod centara “starog kova” koji se još opiru modernom stilu igre. Novi treneri donose odluke vođeni algoritmom, a ne osećajem za igru. Nekada se igrač puštao “da oseti ruku”, danas se klupira čim dva šuta ne uđu. Prosek ne laže, ali ni ne vidi kontekst.

SUKOB ANALITIKE I REALNOSTI

Luka Dončić, čovek koji nosi balet na ramenima u telu plejmejkera, neretko uzima šuteve koji su “loši” po svim parametrima. I ulaze. Jer košarka ne zna da je to loš šut kad si Luka. On igra iz osećaja, iz znanja, “sa ulice” . I tu je razlika – između onih koji razumeju igru, i onih koji je svedu na proračun. Problem nastaje kada analitika postane više od alata i počne da diktira svaku odluku na terenu.

Treneri koji slepo veruju u brojeve često donose odluke koje zanemaruju ljudsku kreativnost i instinktivne reakcije igrača. Na primer, statistika može da pokaže da je trojka sa osam metara loša odluka, ali ne uzima u obzir da neki igrači (poput Dončića) sa takvim šutem mogu da promene tok utakmice. U trenutku kada donose odluku, ne mogu da čekaju da im analitika kaže da li je to “dobar” ili “loš” šut. Oni veruju u svoj osećaj, u trenutak, i to je nešto što brojke jednostavno ne mogu da obuhvate. Košarka nije samo zbir brojki – ona je i umetnost spontanih odluka koje menjaju ishod utakmice.

Evo samo nekih od primera kada je je osećaj doneo prevagu:

Analitika je sjajan alat kada je u funkciji razumevanja igre i pametnog korišćenja resursa, ali ona ne može da bude ključni faktor u svakoj odluci. Statistika može da nam pokaže gde grešimo, ali ne može da predvidi magiju koja se dešava u trenutku kada igrač donese savršenu odluku iz osećaja – onog istog osećaja koji su nekada imale najveće legende, kao što su Bodiroga ili Petrović.

To ne znači da treba odbaciti analitiku. Naprotiv – ona je sjajan alat. Ali kada alat postane vođa, a ne pomoć, gubimo dušu igre. Gubimo momente kada publika ustane jer je “znala da će šut da uđe još kad ga je digao”. Analitika je sjajna kada je u službi umetnosti igre. Kada pomoću brojeva bolje razumemo sopstvene slabosti, kada pametnije koristimo resurse. Ali ne sme da bude kavez. Ni igrači, ni treneri, ni navijači ne smeju da postanu taoci proseka — jer prosek nikada nije ispisao istoriju.

Košarka ne može da bude Excel tabela, ona mora da ostane poezija u pokretu, a za to su potrebni igrači koji slušaju unutrašnji glas više nego spoljašnje proračune, jer prave odluke u košarci, kao i u životu, ne donose brojevi — donosi ih osećaj.